Има једна стаза, више горја и обзорја, где се дивот птице гнезде, изнад стена где Орлови старих Краљева својим путевима језде. Мал’се чини оку неком да то види само маглу, кад кад иглице од Бора а некад прах од мрамора…ко ће знати шта се клати сад то у Лугу дубокоме.

 Неукима само шушти поток, не дај Боже да он прича, не. Уму многом двери јесу затворене. Али опет, неком птице јасније нег мајке певе. Неком Међед као стари Ђед прича причу, везе слику. Неком Липа, Храст и Бреза јесу веће мудрих подно вечерњаче, врла вита Јела посестрима а Буква тета стара, крије љубав сред недара – ономе ко снове сније.

Ко их снива посред Јаве док високо лети кроз светове Прав-е…

Дунавом до Нава. А од Нава стаза права, посред душе, духа света. 

Има једна стаза…

Шумом иде док је очи виде, а кад стану она плану попут жар птице лечилице, небу хита, искре роји. Та наједном – нема пута већ шипражје и грмови. Трње, грање и тресови.

Шума крије своје тајне.

Она јесте нешто што нема своју песму а да не пева са њом сваки живи створ. Она прима само срца чиста. Предуго се ваља тмина посред душа на Земљици. Стога Она пази, мудрује, чува Пут.

Јер Пут је за Путника стазе духа. Стазе Огња. Некад ноћу кад све мине, његов злаћак сјај тад сине, белим прахом посут јесте.

Кад длановима прах тај узмеш, све се звезде у њем’ расијају, као да ти песму своју преко светла распојају.

Народ Звезда њиме ходи. 

И кад лети и кад трчи. Када плови и кад броди. 

Да ли ти је срце стало од помисли да би икад њоме ходио? Зов не мирује. Јер срце зна да Вилин народ и Човек су једно. Један свет један дар.

Извор – Звезда Род Zvezda Rod

Ишчилио пупољак младице

Испод покрова смоле борове

Засењен одсевом зубатим

Стрши у небеса

.

Пупољци долазећи

С муком пробијају опну

Док предходници разгранати

Мењају облик

.

Запахнут велом магличастим

Лије нектар животни

У инат себи самом

.

За увек.

Како да те љубим
ако то не желим?
Како да те желим
ако ниси тајна?
Како да те откривам
ако ниси непозната?
Како да те волим
ако ниси откривена?
Како да те живим
ако ниси записана –
у звездама, пре Времена.
.
Не желим ништа
да знам о теби
-само тако
могу да те желим.
Желим све
да знам о теби
-само тако
могу да те волим …
.
Између Ништа и Све
Ти буди-
ни мање од Ништа
ни више од Све.
Само тако могу
будан да те сањам,
само тако могу
снену да те љубим.

Пробудио нас је мирис липе

И скинуо постељу са наших тијела

Те онако огољени пред Творцем

Гледасмо у Космос

Слушајућ пјесму

Оне мале шарене птице.

.

И спојисмо ножне и ручне прсте

У грчу

Устрашени љепотом

Која ноћу ненадано долази.

.

Пробудио нас је мирис липе

И скинуо постељу са наших тијела…

Просула бих семе по пољанама да роди,

зрневље благодати земљи принела…

Да плодна буде, да живот се згоди,

ватреној катани славу бих прела.

Само да ти верујеш у мене…

.

Док громовима неправду пржиш…

Oд јутра до мрака с’ преслицом уз себе,

могла бих небом за Те’ да кружим…

Штитећи немоћне, обожавајући тебе!

Само да ти верујеш у мене…

.

Могла бих с праменовима жито д’ укрстим,

од Сунчане вуне огртач светли.

Д’ дотакну пламен нежни ми прсти,

да кружим над храстом… И летим, летим!

Само да ти верујеш у мене…

.

Могла бих росом вуну да сперем,

божанства будућа да одгојим.

Старим умећем д’ научим преље,

и да те волим, довека волим!

Само да ти верујеш у мене…

.

И за тебе бих ирис убрала,

громни Перуне, ал љубав као откос…

С болом сакупи хиљаде митова,

у један пласт што jе под Сунцем ост’о.

Да ли веруjеш у мене?!

.

Ал неће вретено ни да се врти,

нит сјајни плашт на твоја прса д’ остане.

Силне се ране у мени јаве, уморни прсти…

И златно руно тад прах постане.

Јер ти не верујеш у мене!

Фото: Боиња Мокош; Википедија

Корачај очију чврсто затворених.

Кад те вид не мами и омета

упићеш целим својим бићем

бескрајну лепоту света.

.

Око је нестално и хоће да вара

шаренило му се учини лепо

душу само суштина очарава.

Жмури и замисли да је слепо.

.

Дубоко удахни!

Кожом осети!

Укусом кушај!

Дубоко размисли!

.

Схватићеш колико тога има у свету.

Око је наивно и хоће да слаже.

Да је вид довољан имали не би

друга чула да свет истраже.

.

Је ли стих кап,

слап или сат,

ваздух или дах,

снохватице птице

или мјесечине тик

у алеји олијандера.

Траг маслине на уснама

је ли стих?

Божји дар,

отворен срца кoд

стих је наш.

Шта жели срце твоје драги?

Да л да зашумим ко поток планински,

Да л да се закотрљам ко камен речни,

Да л да упалим светиљке ко рибе морске,

Да л да оросим јутром отворене цветове,

Да л да се у магли скријем,

Ил ко пахуља многокрака, на твоје раме паднем?

.

Шта жели срце твоје драги?

Да л да се у птицу претворим,

Понад облака полетим,

Ил гнездо, на врху стене, сачиним?

Да л да зацвркућем,

Ил на вилин руку слетим?

.

Шта жели срце твоје драги?

Да л са ветром да захучем,

Муњом небо и земљу вежем,

Ил Месец да завртим,

Звездама сестрама га окитим?

Све је бравар направио –

разделио мушко – женско.

.

Сад се мени као жени осладила –

Кратка сукња, своја банка, сам свој газда…

А душа? – Душа празна.

.

Где је мушка рука, око струка?

Где је жена, мужу леђа да погура?

Где је бравар, тај проклетник?

.

Нећу жену светом што тумара,

нећу Клару Цеткин, ни њен изметин!

.

Хоћу стару, добру нашу, Жену, Мајку, љубав вашу.

Љепотице, насмијана вило,
Што с њежношћу гледаш са висине,
Као дијете у мајчином крилу,
Међ најљепше ти спадаш планине.

Гордо газиш кроз године нове,
Чуваш своје рухо заносито,
Прекривено најљепшим бојама,
Под небесима стојиш поносито.

Ко се једном вине на твоје висине,
И попије воде са Петрове чесме,
Врати се опијен и од те милине,
Преточи љепоте у најљепше пјесме.

. .
Љепотице наша, шекуларска вило,
Сијај, јер ти имаш чиме да се диччиш,
Због свега што је сад и што је некад било,
Јединствена си, ни на ког не личиш.

Фото: Мокра планина; Википедија