Блага зараван Поглед изнад родног дома

Удаљена тачно сточетрдесетчетири корака

Одкорачао лично Мерач васцеле Васељене

Велики витез Аранђел Румених Облака

.

Поглед скрива тајни отвор за оносвет

Куда смо ми ишли тамо-амо као деца

Са њега се види девет ланаца планина

И Храст Мудрац плаветан подно месеца

.

Прекрасни преливи боја на све стране света

На истоку се пружа дуга планина Јелица.

Одакле јутром стиже златни Жарко Сјајко

На југу деветоланцне планине и река Бјелица

.

На западу планина Лорет и градић Лучани

На северу пуно тајинства Брдо Ор-лова

Иза Орлове веће планине – Овчар и Каблар

Унутар Тијања – Тијанија – Сушта обнова

.

О Тијанијо! О светла пресветла Тијанијо!

Види те песник који иде корњачиним трагом

Постојбино великих Витеза Праисконог Реда

Лепото! Дивото! Обдарена духовним.благом!

Благоухана истинозовко обнављачицо Веда!

Цвет без краја отворен, ванвремен!

Из њега птица тишином израња

Да поздрави долазнике

Сунчевог и месечевог сјаја!

Тајанствени ћутања трен

Златном паучином

Љубави Творца прекривен!

Фото: Цвет феникс- рамонда; Википедија

Хоћу у руже, у тај јединствен врт,
Најлепшом оградом што је разастрт.
.
Где ме младу памти ред статуа свих,
А из невске воде где памтим ја њих.
.
Кроз мирисни тајац липа с круном том
Чини ми се лађе шкрипе јарболом.
.
И лабуд кроз време плива као пре
Задиљен двојником што уз њега гре.
.
И корака тушта спава мртвим сном
Душмана и друга, друга с душманом.
.
И поворка сени не види се крај
Од гранитних ваза до пред двора сјај.
.
Тамо мојих белих ноћи шапће рој
О љубави некој тајној, високој.
.
И блиста седефом и јасписом све,
Ал је извор светла тајно скривен, гле.

Витештво се кроз веке опева

у песмама рода свесрпскога.

Дар витезу од драгог му Бога

да мач кали о муњиног сева.

.

Надмудрио змаја богопомазаник.

Узео му снагу у срце витешко.

Подигао слави витеза памјатник.

Сузи својој није скаменио око.

.

Хлебом и вином реч се осмакала

да „крв бож’ја“ људску би творила.

Скерлетна течност није се жалила.

Ред змајски је крвца ваплотила.

.

Витезе змајске виле крштавале

код записа дрвета дубовог.

По кумству их своме братимиле

уз реч часног завета витешког.

.

Посестриме јунаке обукле

у оклопе од звезданог праха.

Моћима их својим омоћале.

Удахнуле вилинскога даха.

.

Месечина мачеве оштрила

док им сестре све тајне изрекну.

Витешки поклич вила им је дала:

„За крст часни и слободу златну“.

.

Витештво се Косовом узнело

пут небеског војевања свога.

На потомству часно је остало

да јунашно војује за Бога.

Песма је посвећена србском цару Душану Силном,

први пут објављена  у Америчком Србобрану,

30. децембра 1942. године-

За твоју Славу, светли Царе,
Што и сад владаш у нама,
Који чувамо славе старе
У молитви и на струнама!
Али је црно доба за нас
Откад је ово кољено:
Све је на пазар пошло данас,
Све слављено и вољено.

.

За твоју Славу, светли Царе,
Нека свак пехар попије —
Јер су спопале путе старе
Змије и љуте шкорпије…
Куда су прошли сви трофеји
С војскама твојим смелима,
Сад стоје слуге и лакеји
Сви с обореним челима.

.

За твоју Славу, светли Царе,
Царе над трима морима!
Зли жреци данас причест кваре;
Губа је у свим торима…
Над твојим царством мрак се шири,
Ветрови црни дувају:
Сад нашу савест бране жбири,
Лупежи благо чувају.

–На слици ратна застава србског цара Душана Силног и фотографија фреске Св. Михајла, команданта небеске војске, фото Профимедије–

птица несталог јата
премерава небо
замахом невидљивог крила
и надањем
.
јесен је ветром враћа у пралетове
белутак под перјем велике мајке
.
напред је сиво велико празно
пред падањем
магнетна бура сна кљуном преједрена
.
повратак спознат тек мирисом
и одјеком давним
отиснутог времена
.
врелим дахом
на прве хриди оставља траг пролећни
док се савршени круг нестајања
ломи на четворне празнине

Tитрајући водњикаво пихтијасто

Преплавише сој надумни плавно

Поплавише језгро семењака

..

Угушише једно милодушност

Нахушкаше браћу на сабраћу

Oгадише залогај огњишта

..

Изветрише крвну добродушност

Упљуваше љуску човечности

Уцвелише осмеј благобожни

..

Присвојише надумље безумљем

Угнаше смелне међу гневне

Празноверјем распршише верне

.-

Угаснуше

Искру правдољубља.

Лепота живота је у оку посматрача.

Око везано за ум, дух и душу. Сви заједно без срца не могу.

Ум без радости и срца је мртав програм строја. 

Срце без ума је хаос оваплоћени.

Склад, хармонија, музика сфера. 

Исто је да ли сецкао лук за омлет или био хирург на отвореном срцу. Да ли био паор или доктор физике.

Улоге су само тренутне фазе искуства које нема краја кроз васиону и векове. 

Трептај и нема те а оно дух ти плови сребрним јатима удаљених звезда…

Скувај тај чај како треба. Посади ту биљку свесно. Воли то дете чисто. Стани за правду искрено. Буди човек иако су око тебе слине. 

Све је само песма…

Бог пева а ми смо стихови. Орни и чудотворни.

Извор: ЗвездаРод ZvezdaRod

Чекаћу те

на месту где се свака нада губи

где крв кроз рањене звери у мени одзвања!

.

Траже ме,

да последњи плам у мени угасе,

али ме не налазе ….

.

Свуда сам, а овде нисам,

када се све звери скупе

водићу их !

.

Чекај ме на месту где се свака нада губи,

нико тамо не одлази до нас.

.

Крв рањених звери кроз вене гори

чекају ме сви,

Природа јауке кроз мене плаче,

превише је боли,

Ништа у равнотежи није …

.

„Све је то део историје“,

људи записаше јер их више нема!

Једно сунце на западу села,
Друго сунце на прозори беше;
Па се сунце у сунцу огледа,
А оба се на менека смеше.
Ал’ мени је само једно сјало
Једно ми је срце разиграло.
.
Југ је таман забулио главу,
Сунце паде на зелену траву
Близу мене испод вите јеле,
Око врата свила м’ руке беле,
Грлила ме, Мила, љубила ме,
Од вечери па до зоре саме …
.
-Ал’ сад сунце не може ми доћи,
Изгуби се у немилој ноћи,
Па се дуго у тој ноћи бави, –
У вечности … да ми се појави …