Главато срљаше у невид

Газећи претходнике ломне

У даху их бришући својски

Редом надређених у врсти

.

Покров изаткаше црни

Прекривши светло истока

Зачаурише се у љуштури

Опнастно огрезнувши у пришт.

.

Бридно кљујући клијаше

Прстенасто стежући обруч

Гушише обухваћене захватом

Као менгелама стезаше куцавицу

.

Славни род им се не даде својски

Одупре се дамаром предака

Устукнуше омамљено џелати

Победници славопевно ускликнуше.

Чујеш ли,

ветар ми расплиће косу,

iгра се власима сјајним,

док разиграна вода потока

баца капљице

на моје лице,

и свака се смеши,

nеким знањем тајносаним..

Чујеш ли,

облак сакрива глас муње

златне небеске,,

оне, што погађа срце.

Слушај ме,

стојим, посред поља љубави,

нек падне,

и нек ме погоди!

Три си ноћи причао им Оче

Нису чули

Муње небо парале су

И громови пуцали су

Нису чули

Жива водо

Живи,живо

Опери нас

Жива ватро

Живо ,живо

Очисти нас

Сад се чуде што се збива

Што се љутиш

Траже Љубав

Света Љубав

С оне стране огња живи

Па ил прођи или ћути

Ил од блата куле гради

Ил у Сунцу душу настани

Нису чули

Фото: Никола Педовић, Горњи Дубац – Гуча

Блажена благо је испила чашу вина

од крви избезумљених ходочасника.

Ништа не рече.

.

Закопа анафорник за нова открића

и на њему поруку исписа:

„Овде су наши преци нафору делили.“

Фото: Блага Марија; Википедија

Црна мајко Тројеручице

Пружи ми један длан

Да се у чаробном мору окупам

Пружи ми други длан

Да се слатког наједем камења

.

И трећи длан ми пружи

Да у гнезду стихова преноћим

.

Приспео сам с пута

Прашњав и гладан

И жељан другачијег света

.

Пружи ми три мале нежности

Док ми не падне хиљаду магли на очи

И главу не изгубим

.

И док теби све три руке не одсеку

Црна мајко Тројеручице

Сонце му застанало
Сонце ми се загледало.
На сред небо, на сред плаво,
На сред земла, на сред сиња.
Да гледало бељи чудо,
Вели чудо и велика жалост;
Косандин се оделио
От старога татка свога.

М.М: Песме и обичаји укупног народа
србског – обредне песме, I –том

По струци и послу који сам обављала, нисам историчар већ наставник српског

језика и књижевности. У историји, коју сам учила у основној школи и гимназији,

тврдило се да су  се Срби доселили на данашњи простор крајем 6. или почетком 7.

века однекуд иза Карпата. Наравно, веровала сам у то, мада ми је било нејасно

како су могли тако масовно заузети простор тог великог и славног Византијског

царства и куд су нестали староседеоци Византинци, које сам сматрала Грцима.

Тако је у највећем делу живота остало и веровање и нешто сумње. Тек негде

почетком овог века у руке ми је дошла књига Олге Луковић Пјановић (1920-1998)

„Срби … народ најстарији“ у којој је наведено мноштво извора који доказују српско

староседелаштво на Балкану. Отада сам почела помно да пратим литературу која

је била на истом становишту, а коју је највише објављивала Издавачка кућа Пешић

и синови. У Олгиној књизи сам нашла и прве податке о нашем историчару Милошу

Милојевићу (1840-1897) и добро запмтила његову реченицу из Олгиног навода:

„Када се грчки језик буде почео испитаивати,тек онда ће се открити ствари

нечувене!“ У ствари, од тада је почело моје интересовање за старе језике јер је

језик најсигурнији доказ порекла једног народа. Тако је почео и мој лични рад на

сабирању таквих доказа и као резултат настале две књиге које ми је објавилса ИК

Пешић и синови. Укупан рад Милоша Милојевића, а посебно књигу „Одломци из

српске историје“ упознала сам тек кад су се појавили у интернет издањима. Но, о

српским речима у грчком језику постојало је врло мало непоузданих примера, без

навођења речи у грчком изворном облику. Очекивала сам да ће ту претрагу грчког

језика урадити неки стручњак за старогрчки језик са вишим академским звањем.

Но, то се није десило. Било ми је јасно и због чега: Нико се није смео усудити јер би

такав рад значио напад на званичну историју. А то би даље значило излагање

немилости историчара владајуће историје и њима подложне лингвистике, свакако

и оправдан ризик губитка положаја у академској заједници. За мене је животно време полако истицало.

.

Имајући све ово у виду, одлучила сам да савладам непходне основе старогрчког

језика из доступних гимназијских уџбеника. Такође, једини доступан извор на

старогрчком језику били су спевови „Илијада“ и „Одисеја“ са преводом на

новогрчки Казанцакиса и Каркидиса, интернет издање, које сам помно проучила.

Главни извор је био речник старогрчког језика хрватских аутора Горског и

Мајнарића. Уз све то ми је била на располагању и бројна помоћна литература у

интернет издањима. Рад је кренуо, а ја сам га доживљавала као ипуњење заветне

поруке Милоша Милојевића, дате у претходно наведеној реченици. Одлучила сам

да у књизи не наводим никакве историјске доказе, осим археолошких. Из свих

извора, и званичне историје у свету, постоји неспорна чињеница да су се грчки

преци доселили међу староседеоце, које су именовали као Πελασγοι и Πελαστοι

(Пеласгои и Пеластои), имена која се у српском транскрибују као Пелазги и

Пеласти. Грци су их звали и барбарима, онима који не говоре грчким језиком. Без

обзира на неразумљиво грчко именовање староседелаца, Милош Милојевић их је

сматрао древним и античким Србима. Олга Луковић је назвала Милојевићеве речи

пророчким. Но, оне говоре само о његовом јасном разумевању друштвених

околности:

.Ако се један народ потпуно различитог језика насели међу домороце,

сасвим сигурно ће у свој језик преузимати и њихове речи. Покорени домороци ће

бити делимично асимиловани примајући језик дошљака, али ће у њега, сасвим

сигурно, уносити и своје речи. О овој појави су говорили и Херодот и Платон.

Ако се историјским изворима може манипулисати и оспоравати их под

различитим изговорима, са језиком то није могуће. Ако се у старогрчком језику

налазе и српске речи, то значи да су ти Пеласгои или Пеластои говорили српским

језиком, што би потврдило Милојевићево мишљење о њиховом српском пореклу.

У савременом свету историјским лажима и кривотворењима нема граница. Тако

се, без икаквог доказа, на врлом Западу све више устаљује политичка теорија по

којој су Албанци (који сами себе тако не именују), потомци старих Дарданаца или

Илира, а већ се стигло и до предгрчких Пеласта, пошто су Дарданци и Илири

пореклом од Пеласта, или исто што Илизи, Трачани и Дарданнци.

.

Зато овај рад има циљ да у грчком језику, почев од старогрчког, открије српске

речи, које могу бити истог облика и значења, или сличног облика и сличног

значења. Тиме се доказује да је тзв. пелашки језик био древни српски језик.

Наравно, потребно је имати на уму неколико важних чињеница.

.

У грчком језику можемо пронаћи само оне српске речи које су после више од 2,5

миленијума остале исте или сличне. Језик се развијао и мењао, многе речи су

током дугог времена изгубљене, нестале из употребе, те их данас није могуће

препознати, мада се можда налазе у старогрчком речнику или његовим развојним

облицима до савременог језика. Уз то, треба имати на уму да старогрчки језик није

имао српске сугласнике В,Ц, Ч,Ж,Ш, Ј,Љ,Њ, Ђ и Ћ, а новогрчки уместо старогрчког Б

има В, а Б не постоји. Писмо је остало исто, али је у послеантичком времену

промењен изговор речи, а неке су сасвим нестале, као и највећи број старогрчких

речи несрпског порекла. Непостојећи српски сугласници замењивани су неким

грчким, без посебног правила. Осим тога, неки српски сугласници су изостављани,

а самогласници често замењивани неким другим, пошто је старогрчки имао 7

самогласника. Та појава је присутна у свим језицима кад се преузимају речи из

другог језика, јер сваки језик има неки свој сопствени унутрашњи језички код.

.

Проучавајући грчки језик, Харолд Харман (1946 – ), немачки лингвиста, записао

је:

„Грчки језик је као сунђер усисао ове, у почетку стране елементе. Више стотина

ових предргрчких речи – по мишљењу неких научника, чак и хиљаде – биле су

интегрисане у лексикографску структуру старогрчког (Хофман 1966, Фриск 1970).

Ускоро ти, у почетку страни елементи, нису више сматрани страним, већ су ушли у

симбиозу са домаћим говорним структурама…

.

Са великим бројем предгрчких израза од домородачког становиштва преузети

су и многи елементи грађења речи. Пошто већина преузетих речи не живи у

грчком изоловано него се од њих формирају нове изведенице, те предгрчке

формације постале су продуктивне за грађење нових речи. У инвентару грчких

елемената за образовање речи налазимо низ формација предгрчког порекла, уз

чију помоћ су настале изведенице из индоевропског наслеђа“.

.

Међутим, и Милан Будимир (1891-1975), српски класични филолог, осмелио

се ипак да каже нешто више о језику Пеласта: „Поврх свега тога, њихов лексички

материјал, иако прилично оскудан, показује нарочито блиске везе са словенским

Индоевропљанима, са којима Пеласте веже и некентумски карактер њихових

говора. Како су се насеља ових старобалканских Индоевропљана ширила и према

северу где су наишли на словенска племена, или тачније речено на словенске

претке, мораће се и питање словенске етногенезе, бар уколико се односи на

трипољски појас, на Бастарне, на Лугијце и на трачко-илирска племена, решавати

у вези са Пеластима. Очигледно је да постоје јаке и посебне везе између речника

старих Пеласта и словенских досељеника“. (Очигледно, није смео да порекне

словенско досаљавање.)

.

У старогрчком постоји сасвим довољан бриј речи које потврђују да су

староседеоци Пелазги говорили српским језиком, ма како себе именовали.

Навешћу само један број, а кога интересује цео фонд, може их наћи у књизи.

Књига није класичан речник, већ у њој једна одредница садржи више речи истог

порекла, истог корена, са етимологијом и значењима у српском језику и

значењима у старогрчком са породицом речи,творбом и значењем речи истог

корена. Речи пореклом из српског језика немају етимологију у грчком језику и

често су синоними са речима грчког порекла.

.

Навешћи само један број српских речи, а кога интересује ова област језика,

може наћи у књизи издавача Пешић и синови.

Ево неких речи:

– Српски бит, биће, бивати, стргрч. βίος (биос), βιοτή(биоте), βίοτος

(биотос), βιοτεὐω (биотеуо);

– Српски бијем, старогрчки βιάξω (биаксо) > бијем;

– Српски видети, видео, видим, стргрч. εῖδον (еидон), ἰδἐειν (идееин), ῖδω

(идо); (старогрчки нема сугласник и слово В)

– Српски вино, стргрч.οἰνος (оино-с), нвргч. κρασί (краси); (недостатак

сугласника

В, замењен самогласником О, додато ς да би се добио суфикс –ос за м. род);

– Српски дар, стргрч. δῶρο (дорο) и δῶρον (дорон)>дар, δωρεω (дорео) >

даровати;

– Српски дерати, стргрч. δἐρω (деро) > дерати

– Српски дом, старогрчки δόμος (домос);

– Српски жито, стргрч. σῖτος (ситос) и σῖτιον (ситион), множ. σῖτα (сита);

– Српски јести, старогрчки ὲσθιω (естио) и ἔδω(едо) > јести;

– Српски колиба, стргрч. καλὖβη (калибе)> колиба;

– Српски крити, старогрчки κρυπτω (крипто) > крити, кријем,

новогрчки κρύβομαι (кривоме) > кријем;

– Стрсрп. купа, стргрч. κύπελλα (купела), новгрч. κούπες (купес);

– Српс. легати, лећи (лег-ти), стргрч. λέχω (лекхо) > легати

– Српски ливада, грчки λιβάδι (ливади);

– Српски лето, стргрч. ἔτος (етос) > лето, година (као у српском);

– Српски матер, стргрч. μᾱ́τηρ (матер) и μήτηρ (метер),

новогрчки μητέρα (митера) > матер

– Српс. мерити, стргрч. атички μετρέω (метрео),

јонски μεμετρέαται (меметреатаи) > мерити;

– Српски миш, старогрчки μῦς (мис);

– Српски (х)одити, (х)од, стргрч. ὁδὸς (одос) > пут, путовање,

ὁδίτης (одитес) > путник;

– Српски орати, стргч. ἀρόω (ароо) и αροτριαω (аротриао);

– Српс. патња, стргрч. πάθη (патхе), πάθημα (патхема),

πάθος (патхос) > патња, бол, мука, трпљење, невоља;

– Српс. пешак, ићи пешке, пешачити; стргрч. πεζ (пез), πεζὸς (пезос) и

πεζικός (пезикос) > пешак, пешке; πεζεύω (пезеуо) > пешачити;

– Српски сила, силити, чинити насиље,

стргрч. σῦλα (сила) и σῦλη (силе), σῦλαω (силао);

– Српски стењати, стргрч. στενάξω (стенаксо), епски στενάχο (стенакхо);

– Српс. темељ,темељити (поставити темељ),

стргрч. θεμείλια (тхемелиа), θεμελιόω (тхемелиоо);

– Антички српс. хлебана (пећ за хлеб), стргрч. κλιβανος (клибанос) > пећ за

хлеб.

.

Наведен је само мањи део српских речи у старогрчком и грчком, без изведених

и сложених речи од истог корена и без примера употребе тих речи, што је до

детаља објашњено у књизи. И ово је довољан доказ да су староседеоци Пелазги

говорили српским језиком. Осим тога, сасвим сам уверена да сам решила

загонетку порекла и значења грчког именовања – Пеласгои или Пеластои.

Ивањица, 145. 12. 2022. Словенка Марић

КЊИГА СЕ МОЖЕ КУПИТИ у Београду, у књижарама ЛАГУНА у Кнез Михајиловој

или у ДЕЛФИ у СКЦ. КЊИГА СЕ МОЖЕ НАРУЧИТИ код издавача на телефоне:

063/264 824; 062/1264 824; 064/222 3716

Душе моје даћу дио за тебе,

Јер пољубац је најсрећнији сусрет

У коме сваки поглед бива ведар и чио,

Пољубац је најбољи сусрет увијек био.

У погледу ока тог крило је душе моје,

.

А пјесник једно зна како је у срцу љубави или лика

Неког што на љубавника и погледом и карактером личи.

Зато пољуби ме ко човјек зрео

И пријатељ добар што само мало нуди,

Али доста, зато љубав најбољи пријатељ мени заувијек оста.

Волите се, волите људи, па чак иако други мисле да сте луди,

Јер пољубац је ствар која живот у мртвима буди!

Нека пољубац буде и највећа срећа, што вјечно душа памти,

А заборав нек постане ријеч страна,

Јер пољубац је свјетлост златног дана.

Је ли то, најзад, тај глас,

загубљен глас што ме препознаје,

глас из сећања,

иза запамћеног времена,

глас млечнобелих блистања

са звезданих гејзира.

.

Је ли то глас с оне стране

и знак у крви за сусрет што би.

Је ли то знак за сусрет први

на истом коду светлости

која сиђе у таму по мене

и сазда ме од тела материног.

Је ли то тај глас

који у незнању све време чеках,

и тражих га,

и слутих га свуда.

.

Слутих га у дивљини,

међу зовиним свиралама,

у зову пробуђених кошута,

у зрикавцима прецвалих ливада.

Слутих га

у лудој крви зелених брда,

у мирису зрелих борова,

на реци, у протицању вода,

у недодиру заљубљених обала.

Слутих га у опелима ветра

крај покошених стабала,

у муку сатрвених звона,

у мудрости речи које ћуте а певају.

.

Је ли то тај глас

који слутих свуда

где лепота објави Творца

и досегну до лица људског.

Је ли то глас моје светлости

на заумном путу од Бога до нас,

Глас за којим жуди мој слух.

Је ли то тај глас

и други сусрет на истом коду,

глас који се загубљен

откри и обзнани

попут анђеоске песме.

.

Је ли то, најзад, тај глас

и с оне и с ове стране,

дух близанац иза запамћеног времена.

глас што ми зароби слух.

Је ли то тај глас

што ћути а чујем га,

глас што му поткрадам речи

и дозивам га да ме препозна.

Тај глас, мој глас а није мој,

дозивам да се барем позна у мени

кад га не могу и не умем у песму.

Је ли то, најзад, тај глас.

.

Из збирке ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ, души песника вилењака Драгана Симовића, која се светла узнесе у небески Ириј, данас ПОСВЕЋУЈЕМ ову песму јер у себи препознах његов глас, препознах духа близанца иза запамћеног времена! Слава ти земна и васељенска, дивни Песниче и Човече, гласниче Рода свог славног, ведског, звезданог, кога си љубио свим бићем својим!

Зашто Срећа тако кратко траје?
Као дуга.
Појави се на небу полако,
онда се распламса свим дугиним бојама,
обузме нас, понесе, обоји душу и свет око нас.
.
И када нам се учини да нема краја,
она почне да бледи,
да се разлива, разилази,
да се стапа са сивилом околног неба.
И свет опет постаје блед, једноличан,
без боја и снаге
.
Зашто срећа тако кратко траје?
Као дуга.
.
Поноћ, тамно јесење вече, нов., 2003

Д.Т:“Латице Булке“