Ако Америка ангажује армију,
Ако Азербејџан анектира Албанију,
Ако аутократа абдицира ад хок
аморфни Анунаки атерираће аеродинамички,
арбитрираће,
аболирати Александра,
анкетирати ауторитете,
анулирати азиланте,
англицизирати аморалне,
анимирати артифицијелне анђеле,
антиратне авионе активираће
апелујући авангардно:
Аудијенција Аватарима, агностицима, алтернативцима!
Ајмо астрално,
апстрактно,
антигравитацијски!
Аве апокалипсо амбасада,
администрације, апотека , академија,
адвоката,
акциза, апоена,
амблема, аполета!
.
Аполон аргументовано анализира Аполло
А приори:
Ајде амо, археолошка
асанација ауре аб ово,
адаптација алтер ега, алтруизам анархије.
.
Авај , алави апетит аплаудира аветињи,
атомско аминовање антихристу,
апстрактни астероид алкохолише Азију, Африку,
апатичне Абориџане, анималне Астеке,
а Антарктик, архитектонски андерграунд,
арчи Атлантиду архаично,
анимира аниму,
ароматизује атмосферу.
.
Але арлаучу алармантно аутобиографску арију:
Алал вера абнормалном ашиковању!
Алелуја, алелуја!

Х.Ш.И: “Аззбука“

Фото: Атбука; Википедија

Као узенгијама

Подбочен

Трзам се силно

Крв лијем

.

Ржем ко ат

Пред чадором

Сапет од љутог

Мегданџије

.

Сикћем стравно

Палацам

Лапћем

Срце ми бије

.

Слутно ка

Нечем блудном

Ил можда већем

Идем

.

Галопирам.

У глави ми звоњава неболомних вечери –

Света овог о чија ми врата ветар корак ломи;

У оку, место птичја, зру кошнице и глечери,

Клет ме обасјава, а зимомора ломи.

.

О дивно лудаштво, најчистија бољко,

Лепо ми те каменује лажно милосрђе!

Само понор зна што уз тебе невољно

Сним, док глас свој отимам од кама и рђе.

.

Јер, у мени је Онај кога не познајем,

С којим се спорим, као на брвну –

Време неспоразумно коме се не предајем.

.

О тај сам што још, прокажен, одолева

Усуду завереном на патњу крвну,

Што црну рану лиже кад најсветлије пева!

Фото: Димитрије Николајевић, песник, Википедија

Ајде коло да играмо
Коло Купала,
Младог Коледа!
Ко за коло ај у коло
Коло Купала,
Младог Коледа!
Ко се ватре наиграо
Ватре чистеће,
Воде мијеће?
Ко се водом омивао
Водом студеном,
Ладном изворном?
Ајд у коло коло за њег
Коло Купала,
Младог Коледа.
У колу је свако добро,
Вељ’ обиље,
Млого плодова.
Доста смока свакојака,
Смока варена,
Млека сирења.
Сваком дајте што је чије,
Меника моје,
Благо највеће.
Мени драго и обиље,
Плоде велике,
Сирце сирене.

М.М: Песме и обичаји укупног народа
србског – обредне песме, I –том

Фото: Коло Купала; Википедија

Дакле, србска децо сад невидљивог европског царства, увек морате бити спремни за велике, па и највеће освајачке претње. Ако хоћете да будете истински Срби – морате знати да то веома скупо кошта а ништа не доноси, изузев мука, патњи и страдања. Ако за то нисте способни – боље је да се повучете са овог најопаснијег места у Европи, да одете у бели свет, да не сметате осталима са својим гласним страховањима и жалопојкама. Морате знати да ће рајински менталитет, ванредно способан да се увек и свуда докопа власти и одржи на  њој, свако ваше сврставање на страну народа награђивати поругама, срамоћењем и прогонима. Ваш избор мора бити слободан од сваке бриге за исход. Једнако морате бити слободни од жудње за победом, као и од страха спрам пораза.. Ваша одлука мора бити чиста и неусловљива.. само тако ћете бити достојни србске улоге и традиције.

Пламен народа у небеса сеже,

Прште вериге и мачеви ззвече.

Нема ланца да идеал веже,

Нема народа у робству да клече.

.

Слобода из борбе се рађа,

Снага слоге у пламену кали;

Док колена данашњице, млађа,

Настављају где су они стали.

.

Душманин пред правдом бежи,

Тамом крије своје бедно ице.

На слободе песму режи

Отеран је од границе.

.

Зна да сутра неће бити

Као што је јуче било.

Да крв више неће пити,

Све се наше пробудило.

Фото: Европа, карта; Википедија

У твоју даљину уткао сам сате,
Сате у расулу небеске модрине,
Ван времена стојим док се тужно клате
Вечерњи пејзажи са жигом црнине.
.
Понесем ти одсјај замишљеног ока,
И постајем земља, и постајем трава,
Док кроз сан ми ходиш хладна и дубока,
Не слутећи да си моја давна јава.
.
Ко последњи човек на ивици ноћи
Слутим те у очима палих сунцокрета,
И сањам, сањам да ћеш тихо доћи
На домаку овог проћерданог лета.
.
А шапућу ми свици у последњем крику
Да ми те однео вихор живота,
И да никад нећу у бледом ти лику
Одморити душу од страшних глухота.

Лепота је потка испод и видног и невидног
Најгушћа је у Чојку који циља небо високо
А тако је – тврдим – густа и у Тијанији милој
.
Брдо Орлова – пењем се ка Кругу посвећења
Јасновидо гледам танано лепототреперење
.
Човек згрчен и непосвећен у тајносана Знања
Лута ко селска самсара животом и светом жеља
Самокажњен – самозаробљен – мислима везан
.
Мудрољубац дугим рукама разкриљује облаке
Цеди кишу – оживљава и оњивљује пустињу
.
У среди Круга посвећења подижем обе руке
Повезујем се са Душом и са тачком стварања
Силницама мудрим призивам пламени вртлог
.
Енергију Свеспасења поливам на свест света
Да се у Души појача и покрене извор осећања
.
Светлоплодовито учовечење силне благодети
Осећам Творац спушта кроз мене на наше Душе
Кроз њену средину као реку златне светлости
.
Светлило – златило развејава силу смутипроспи
Унутарње јединство са свиме испуњава груди
Рад за свест света – отвара сва закриљена врата

Фото: Трзуби каћун; Википедија

ОДАВНО СЕ НИЧЕМУ НЕ
ЧУДИМ
Гледам,
и не могу чудом да се начудим!
Нико тако не руши, не разара,
не уништава и не затире
Србство и Србију као сами Срби.
Како изнутра тако и извана.
Срби се просто надмећу између
себе у растурању и разарању
Србства и Србије.
Понашају се тако,
као да пре њих не бејаше ничег
те да после њих
неће бити никог.
Мрзе подједнако
и претке и потомке,
а понајвише себе саме.
Нико се тако не руга Србству
и нико тако не погани Србију,
као сами Срби.
Ни Творац
ни Васељена
ни сва духовна
и божанска бића
из свих иних светова,
не могу –
гле! –
од самих Срба
да сачувају и спасу
Србство и Србију.
И даље све то гледам,
али се више
ничему не чудим!

Тада Алмитра опет проговори и рече: А што о Женидби

велиш, Учитељу?

А он одврати говорећи:

Родисте се заједно и увек ћете бити заједно. Бићете заједно и онда кад бела

крила смрти разметну ваше дане.

Да, бићете заједно чак и у тихом Божјем памћењу.

Али, нека буде простора у вашем заједништву.

Нека небески ветрови плешу међу вама.

Љубите једно друго, али не правите споне од љубави:

Нека радије буде узбуркано море међу обалама ваших душа.

Левајте чашу једно другоме, али не пијте из исте чаше.

Дајте једно другоме од свога круха, али не једите од исте кришке.

Певајте и плешите заједно и радујте се, али нека свако од вас узмогне бити и

само,

Као што су жице на лутњи саме, премда одзвањају истом глазбом.

Подајте своја срца, али не једно другом у посед.

Јер само рука Живота може обухватити ваша срца.

И стојте заједно, али не преблизу;

Јер, ступови храмски стоје одвојено,

А храст и чемпрес не расту у сени један другоме.