У предворју

Душе ти стојим

Обучена у блузу

Везену чежњом

Са осмехом

Што жели да избрише

Све наше горке речи

.

То су биле жеље

.

Погрешно

Сам се молила

.

Тебе који си ми

Путеве бола отворио

.

Нисам хтела више

.

Да моје срце

Опет заробиш

.

Да љубиш моје очи

Мокре од кише

.

Да мојим телом

Жуборе

Само твоје радости

.

Не пристајем

.

На самоћу

И успомене

.

Моја молба је

Услишена

Лежем и устајем

Са оним који

Мене жели каква јесам

Кад једном уђеш у ципеле моје,

н започнеш корачати мојим стазама,

тек тада ћеш знати и осетити,

колико је било тешко у моме животу,

и колико си грешио(ла) према мени,

и погрешно се са мишљењем мојим,

ниси слагао(ла).

.

Нико не може судити ником,

ни понашати се лоше према другима,

само тако своје лоше у себи,

искаљује у вољенима,

и незнаним људима.

Не дозволи да те обузме мржња,

ни пакост ни љубомора,

јер само је љубав важна,

и она победити мора.

.

А ти смогни из снаге своје,

и одагнај мржњу, бес и тугу,

окрени се љубави, радости и срећи

и покажи страну своју другу.

Нека ти осмех на лицу сија,

и зрачи добротом,

пружи љубав своју свима,

и живи срећан и задовољан у љубави потом.

.

Слатко моје дивно луче
Љубим те и грлим радосно
Мали у мени човече
Ти си дете светлоносно
.
Лепо си као плаво море
Много вољено и драго
Лепше од сваке зоре
Ти си моје благо
.
Слађе си од меда
И као јупитер необично
Волимо те ја и деда
Као сунце вечно
.
Дете мило и драго моје
У мени сада дише
Осетим смирено срце твоје
Мир и срећу пише
.
Док се телашце твоје
Полако зида и гради
Красе те златне боје
И Ангела хор млади

Фото: Блиц -жена, Мајка са дететом; Википедија

Занемари друже стари,
ружне речи и подсмехе …
Лечио сам ја у ствари
личне мане и несреће
.
Занемари друже стари,
ласкавости и погледе препреке …
Можда би и ја исто
али нисам имао петље …
.
Занемари мој стари,
осуде и клевете …
Мисло сам да сам већи,
кад те смањим, занемари …
.
Опростит ми већ не можеш.
Живот прође, тебе нема …
Сад на себи све искалим.
Јпш сам мали, још се свећем …
.
Омча речи горких, јадних
грло ми се сада стеже …
У срцу сам без радости,
све радости од ме беже …
.
Занемари ти с небеса …
Касно себи признах ко сам …
Љутњу, бес и јад нисам …
Ти си знао, то сам, што сам …
.
И да не би тебе таквог,
био би још и гори …
Сад опрост ми ти пошаљи
Желим и ја бити бољи .

Фото: Никола Педовић, орњи Дубац, Гуча

Наши су дични преци
Били исправни човеци,
Дивови растом,
Дивови умом.
.
Њина висина је страшила многе,
Чували су род и храмове своје.
Њихова духовност је плашила нељуде,
И они су свикли да их се боје.
.
У претходном веку, а и одавно,
Побише најбоље синове наше,
Заузеше наше земље и блага,
Ал се још увек нас плаше.
.
И зато би силни и зли људи,
Да нашу веру и земљу потру,
Да поруше гробља и цркве наше,
Изврше непријатеља смотру.
.
Само да знате, нељудске силе,
Док последњи Србин овде дише,
Нећете мирно спавати злобни
Јер древност не може мачем да се брише

Фото:Свети ратници, Манастир Манасија; Википедија

Лани вријеме постало је и даље тмурно; симболика града

У руке тиранина прешла је без иједног промашеног метка

Љубав је и даље цвјетала, кочоперно тражила своје станиште

А највећа бол живота је она која нам с годинама долази

И одјекује у нашим ушима снажно, а још нераскидива душа

Тражи свој опроштајни гријех због времена погрешности

Када дала је максимум свога времена, то срце куцало је

За неку особу која разумјела није њу, а и даље вољело је

Без обзира на оно што други људи говорили искрена мишљења

.

Као да је вријеме постало само антоним за дешавања

Свјесности не дозвољавамо да уђе у наше поре живота

Јер заљубљеност је најгори вид човјековог стања

Гдје не види знаке алармантности, јер што је драго срцу

То обично с временом може постати јако далеко

Да људи се застране и никада више не погледају се у очи

Док лаж и даље врата своја, рачунајући на најгоре ствари

Које се човјеку могу да догоде без имало размишљања

.

Судбина записана је свакоме од нас обичних смртника

И не треба да је некада ни сазнамо, јер када угледамо

Схватимо да можда најбоља времена су била баш она

Која смо некада имали; блиставе снове и лијепе рефлекторе

Док еротика је водила све до самог краја уз свијеће

А ноћ је памтила сва дешавања око нас која су постојала

.

Расковник живота носимо све око себе, па и на руци

Који не мора бити скупоцјен као други што имају

Потребно је понекада само мало среће и знања

Да неке ствари на вријеме сазнамо, да нас истина

Увијек дочека на своје ноге и да се радујемо дану

Који је пред нама, јер љубав увијек има друге планове

.

Ако ријеч је наше обећање да смо уз некога вјечно

То значи да морамо и наше ријечи да оправдамо

А да не буду само пука машта која увијек одлети

Тамо негђе далеко, када се најмање надамо

Обично у животу нас дочека широке руке, било добро или лоше

.

Говор језика и емоције су највећи симпатизери људи

Јако тешко је задржати емоције када се растанак појави

Небитно године; мјесто увијек нас враћа на приче љепше

Данак узимају и осмијех се опет мора да појави

Зато што ипак права љубав памти само оно најбоље

Од живота што се приказује на пиједесталу човјека

.

Расковник емоција држимо у данашњем свијету скривено

Не дозвољавајући другима око нас да сазнају праву причу

Али зато кријемо све око себе са осмијехом и причом

Која одудара од стварне стварности, живимо у времену тешком

Гдје бојимо се за љубави лоје можда могу опстати

А расковник времена показује када ће да се догоди

Некада годинама, некада мјесецима или пак данима

Само је потребно стрпљење и мало среће у животу

.

Расковник емоција највеће тајне крије

Расковник је највећи непријатељ човјеку

Вријеме је илузија стварности,, људи отети свакако

Од љубави заустављиве су природе постали одавно!

Фото: Расковник; Википедија

Тамо и амо…лако као перо,

као нота од миља поноћних свитаца,

зрело жито у меду сненом 

и твоје усне што пупе црвеном.

.

Живот се њише у колевци снова 

лист на ветру час горе час доле.

То само је, то је само…

можда дах северних ветрова…

.

Ах

Како да ти кажем волим те…

Како да ти очи просветле…

Како да ти сад у сну…

оду души упамте – све ове године…

.

Стојим на стени сам

и ветар ми косу мрси – игра се.

Тај осећај дуго сневам,

у духу све ЈЕДНО је.

.

И сред крви што кал обоји 

газимо тихо с’поштовањем.

Једино мртви виде крај рата.

Једино живи знају за мир.

Како је настала киша

Тишина.

Звук ветра најављује промену.

Благословен је.

Време је, кажу, подложно промени…

„Нека буде радост! „, она рече ,

а он је погледа са смешком на уснама,  ухвати је за руку и нежно пољуби у врат!

Гледали су се, а радост је текла на простор и ширила се на сав живот у постојању!

„Нека буде љубав“! , рече он и ухвати је око струка и погледа је са сунцем у очима !

Њене очи су још више сјале , а из усана је громом изустила „Нека буде! „

И сваки пут када се љубе,  њихови пољупци падају на земљу, које људи називају кишом!

Заболи и разболи чекање на врео пољубац,
а додири су постали пластични невидљиви плес,
по шакама и све без тона ријечи.
нестрпљива а моја,
у жељи да нестане бол свилена шарена пјесма,
добила је право на живот.
И кад ћутим пјесма настаје.
Кад плачем она убија воду и сузе.
*
Погађаш ме,
Ко ватру жар,
ко љубав заљубљени пар,
ко сунце мрак, погађаш ме јер си ко метак јак.
Хвала ти што такав си, па бар био и наопак.
*
Знам за све непроходне самоће без даха, без удаха,
климаве врсте среће које као гости
дошле су на доручак који
неколико година нијесам могла појести,
превише укуса било је,
а онда отровале ми желудац,
понизиле мозак и отишле,
без питања одакле ћу ја сад да узмем
ту љубав из којег тањира?
Не знам да ли ми више трне стомак или глас?
Може ли падеж самоће у љубави да застари?
*
Бићу добро, живот нема репризу,
зато читај ме из даљине, а буди близу.
*
Срце пјесника, је оно лутајуће срце, пуно шкољки.
*
Ноћ је нестала,
али никад те вољети нијесам престала,
јер ти си моја нота љубави.
*
Сваки сан открива неки нови почетак,
а свако буђење, жељу да поново сањамо
*
Морам пронаћи љепоту,
а знаш гдје тражим је?
У њеним притокама.
*
Стисни зубе и путом раја према љубави крени.
Тамо чекају те војници њени.
*
Љубав је језеро, времена траг,
љубав је кад у срцу станује неко драг.
*
Волим све па и ту воду, ако помиче се, и не стоји.
*
Боље видјети пустињу у срцу облака,
него у срцу човјека.
*
Срце ми је голубље крило,
оно које чека да машта
сву своју стварност наслони на њега,
и пожели живот од златног стакла.
Јер ни то случајно није,
а свака жеља тежак је испит.
*
Попут подморнице,
чекам да тло природе,
прихвати ме.
Па по њему да разлијем се.
*
Сунца треба ми,
оног што живот надом напија.
*
Нема кривице због новог почетка,
то је само привилегија.

Фото: Нада Матовић

Царица леда нестаје,

топи је сваки сунчев зрак!

Отвара се небо плаветно,

пространство непрегледно!

Слутим,  прежу се ветри истока,

спрема се пролећа богиња!

Над реком набујалом, срећу се

сестре истога краљевства!

Смеши се земља мајка,

семењем набубрела, у сну јој доба

којим Лада влада!

И буде се пупољци, успавани,

поклон Девани!

И брже куцају срца камена,

око свих извора,

милује их у пролазу хаљином Калина!

Гледам, очима као да не верујем,

живот васкрсава!

И промичу векови, као сати,

знам у  свакоме сам  жива.