О, свете

не могу те волети

ни твоје небо сиво, ни ветрове

не могу снатрити у овој тами

јер моје очи су влажне и горке

.

О, свете

громовита птицо

на крилима носиш велике олује

из твога ока севају муње

.

О свете

грабљиви дугог врата

у кљуну оштриш отровне зубе

безочно кидаш зачеће живота,

невиност и убоге људе

У коси луга славуј се јавља

Сунце израња из плаве баре

Жуборе поточићи дечјег здравља

кроз расцветале јабучаре

Славуј из гаја сунце поздравља.

.

У гају преду сунчеве преље

свилени кончићи висе са грана

Воденичица јутра још меље

звезде, за златну погачу дана.

.

Славуј, син гаја, где јелен пасе

пева, заљубљен, о ружи сунца

А сунце слуша … и жели да се

претвори у очи тог слаткокљунца.

.

И док у кљуну славуја свиће

песма пролећа – сунце са цера

дарује јасике, брезе, цериће

минђушама од бисера …

.

А снег мирисних латица пада

и кљуца, кљуца, детлић твог била

Плаво небо и бела стада

Замисли за трен да имаш крила

и полетећеш изнад ливада!

.

Почиње Пролеће а стигло већ . . . Лето!

Тражити истину значи тражити предмет љубави.

Тражити пак истину као оружје,

или тражити је ради употребе,

значи тражити истину ради прељубе.

Ко тако тражи истину,

томе истина баца кост,

коју тражи,

али сама се скрива од њега иза зидова од три света.

Иза зидова, душо, од три света!

Јутрос смо осванули заједно

Тијанија унутарња и ја

Тијанија – земља моја најмилија!

Певају птице певалице

Оне увек певавају

Само ја одлазим и долазим

.

Јуче сам дошао после дугог лутања

Дошао сам са сврхом и суштом

Дошао сам да поново одем!

Опет певају птице певалице

Певајуће молитве узносице

Ја одлазим и долазим птице остају

.

А где је та раван којој одувек тежим?

И где се налазе сврх и сушт?

На Тибету – у Миларепа култу?

Можда у пећинама Хималаја?

У испосници Свете горе атонске?

Или у пустињи Антонија Великог?

* * *

Место Поглед изнад родног дома

Заплетене ноге у Лотосу радости

Испред – девет плавих ланаца планина

У души сва светилишта света

Ако хоћеш до циља да стигнеш

Не одлази нигде – нигде не одлази

На тавану моје куће

живи миш

Можеш да га чујеш ал’ га

не видиш

.

Нико не зна где се скита

док је дан

Он се јави кад ме хвата

први сан

.

Опирем се ал’ не вреди

миц по миц

Расани ме то његово

греб и гриц!

греб и гриц
.

Једно вече када свуда

буде мир

Попећу се и понети

неки сир

.

Схватио сам у чему је

тајна сва

Кад вечера смириће се

-баш ко ја!

Чија црна рука тера облак доле

и на младе груди плаву кишу слива

пред мојим погледом заклања сунце

пукотину сваку на земљи подрива.

–

Прођоше сви часи удављени чежњом

чујем ударају звона у даљини

и светло се гаси, гаси се и нада

моја душа чами у дубокој тмини.

.

Слути срце тренутке сопствене немоћи

удављене чежње у очима сјаје

лепоте залазе а пропаст их носи

светлост мога бића у горке бескраје.

.

Пред ким да клечим за спасење душе

док уздаси тешке вапаје доје

и на земљи нигде нема рујне зоре

кад небеса падоше на молитве моје.

Звезданих јата бруј,-

Вечним световима

Простире се гле

У суштаству мојему!

.

Путујемо гле!

Низ звездана јата!

Велика душа од светлости

И ја вилењак сете

Песник белих ждралова!

Фото: Граика Драгана Симовиа

НЕКАДА СУ ЉУДИ И
ВИЛЕЊАЦИ ЖИВЕЛИ
ЗАЈЕДНО…

.
Некада су људи и вилењаци
живели заједно.
Били су једни поред других,
били су једни уз друге.
И једни и други, у Праисконији,
биваху посвећеним чуварима
Велике Мајке Природе.
Да, некада давно и,
опет, некада не тако давно,
људи и вилењаци бејаху блиски
једни другима.
Између једних и других,
у Златно Доба Стриборије,
бејаше присних сусрета и
прожимања – у лепоти, доброти и
чистоти душе.
Заиста, људи су тада,
у то Праисконо Време,
по свему били слични
белим и плавим вилењацима.
Живели су тада,
једнако као и вилењаци,
свој душевни и снолики унутарњи
живот у тиховању;
били су више окренути ка
тајинственим пространствима
својих тајносаних унутарњих
светова.
Из Акаше су, изравно,
преузимали знања срца и душе,
негујући и развијајући
видовита умећа и знања.

Света водо изворкињо

Блиставост ме твоја зове

Босом ногом кренула сам

Умит ћу се,сува жеђ те иште, тражи

Твоје капље милују ми

Лице, косу, снено тијело

Додирнут ћу твоја њедра

Гдје је срце праизвора

Замолити Бога драгог

Да се поглед његов с мојим сретне

И ту ватру да удахнем

Да суштина буде чиста

Као суза испосница

Као бјела голубица

Као мирис пољског цвијећа

Тамјана и звука лире

Па да с новим јутром рајским

Моја душа затрепери

Да узлетима

Праизвора, прасуштине да се сјетим

Тамо гдје су душе рођене

.

И спазих Човјека

Створеног по лику Божијем

И спушта се на кољена

И одваја зрачак од свог срца

И љуби,љуби,љуби душу Васељене.

Фото: Чудотворни извор Свете Петке; Википедија

Рече врховна чаробница, вођа једне од војски небеских

и зари мач у врх планине !

Тада покрену се плима светлости Духовног Сунца на све ,

Да сја!

„Она је та! „

Чух гласове у једном храму.

И угледах саркофаг стаклени,  где девојка еонима сни,

дотакох је да поново бди !

Да буде!

Рече врховна чаробница громовито

док руне са мача заривеног на врху планине мењаше облик,

из зелене у сиву,  из плаве у белу

записи се нижу !

Да буде!

Оџвања далеко,  громовито мисао

поновно успостављена нит !