Птице лете под облацима тамним,

Фијуче ветар у даљини,

На истоку црвени сунца  јаснозор.

Раздан се примиче свету у сан утонулом.

Корача полако, царица кораком леденим.

На огртачу снежном, судњи дани постројени.

Разбуди се, свете мој вољени, разбуди,

Гле, смеши се планина где живе змајеви.

Вилин реко, у овом часу,  најчвршће је загрли,

Стиже час разјасни!

Фото: Вилин река (Нишава); Википедија

Чудна страст ковитла ми главом.
Срце ми је постало птица
која небом језди.
Сваки део мене у друом се правцу креће.
Да ли је заиста тачно
да вољени је свуда?

Сретао сам Расне Србе по свету, и одмах сам их препознавао по Господству и Отмености.

Заиста, само Расни Србин може бити отмени Господин.

Гсподин Ратник, Господин Песник и Мудрац.

Господин Душе и Срца, Господин Духа и Ума.

Заиста, само Расна Србкиња може бити оваплоћење Склада и Лепоте, Отмености и Доброте.

Само Расна Србкиња може бити Лада, коловенска, прасрбска Богиња Љубави и Лепоте.

Само Расна Србкиња може бити Леди, Дама, Госпа и Госпођа, Богоматера и Богомајка.

Одмах сам схватио да Срби Аријевци, да Срби Стриборјани немају ничег заједничког са иним балканским народима, са иним југобалканцима, јер су Раса, Велика Раса, јер су синови и кћери ПраСрбских Ведских Богова.

Заиста, Срби су Раса, Велика Раса ПраАријеваца.

У овом времену долазећем, важно је, а можда и битно, да Срби ПраАријевци одбаце, и са себе збаце, све туђинске вере и религије, сва туђинска знања и сазнања, те да се окрену ка Својој Вери, ка Својему Знању, ка Својему Присуству и Суштаству.

Да се врате ка Својим Боговима, који их већ вековима ишчекују у Ирију, у Сварги, у Светлости Свароговој, у Дивотним Небесима Свебоха Дике Триглава.

Заиста, важно је да се Срби, после многих векова лутања по туђинским верама и религијама, поново врате на Сварунов Пут Светлости, и да препознају себе као ВедСрбе, као Беле Србе, као ПраАријевце; да препознају, и да освесте, да су синови и кћери Белих Ведских Богова.

Фото: Богиња Лада; Википедија

Из извора пене разливени

Жуборећи шумно различито

Сливају се мајчицу плавећи

.

Запљускују земљу очевинску

Tргајући ластаре изникле

Хранитељски залогај од уста

.

Пливајући плутају у грчу

Гњурају се тонући све дубље

Дављеници а сламке им нигде

.

Не дају се

Одјекује звоњава звона
У мирном мирису јутра
.
Јека далеких звона
У сумраку зоре
.
Оптрча атаре ђачке
.
Расуше се опанци сури
.
Уви се измаглицом
Прозебла школа
.
И крете
Да скупља
Голобраду нејач

Д.П: “Каскаде“

Походе ме мора о која се огреших кад грех

би светиљка на врху до кога се снило

и разбијали крчази;

мора, хваљени час када са драгане

упрљане воћем,

скидох месечину као љуске са плода.

.

Отварају се мора, дани недорасли мудрости

што беху с бескрајем под мишком

и временом ко фрулицом о пасу, мора

речи пуцаљке,

којима одстрелих птицу

позвану да просторима влада.

.

Пустоше ме мора, места обрасла даљином

која се одметнуше

пошто им би одузето право

на порок и старост, мора

могућности одложене као вртлареве алатке,

измамљеног да сведочи

и буде оптужен.

.

Отимају ме мора, свечаности повратка

годинама подигнутим у споменик течењу

које супростављам варци, мора

гатари или летописци

далеких одсева

пред вратима обијене звонаре

.

Походе ме мора о која се огреших

кад не узех нуђено за чим сада потежем

излажући се вечери

овлашћеној да суди,

мора, здања жртвованих пламену,

чудесна и стравична.

Тек слутим да си сан свих сновиђења

Недодирна свему сем песничком перу

Ко зна чији усуд пре сваког рођења

Загледана у се кô најчвршћу веру.

.

Ти припадаш неком умрломе сату

Недогледна сваком сем души што јеца

Што крст тежак носи обешен о врату

И реч заглављену испод меког непца.

.

Не знам зашто сва су привиђења скрита

Нечујна свему сем титрајима срца

Што одговор знаде да се и не пита

И у њему самотно дуго, дуго грца.

у соби што пресвлачи се удвојем у лудило
твоја хаљина грли сенке у чудесном сну

то нас је опијене дуго поново будило
дрхтање нассвемира на нетакнутом дну

ти си се пољупцима делила на неспоје свести
пала на груди моје од вреле непрегор таме

и нисмо знали куда ће нас то одвести
кад нам се жељне очи разболом помаме

уснодарје се просипа кроз отворе прозора
светло би да нас буди нуђењима тајним

у венама смехом пламенује исконска зора
и ми се предајемо нестајањима дуготрајним

Највећи србомрсци
јесу негдашњи –
а можда и садашњи –
Срби,
који су заостали
у умном
и духовном
развоју;
и који су
уместо путем навише
окренули
путем наниже!
.
Највећи србомрсци
јесу
најотпалији Срби,
којима је мржња
према самима себи
једини смисао
живота
и живљења!
.
Највећи србомрсци
имају србску крв,
србски ген,
и говоре
србским језиком;
али, будући
да највише мрзе
саме себе,
они се изјашњавају
као србомрсци!
.
Највећи србомрсци
јесу они негдашњи –
а можда и садашњи –
Срби,
који су опседнути
праисконом мржњом
према свему ономе
што их
на њих саме
највише подсећа!
.
Има тренутака,
кад ми је, уистини,
жао србомрзаца;
јер знам да је страшно
живети у леденој тами
праисконе мржње!

Фото: Ушачка ледена пећина; Википедија

Слађану Крстићу,
вилењаку Јутарње Звезде

Јасна сјајна титрава
Рујана звезда праскозорја
Узводницом, гле! кружи
Понад Вилин-Горја

На мрешкавим водама Истера
Затегнутим луком обзорја
Леска се у освит и зрцали
Рујана звезда праскозорја

На Истеру, у прамалеће, 2010.