На дуњицу моју долетела је птица

да ми шапне неке старе слике

како шуме реке, како лају птице

разувери моје као челик неверице .

.

Слете ми на раме и тихо ми рече:

„Што пропусти синоћ тако дивно вече?

Дотакла би зору кад бремена се буди

кад зелено класје месечину љуби.“

.

Тужно спустих главу, лице невесело.

– Иди птицо моја ти у друго село,

однеси ми драгом трунку моје боли,

путем којим хода да га не заболи.

.

Напушта ме јесен у крошњама дуње

железна ми љубав привукла све трње,

сад громови туку, нигде нема штита,

иди птицо, песмо, кажи, бол за љубав пита.

На великом простору плодне долине раширило се насеље пуно живота. Триста кућа од племенитог камена и чудесне глине се разбацало, између брзих, пенушавих потока и зелених , цветних ливада. Становници радни и вредни, поштују законе природе и свемира. Лепота и милина се разлила целом том дивном земљом.

Главни хватач мисли је забринуто дошао код Веденка, главног домаћина у селу. Старина, од двеста лета, га добродушно дочека: „Где си стари мој пријатељу. Има ли нешто ново у свемиру и природи?“. Главни хватач мисли је сваки дан седео и прикупљао мисли- кад је шума послала да је жедна он је сакупио сељане и играо „додолске“ игре, те је росна и окрепљујућа киша залила шуму; кад је ухватио вапај медведа да у шуми нема хране одмах је кренуо да сакупља храну и ставља у валове поред шуме, те им пошаље мисао да дођу по њу; кад је неко рањено биће из свемира долетело код њега кући он га је засипао својом енергијом, те се оно опоравило и кренуло даље. Али, данас је баш био невесео. Те започе: „Знаш онај тамни град, преко брда, Црни град, што и не знамо шта његови житељи раде. Е па ухватио сам поруку да се спремају да нас нападну. Треба им храна и лепа природа, јер је код њих све црно. Шта да радимо?“.

Старина Веденко се замисли па рече: „Сад ћемо да сакупимо све мудраце, да видимо која је одбрана најбоља. Ми оружје немамо, а ни бедеме нисмо дигли око наших насеља већ хиљадама година.“ И тако и би. Седе они око Камена мудрости, у сред села, а камен још из прадавних времена, зрачи исконску мудрост и знање свемира. И одједном се Веденко јави: „Имам идеју. Ми ћемо изаћи пред свитање на брдо Светилиште и разместићемо се у низ. Свако да створи испред себе, сребрно- белу лопту и у њу убаци лепе мисли- спасење за све, складан развој свега постојећег, спречавање сваке свеопште, локалне и личне катастрофе, мир и срећа за свакога. И онда ћемо њима гађати тврђаву. Мислим да ће се тамне силе опаметити, код толике светлости.“ Сви се сложише, дојавише осталим Ведама и у цик зоре кренуше на планину. Кад су стигли на врх, по гребену се распоредише, направише сребрно-беле лопте и почеше да их бацају на тврђаву. У почетку бомбардовања јави се по нека искра у оном тоталном мраку, а онда као пламичци светла, па стубови-прскалице и на крају све се осветли дивном сребрно-белом светлошћу. Чак и тврђава од тамног гранита је постала бела, па више није био Црни град већ Бели град. И тада се јави Главни хватач мисли, те одпосла свима: “Ухватио сам мисли житеља града: И нама је свануло. Неко нам је подарио светлост, а то је знање. Треба да се захвалимо суседним насељима на овом дивном дару. Хвала вам браћо.“

Веде се вратише у своје насеље и наставише са радом. А свима је било драго што су се суседи коначно освестили и нису им више слали ружне и црне мисли, па су сада уклонили невидљиву куполу изнад насеља, која је сакупљала, одбијала и поништавала те гадости. Од тог доба у долини и на планинама влада склад и мир, тако да би свака чиста душа пожелела ту да живи.

Спектром нестварних боја и њиховог преламања

види се свака честица човековог разлагања.

…са самим собом неслагања…

Свака, и најмања, сенка описује човеково незнање.

Неко осети и види више, неко много мање.

Све зависи које је стање.

Хоризонти се у расту прошире,

а заборављене лепоте човекове иза зида страсти провире.

Те исте страсти нестану и лагано се смире.

Када их препознамо и очекивања наша то не буду,

на добром си путу.

Остани у тачки равнотеже.

У њој се небеско савршенство разлеже…

Гадови се лево и десно разбеже.

Ништа више не притиска и не стеже.

Свесност све у корену реже.

Болно је када такво стање наступи,

али после ни паметни више нису глупи.

Само су предуго били у рупи

сопствених и туђих ставова, без пута и планова.

Залутали су где није требало, али се десило тако.

Са околностима животним

нису умели да се носе увек лако…

Корак по корак себи се врати,

сасвим полако.

Фото: Видљиви спектар боја; Википедија

Све за собом оставићу чежње,

овом дану што се крају ближи,

боле дуго а нису неизбежне,

шта сам била до данас прекрижи.

.

Ноћас ћу без мајке да се родим,

без успомена,мисли и жеља,

полако учићу да светом ходим,

разлучим зле од пријатеља.

.

Кад ме душа некоме привуче,

несаницу донесу туђе очи;

Волећу лудо јер не знам за јуче,

због љубави све ћу опет моћи.

.

Можда себе другачије назовем.

Не чудите се кад не отпоздрављам.

Новој себи нови усуд да дозовем,

данас, све минуло заборављам.

Две преда мном стазе стоје
Једна с цвећем, друга с трњем;
Гвоздене су ноге моје:
Идем трњу да се врнем.
.
Ја уступам цвећа стазе
Којима је нога мека;
Нек по цвећу жене газе,
А трње је за човека!

Фото: Руже многоцветнице; Википедија

Љепоте те ниђе не би,
Свјетлости, љубави и радости,
Покоран ја сам земљо теби,
Блисташ, препуна гордости.
Поносан сам земљо моја,
На сваки твој сиви камен,
Блијешти пун топлине, боја,
Твој огртач, чудесан, отмен.
Планине, стазе и ријеке твоје,
Земљо синова и јунака,
Нек све лепрша од среће,
Моли се свака мајка.
Нек је мирно море твоје,
Нек твоја ђеца срећно ţиве,
Нек све дише једном душом,
А, други, нек ти се само диве.

Фото: Црногорске планине; Википедија

Свака тековина, било у знању или у имању, стечена трчањем и трудом, мимо Бога, повећава жеђ за тековином. Ма и трудом стеена, но мимо Бога, таква је тековина грех.  А сваки гре појачава жељу за новим грехом.

Оно што се стече кроз Бога, оно чини човека задовољним, оно гаси жеђ.

Н.В: “Мисли о добру и злу“

Ево још једног у низу ведрог јутра у мом животу

Јутра кога сам лако осмехом широм оивичио

Ох! уранио сам да стваралачки замесим живот

Да ми неко друго јутро не би освануло крезубо

.

Најближи комшија са ћерком – сиромашан узор

Она – трком изронила из зоре и забацила ранац

Подочњачки плаво богато подпетнички високо

Потрчала низ камени пут послу који верно чека

.

Њен отац пресамићен од врелог жезла живота

Вири у буљаво око распуклог источног прозора

Према тамноцрвеним и жутим ветрима истока

Истичући живот му је виорио као ланена завеса

.

Други комшија мрав у зони промрзлог погледа

Обучен у уско сиво и непрегледно кривудање

И не обазирући се иде кроз свој живот мрава

Продужава у даљ пут танких ставки и опстанка

.

Желите ли хоћете ли тако понављајуће живети?

То није живот дугих и широких видика слободе

Устанимо из свете ноћи поскочимо будни свесни

Изнутра знањем богати испеглајмо изгужвани свет

Шума чаробна, од столетних дрвета,

Трава што небу се пропињу,

Тихошумних плаветних потока.

.

Говор птица чујем,

Милозвуком ветра путујем,

Дом осмехнути угледавам.

.

Поглед земљи спуштам.

Стазу од облица правим,

И њом безшумно корачам.

.

Силина љубави,

Цветне прозоре отвара.

Шире се мириси

Шарених колачића.

отпловивши далеко од јинг мен прелаза
путоваћеш пределима земље цху
иза тебе планине испред дивљина без краја
река тече и улази у пространство пустоши
месец обешен лебди небеско огледало
облаци бљеште палате у мору
воде завичаја једнако драге
пратиће твој чамац тисућама лиа