Тражимо око себе неки савршени свијет
Лутамо по свијету без имало разлога
Тражимо у другима све несавршености
Док свијет иде према напријед
Ми заустављано се у мраку
И посматрамо како се други веселе
Док ми трчимо према назад свјесно
Стварајући окосницу између јаве и сна
Живимо само да будемо проживљени
И да невријеме које у нама предстоји
Може да ријеши неке наше ствари
Из тамне прошлости
Јучер је био тако добар и сјајан дан
Сада везе могле су да буду и остварене
У сваком смислу, али Меркур уништава
Све око нас својим једним потезом
Док животност лебди у ваздуху
Без сигурносног појаса
Везујемо се за разне глупости око нас
Видимо свијет само у једној боји
Трагали смо времена несавршености
Склопке спремне за хватање
Тим губавим прстима
Опипавамо предмете око нас
Не схвативши да околину
Штетимо тим „пипањем“
Трезвено, симболично, јадно
Врхунски стоваришни ђаволи постајемо
Без циљаног метка и индиференције
Смисла за покајања нема када људи
Не виде оно што можда и требају
Доброта, јасан чин живота
Живимо у времену несавршености
Свјетовног лудила
Разума исхитреног
Корака саломљивог
Тежње за губитком себе
Све због глупости!

Владан Пантелић: Маид Чорбић

Млади 22-годишњи песник Маид Чорбић живи и ради у Тузли. Поред поезије, коју пише у слободно време, воли помагати другима око себе, као члан WLFPH – организзације за јединство и мир у свету, Тренутно је уредник портала Прве Уметничке Балканске Свемиријаде, коју води Дијана Ухерек Стевановић, и селектор је неколико такмичења на тој страници, која, иначе, има циљ да споји песнике широм света. Многа дела су објављена у разним часописима и антологијама широм света – Чиле, Екватор, Шпанија, Индија, БиХ, Индонезија, Бутан, Бирланд… као и штампани примерци антологије песама – „Море на длану“, „Приче из изолације“, и „Косовски Божур“.

Песме Маида Чорбића похваљиване су више пута, награђивана, објављиване у многим песничким издањима широм света. Године 2020-те проглашен је поетом године и Индо Универс групи, која се, такође, бави доброчинством. Сам Моид своје песме описује као реалистичке и љубавне са тужним крајем, док их ја видим као целовите, чак и мало “старије“ од њега, као да их пише из из своје зрелије будућности.

Овде бих хтео да се обратим, Маид ми је повод, свим младим песницима, и свим другим, којих је Србски Журнал све пунији… Поезија је специфична димензија нашег изражавања о свету у нама и свету око нас. Но, поезија је и у – УПРАВЉАЊЕ својим бићем, својом судбином, и давање доприноса стварању свеколике спољашности. Због тога је јако добро да у свему што радимо и што нам се дешава дајемо позитиван исход. Мало ћу да појасним: Када сањамо ружан сам треба му,  још за време сањања, дати позитиван излаз, или то урадити одмах по буђењу. Ово се односи и на наше будне снове, планове, писање… Управљање мислима треба да буде у смислу “полупуне чаше“, и треба радити на њиховом оплемењивању, као и њиховом смањивању до нестајања. То се зове –бити свестан и бити у САДА. Тада, тј, сада, значи видети све јасно као огледало, значи  – не осуђивати, и значи бити без уплива прошлости и будућности.

Ово је кратка прича о Маиду, младом човеку који воли да помаже, који је стекао много пријатеља који имају сличну мотивацију као он, његовом раду и његовој поезији, коју пише као потпуно остварен песник. Запамтите ово име и погледајте и запамтите његове очи.

Ивањско, ивањско, цвеће рујно!
Цвеће рујно петрањско.
Петрањско цвеће плаветно
Иван га бере те бере,
Петар га плете те плете.
Купал га Коледу даје,
Коледу брату својему.
Даје га мајки Купала
Купала мајки Живбожи:
Иванова стара мајко!
Јели Иван дома?
Одговара стара мајка:
“Отишо је на орање
Још на Видов-дан,
Па је реко кући доћи
Баш на Петров-дан,
И донети киту злата
Родне пшенице
Те пшенице, те белице
Тог леба белог“.

М.М: Песме и обичаји укупног народа
србског – обредне песме, I –том

Фото: Бог Коледо; Википедија

У одајама већ сипе зидови.

Са амином неумољивог

још једно лето господње стреса прах

по безнадежним стварима.

Како чујно је одсуство ватре и будилника.

И полуслепа окна без сврхе су,

сем што на очиглед им дрежде вране

и воћке у врту видно старе.

.

Па зар је чудо, одиста,

што каткад нађемо јецај у шкрињи,

под иконом Светог Георгија.

Зна се,ближњи су срце везивали у чвор.

Ближњи су отпутовали незнани нам

док смо раскивали божје зрно,

док смо љубили Хеладу и пергамент,

и сијасет леполиких утвара.

.

Ни безусловност наде не чуди,

препуна су доказа скровита места,

знаци сабрани да се родослов вида.

Какве ли ироније у жудњи за светлом страном.

Док су овенчани, ташти и надобудни.

по повести духа олајавали смрт,

овде су ћутке спремани завежљаји

и молило се за наклоност провиђењу

да се не ремети редослед.

Фото: Никола Педовић, Горњи Дубац – Гуча

Ја сам једини Вољени, а сви ви сте моје љубави, ја сам једини Љубавник, а сви ви сте моји вољени.
*
Немогуће је послушати ме потпуно све док немате потпуну љубав према мени и док ме сасвим не прихватите као утеловљеног Бога.
*
Моје љубави могу да се упореде са неким ко толико обожава лавове да једног лава држи у својој кући. Али пошто се боји лава, чува га у кавезу… Према мени се поступа као према томе лаву. Ту је љубав , ту је дивљење, љубав љубавника ми је храна. Ипак, одвојен сам од љубавника који се не баца у кавез да постане храна лаву љубави, да постане сасвим уништен у својој љубави према Вољеном.
*
Онај који се одрекне живота издвојеног ега у корист живота само-преданости Учитељу, преко новог ега живи као инструмент у рукама Учитеља. Учитељ делује кроз њега: “Не ја, већ Ти“. Пре него што било шта започне трагалац би требало да каже како није он тај који дела већ то Учитељ ради кроз њега, а пошто заврши своје дело не полаже право на његове резултате нити ужива у њима, већ их даје свом Учитељу.
*
Онај који се преда Саврженом Учитељу предаје се потпуно, без тражења одобрења. Он чак ни не очекује да Учитељ похвали његову предају. Потпуна преданост отеловљује прихватање.
.
Учитељ помаже трагаоцу на своје недокучиве начине, који се не могу упоредити са начинима света. А ако трагалац треба да буде пријемчив за ту помоћ, он мора да учини стварни напор да се преда Божанској вољи Учитеља.
*
Допустам вегетаријанцима да следе своју дијету, не вегетаријанцима да једу месо, рибу, итд. Не мешам се ни у једну религију и свима допуштам да без сметњи следе своја веровања. У поређењу са љубављу за Бога, спољашњи обреди немају никакву вредност.
*
Ако грешите, помислите да то Баба греши. Ако осетитите бол, помислите да то Бабу боли.Ако све ово радите искрено, нешто ћете спознати и заборавићете на себе, па чак чинити све за Бабу.

Фото: Мехер Баба; Википедија

У врели дан,

кад  ветар усне  под граном твојом,

и затрепере листови око твога жирја,

миловања звон, зачује се Оносветом.

.

Тад срце подигне ме моје, и потрчим,

а стопала тек додирију врхове трава.

.

Румен облак ми намигује.

Зна,

У загрљај ти долазим

(Сећање на 21. октобар 1944.)
.
Расте кишно стабло
изнад Крагујевца
као музика гуслица лако,
.
Ту, рекоше силни,
можеш лепоту тражити,
и бацише железне очи
и вредно стадоше убијати.
.
Ласта цвркутање црно
ниже. у долину циља,
споменика сломљено крило
над гробовима се свија.

Зашуме молитава хор
уз ветрова песме
као вихора хиљаде
сав предео угасише.
.
а муња и гром
донеће нам мир…
Можда је туд Јуриј Кјешка
бежао партизанима?

Над Крагујевцом
ко киша рони се лишће.
Ко неће вратити се
узалуд овде сања.

Поезија Лужичких Срба

Приредио Предраг Пипер

Фото: Споменик стрељаним ђацима и професорима у КР; Википедија

Рекла бих ти нешто лепо,
Али нема речи да дочарају твоју лепоту…
Рекла бих ти нешто страсно,
Али нема страсти да дочара
твоју дивљину…
Гледам те тако охолу и бучну.
Подивљалу, бесну, неукротну,
звучну…
У измаглици капи што до неба росе …
Слапове ти гледах,
Што пред собом носе…
векова сузе, радости и боли
Огрнуту зеленилом косе…
Мирисна ти вода.
Понегде вирна,
а понегде мирна…
Реко, мени драга…
Уно, ти једина…

Фото: Река Уна; Википедија

Срећан ко може надати се
из мора заблуда икад
испливати
*
Пребирам по диркама
свога сећања
Скупљам
латице
далеких успомена
Изникнуће
мозаик
тврђава
*
Искри се белина жеља
Растаче се у безброј трнаца
Провирује сунце
Из загљаја
На зениту се
Појавила чежња
*
Љуљају се два звона
У мојим очима
На њима се румене
Пупољци
Мојих пољубаца

Д.П: “Каскаде“

Фото: Водопад Тупавица; Викиоедија

Реч си ми дао да ћеш ме из тела узети када дође време

и на длановима ме унети у себе

док не станемо пред олтар прастварања…

Реч си ми дао, души обећао и сат и дан тог последњег сањања.

Реч!

Мало је људи поштују,

мој ратниче!

Кад гледам јелене,  на нас ме подсете

и животе претходне ван ове Јаве,

светлост сједини испод твог оклопа

руке нек душу у твоју ставе!