Нека буде то што бити може.

Нек’ Србија великом васкрсне.

Нек’ се Срби к’о некад омноже.

Нек’ се с’ собом поново сједине.

.

Нека буде то што бити може

као призив духа народнога.

Престану ли Срби да се гложе

стићи ће им благослов од Бога.

.

Нека буде то што бити може

у јединству сложно се молимо.

Наши свеци моћи оставише

да Свеума творбе домашимо.

.

Нека буде то што бити може.

Нек’ се машта материјом плоди.

Нек’ нам блага духовна се множе.

Нек’ се брат са братом опет сроди.

.

Нека буде то што бити може.

Нек’ престане борба непрестана.

Нек’ се моћи од Злога разложе.

Нек’ нам веза са Богом је стална.

У мислима сам опет девојчица мала

и гледам опчињено кудељу и вретено.

Бака преде а да ни на трен није стала

понекад каже тихо „Дете моје љубљено“

.

Целе зиме она од вуне прави пређу,

прсти се труде да је нит што тања.

Мисли па јој видим намрштену веђу.

Што је клупко веће брига је све мања.

.

Тако је од вуне плетиво правила.

Повесмо хитро прела и намотавала,

тек би пред мрак вретено оставила

а до тада је бриге своје размотавала.

.

Недостају ми ти тренуци тишине,

док прсти раде у глави се поспрема.

Као кад старе слике решиш прашине

док клупко порасте бака брига нема.

.

Сутра стигну друге невоље и бриге.

Бака узима вуну,кудељу и вретено.

Тако мудра није умела да чита књиге

док ради нашла би решење за све њено.

Фото: Бака са кудељом и вретеном; Википедија

дуга и тиха ноћ буди неспокоје

лишће тужно шапуће у тами

црне мисли у глави се роје

целивају болну душу у осами

.

дан нестаје у заласку сунца

помрачење у очима тиња

црне руке пружам тамном небу

црнилом обојен сам и ја

.

дао бих све али ништа немам

злом и црном свету без милости

у глади бескрајној и рукама празним

нестајем у црном кругу пролазности

.

дође судњи дан животу пустом

и овом беспућу суром

осећам лета свог свршетак

очи своје изгубих у црном

упија нас дуго празнина бескраја

трен до трена све ближи смо праху

распињани свиме од таме до сјаја

препуштени усхиту и великом страху

..

бол небеска потомцима мука

заточници ми смо тајемница смисла

повела нас неме просветљена рука

невоља вечности све нам је притисла

.

отимамо дане свесутрашњег ништа

разорано небо угњилује звезде

од светлости вреле грабимо ли ишта

.

ил се оне падле у нестандну гнезде

чувајући душе што пре нас летеше

да нас опомену за оно што беше

Сваког дана идем дубље и дубље у Тишину.

Дубока, дубока Тишина је циљ мог Пута.

И јутрос сам тијанијаовао, тиховао, тишиновао…

Видех како се исписују и из Тишине израњају

Промисао, Мисао, Идеја и Реч.

И видех да израњају и многа, многа Јаства

И непрекидно стварају свеколике светове.

.

Видех и како зарањају и бришу се

Жагори, буре, похлепе, боли, чежње и светови…

.

Затим сам потегао гуљач старе коже и оклопа Јаства…

Нестали су заједно са катаном и самострелом

Од којих се никада, никада, одвајао нисам.

И ја, сасвим избрисан, растворих се у пространству,

Плодношћу набубреле, најдубље Тишине.

Ох, како је Дубина – стварна и дубока!

Ох, како је Стварност – дубока и стварна!

Сневајући дуси ватре

Рођени пре светова и векова

Из срца праогња живодајна

Певуше у ноћи тајносаној гле!

Умилну песму језицима пламеним

.

Сневајући дуси ватре

Певачи и свирачи праискони

Душе огања Васељене

Лепршају луком обзорја

У праскозорје рођено пре сна

Све што не волиш,

немам, не знам и не могу.

У мени ћеш препознати

све оно што слутио ниси,

свидјеће ти се мој осмијех

и пјесма

коју ће осликати јесен

октобарским огледалом.

Длан отискујем на прозору,

обликујем срце и чекам

твој лик, да се насмијеши

са друге стране

и да нам се погледи сретну.

Простом проширеном реченицом

дишем.

Владане, брате:

Звезде су дошле и рекле ми… једно са тобом смо у истини.

.

Заметни траг и очисти праг…

Дугин мост сад чека те.

.

Устао сам. Осмех на месту где ми беше лице. Вечни додир свете ватре живодајнице…

.

Видиш ме.

.

Очи ти светле и браћи ти око свете боје. Извор у мени проговара са извором у теби.

Са ПраИсконом Вагром Ватром.

.

Хеј, хај..

..

Ту сам и одлазим…

У свој крај и свој гај.

.

Тија пламен, тијанијски лако. Него како, него како!

.

Љубим те и чувам те. Златнокруни мој брате.

Одо да оде одам.

.

И песму твоју по мисли светој твојој и браће ти

Ведам кроз пространства мира и љубави.

.

Мидгард опет зове…

Сачекаћу, починућу.

Творац зна све валове.

Мој ће опет доћи.

Дааааа… Љубав је једина истина.

Фото: Каћун; Википедија

У стијени Црногорске горе,

изнад малог сеоца и пута,

сија вјечно Острошки Манастир,

тамо ђе је наша родна груда.

.

Дању ноћу обасјава небо,

светлост шири на све стране света,

свима он је ко рођена кућа,

намерника ал и странца мета.

.

Вјера ту се ничија не гледа,

под Острогом Василије спава,

Божји човек дочекује сваког,

нека му је довијека слава.

.

Молитвама моли се за сваког,

да им бољке свакакве излечи,

уздиже се погледом ка Богу,

и да погром и болести спречи.

.

Браћо,сестре са свих страна света,

молите се овом светом месту,

да у души ви нађете мира,

покрај мошти Василија Светог,

и Острошког белог Манастира.

Искуство умирања или прелаза у оносвет
Мучно је није нормално нити неопходно
Због тога одлажење сада лагано исчезава
Остаће у прошлости – у историјату развоја
И остаће у оклопу несвесног да се копрца

То је била мукотрпна дуга линија развоја
И појединаца и човечанства уз помоћ ега
Много овосветаша троши силну енергију
Да се одржава поредак светова отишлих
Шаљимо је сада у трезоре вечног живота!

Гледај свет новим очима под другим углом
Видећеш јас-јасно милионе нових провида
У миру дубоке тишине отвори архиву душе
Погледај улево у Безкрај и удесно у Вечност
И огледни се у свих осам њених огледала!!!

Одлука мудрица тражи мајсторство акције
У мирном тиху Безкраја сагледај прошлост
У титрају злата Вечности изграђуј Промену
У тиркизу тачке стварања своје душе почни
Развали у себи гуку – муку и донеси одлуку!

Потражи свог Исцелитеља и свог Близанца
Нађи Унутарњег Учитеља и Знање Аватара
Нико не може сам сви смо ми заувек Једно
Своје знање и искуство дели иним позваним
И стављај у жубор у одсјај у ветар у светлост…