Уденут међу чокоте на стражи,

У гроздовљу тамњанике месец зри.

С јатом чворака магла јутро влажи.

Детлићев кљун и црв – сусрет у кори,

А у свему октобра пасажи.

..

Плес сунца и кише у једном дану.

Непребол у мору сусталих влати.

Њиве у зрењу – звуци у бездану.

Тузи јако слични пролазни сати

И свему октобар на длану.

..

Звекетање ланца и лавеж псећи.

У сутон рано пристигле даљине.

Заложене ватре – из детињства пећи.

У крошњи дуње све људске судбине,

Октобар цео у једној врећи.

Кроз отворен прозор,

крз окно своје утробно,

из себе бих у прозрачну јесен,

у светлост днева да се распем,

у златан прах михољског лета.

.

Одиста, треба ли што друго,

треба ли више већ отписаном дану

до да пробуђен буде за једну сјајну смрт.

Поезија можда и не зна да каже

због чега с јесени горе дивље трешње.

Можда су само пастири знали да разгласе

славу ватре и растиња у ком пребива,

да виде пламтећу косу усмрћеног бога.

.

Пријемчивост за сјајно згарање лишћа

не сведочи ли о нечем другом, ипак.

На пример, да већ разумеваш мирис земље

препуне доказа о труљењу,

препуне доказа о дугом самирању у влази

коме је податно све што нема ватре.

.

А тек жестина муња како је недостижна,

како потресна помисао на њих,

и бесмислена – јер су небески сој.

На дверима храма

Неколико дана касније, када ми је већ била додијала самоћа и очи ми се замориле гледајући мрачна лица књига, седох у кочију и дадох се у потрагу за кућом Фариса Керамеа, све док не стигох до кедрове шуме где свет одлази у шетњу. Ту кочијаш усмери коња с главнога пута и крену алејом осенченом тополама, а с обе стране лелујала се трава и украсно биље, и априлско цвеће што се осмехивало уснама црвеним као рубини, плавим као смарагди и жутим попут злата.

Убрзо се кочија заустави пред једном усамљеном кућом у пространом врту у којем су се гране грлиле, док је ваздух испуњавао мирис ружа и јасмина. Само што сам начинио неколико корака по врту, појави се Фарис Кераме на кућном прагу излазећи мени у сусрет – као да је звук кочије у тој усамљеној оази огласио мој долазак. Изражавајући добродошлицу, Фарис ме срдачно поведе у кућу и уместо мога оца кога је веома волео, посади ме крај себе и започе разговор распитујући се о мојој прошлости и занимајући се за моје намере у будућности. Одговарао сам му сричући оне снове и надања које младићи иначе сричу пре него што их валови имагинације изнесу на обалу свакодневице у којој нема ничег осим труда и напрезања. Јер, младост има крила с перјем од песме, има нерве саткане од илузија, и та крила узносе младе људе изнад облака те виде како је цели свет преплављен зракама дугиних боја, чују како живот пева величанствене песме. Менутим, та поетска крила убрзо покидају олује стварности, те они падају у свет збиље, а свет збиље је чудесно огледало у коме човек себе види као нешто ситно и наказно.

У томе трену, појави се иза плишаних врата девојка обучена у меку белу свилу и лагано се запути к мени. Устадосмо ја и шејх који рече: ≫Мога старог пријатеља време је одвело од мене, али ми га сада враћа у лику његова сина, тако да управо гледам тога пријатеља премда није преда мном.≪

Девојка прине и загледа ми се у очи, као да би из њих хтела извући истину о мени и сазнати зашто сам дошао. Затим ми дохвати руку својом руком која је меким додиром и белином подсећала на пољску љубицу. При додиру ме запљуснуше неки нови и чудесни осећаји, налик на песничку идеју која се тек почиње обликовати у маштовиту књигу. Седосмо шутке – као да је са Селмом ушао у ту собу величанствен дух који инспирише и потиче на мук. Осећајући то, Селма се осврну према мени и рече ми с осмехом:

≫Отац је често спомињао твога оца причајући ми приче из њихове младости. Ако је и теби твој отац причао те догађаје, онда ово и није наш први сусрет.≪ Шејх се обрадова ријечима своје кћери, то му лице сину: ≫Селма је веома сањарски настројена, па јој се чини да све плови у свијету душевности.≪

Потом се шејх врати разговору са мном, с крајњом пажњом и нежношћу – као да је у мени открио чудесну тајну која га на крилима успомена враћа у минуле пролетне дане. Посматрао ме је призивајући сећања из младости, а ја сам њега посматрао сањарећи о својој будућности. Шејх ме је гледао наткриљујући ме погледом као што гране високога дрвета што садржи искуства свих годишњих доба наткриљује ситно раслиње препуно још увијек уснуле енергије и недозрела живота; био је као стамено стабло с чврстим корењем, стабло које је већ искусило лето и зиму живота, па сада стоји пред олујама времена, а ја ситна, слабашна и крхка биљка која је доживела само пролеће и која је затреперила једино на јутарњем лахору. Селма је ћутала, гледајући час мене а час оца – као да с једнога лица чита прво поглавље романа о животу, а с другог посљедње поглавље.

Дан је измицао уздишући у парковима и вртовима, и сунце је залазило утискујући жути пољубац на високе врхове Либанона наспрам куће, док ми је Фарис и даље причао своју повест изазивајући моје дивљење, а ја сам њему низао песме своје младости узбуњујући га. Селма је седела поред прозора посматрајући нас сетним очима. Без покрета је слушала наш разговор и није ништа говорила – као да је била свесна да лепота говори небеским језиком који је далеко изнад гласова и речи што се изговарају језиком и уснама, вечним језиком који укључује све спевове људскога рода претварајући их у неме осећаје – исто као што мирно језеро сабира песме потока у своје дубине претварајући их у вечни мук. Јер, лепота је тајна коју разумевају наше душе, радују се тој лепоти и стасају под њеним зрачењем. Дотле наше мисли пред лепотом застају у недоумици, покушавају је оменити и отеловити речима, али не успевају. Лепота је матица што тече из једног извора пенећи се међу обалама осећаја онога ко је посматра и стварности која се да видети; истинска лепота је зрак који се из душине дуге пробија и светлост расипа изван тела – као што се живот рана из дубина семена па се мирисом и бојом у цвету одева; она је потпуно разумевање мушкарца и жене које се у једноме трену остварује, у једноме трену ствара чежњу што се узвисује над свим другим чежњама; то је онај преокрет душе који љубављу називамо.

Је ли у смирај тога дана моја душа тако разумела Селмину душу, и јесам ли је – захваљујући томе разумевању – видио као најлепшу жену на свету, или је то био нектар младости захваљујући којему видимо обрисе и представе којих у стварности нема? Је ли ме младост понела па сам као илузију угледао ту зраку у Селминим очима, ту сласт на њеним уснама, тананост у њеноме струку; јесу ли ми та зрака, сласт и тананост отвориле очи да би ми показале радости љубави и њене туге? Не могу то докучити, али знам да сам доживио осјећаје какве никада прије тога нисам доживио: сасвим нов осећај обузео ми је срце миром који подсећа на треперење духа понад пучине мора пре почетка времена. Ти осећаји родише моју срећу и страдање, као што се створења уопште ранају и преображавају вољом тога духа.

Тако је протекло кратко вријеме у којему сам се први пут срео са Селмом. Таква бијаше воља неба која ме избави из уснулости, обамрлости и младости да би ме као ослобођена повела у процесији љубави. Јер, љубав је једина слобода на овоме свету – она узноси душу на највише место које не досежу људски закони и обичаји, којим не господаре природни закони и мудрости. Када сам устао да пођем, приђе ми Фарис и рече гласом пуним срдачности: ≫Будући да сада знаш пут до куће, требаш долазити с осећајем сигурности с каквим идеш очевој кући, те мене и Селму сматрати оцем и сестром. Је ли тако, Селма?≪

Селма кимну главом у знак одобравања и погледа ме као изгубљени тунинац који је пронашао добро знаног пријатеља. Фарисове речи бејаху прва мелодија која ме доведе крај његове кћери, пред престоље љубави, бијаше увод у небеску поему која се завршила горчином и туговањем, љубави која је сила што наше душе бодри те нас приближава светлости и пламу, пехар из којега пијемо рајски нектар и горчину. Док сам одлазио, шејх ме је пратио све до краја врта, те се поздравих с њим, а срце ми је играло као што усне жедна човека задрхте када руб чаше дотакну.

Опет ја ја и само ја

наравно да о мени се ради

јер себичњак сам ја

долазим у ситуацију

доживео сам окупацију

не може нико да дође ми у кућу

од муке пукнућу

јер сви што стижу су у распаднућу

и наравно ја ја себичњак ја

ал не и моја фамилија

од седамнесте своја врата

а сада тридесеттрећа ме хвата

то се тешко схвата

одједном усред блата

морам упозоравам на недолазак брата

не воле што пијемо пушимо траву

моји -ујак мама и тата

осећам како стежу ми омчу око врата

све ми се члни из ината

а лево и десно по дворишту собе празне

појачавају ми казне на начине разне

ходам по кући као да имају мине нагазне

као лопов који хоће нешто да мазне

слушам мајку и ујака како булазне

нису некад били зли и глуперде расне

шта ћу жао ми што касне

што је још горе немају циљеве јасне

ајде што загорчавају живот мој

него што отроваше и свој

зато бежим од њих не смем у тај бој

старији су ем мој сој

увећава се незналица рој

све већи и већи их је број

зато опростите што понекад нисам свој

Стихија ће донети тренутак,
тренутак мисли које се збише
у часу значећи велику дубину,
јер све остаје тај моменат.
.
Таласи ветрова грувају стене
дрво и бразда покошени стоје,
уживање и склад проналазе веђе
топе се сени ко часови румени
.
И одлази мирисна росна трава
А очи и сунце жалосно стењу
И моле спокој да им душу гане.
.
О, сан’те, стан’те ветрови румени
и души дајте спокој, мир и сан
и уживајте још само једно вече,
да вас од збиље отргне дан,
.
Ко птице ловећи цвркут свој у лету
и молећи љубав
да им вечно цвета
ко путник који вечно лутат хоће
живећи у сну, сећању, сањи.

М.М: Збирка – “Пут ка Светлости“

Ноћ, он тужно ћути, као сан да сања,

Kако Витез славно, на бојишту гине,

Док с’ Истока златно, Сунце већ израња,

Урлик зачу силни, кроз венац планине.

.

Глас његовог друга, пређе преко поља,

Склопио је руке, молитва и стрепње,

Звоник негде чу се, трепти Богомоља,

Страх у њему самом, прену га из зебње.

.

Погледа огњиште, не пламти ни плама,

Само ситне искре, по пепелу пиште,

Јутро освануло, њега грли тама,

Док урлици браће у њему још вриште.

.

По прозорском стаклу, зрак се поиграва,

На зиду у углу, зов је од даљине,

Оштрица од мача, бљеском пресијава,

С њим би се винуо, к Богу у висине.

.

Запита се, рањен у пустоши својој,

Дал је чуо друга или му се чини,

Навикнут да живи, са Вучијим зовом,

Ова зора му се, ратничком учини.

.

Дал сва браћа тако, самотно самују,

Окружени снов’ма, будни – кошмар снију,

Чији урлик они из пољане чују,

Гледају оружје, битку с собом бију.

.

Узе дрво једно, баци у ложиште,

Гле искре плануше, а тек су понека,

Kад би само мого, отић на бојиште,

Тамо још судбина, витешка га чека.

.

Војевањем д’ оде, како доликује,

Доста му је више, да живи у тавни,

Нико му не треба, да га одликује,

Већ он само жели, пут предака славних.

..

Отворио врата, хладни зрак га секну,

Сам себе упита: „Kол’ко нас још има?“,

Очи овлажише, сузе образ пеку,

У грудима леди, непролазна зима.

.

Уздахну уморно: „Претешка голгота…

Ход, између смрти и тешког живота!“

Од почетка без почетка постављао сам једно питање: “Ко сам ја?“ и давао један одговор: “Ја сам Бог.“
*
Бог је изван разумевања. Оног тренутка када мислите да разумете Бога нисте Га разумели. Измиче вам када покушавате да Га разумете.
*
Све што икада можемо рећи је “Бог јесте“ или “Један јесте.“
*
Бог је свуда и чини све. Бог је у нама и зна све. Бог је изван нас и види све. Бог је изнад нас и јесте све.
*
Од почетка без почетка до краја без краја постоји ВЕЧНО САДА. Онај ко доживи ВЕЧНО САДА открива да се све сумње, ране, све ствари, распршују попут измаглице, те остаје у вечном блаженству.
*
ПОСТОЈИ САМО ЈЕДНА Стварност … читав временски процес је измишљен: милијарде година које су прошле и милијарде година које треба да прођу немају вредност једне секунде.
*
Бог не може да се објасни… Бог једино може да се живи.
*
Верујте Богу потпуно и Он ће решити све ваше потешкоће. С вером препусте све Њему и Он ће се побринути за све. Волите Бога искрено и Он ће открити себе … жртвујте све на олтару Његове врхунске љубави, остварићете Вољеног у себи.
*
Зашто је тако тешко наћи Бога? Зато што тражите нешто што никада нисте изгубили.
*
Ја сам онај кога толико траже, а тако мало њих проналази. Никаква количина интелектуалног напора не може да ме докучи. Никаква крута дисциплина не може да ме досегне. Само када ме неко воли и када своје сопство изгуби у мени, проналази ме.
Фото: Мехер Баба; Википедијаа

Размишљање у ноћи
пред постељом јасна месечина
је ли то слана по земљи
дижем главу гледам јасни месец
спуштам главу мислим на завичај
*
Кривња степеница од жада
празник беле росе на стубишту степеница од жада
ноћ полако продире кроз свилу њених чарапа
иза ње завеса од најфинијег кристала
ноћ јесења а она – посматра месец

Не памтим. Изједначавам
суштину и месечину.
Заборављам. Дани гњили
попут трубадурове шапке.
Диктат времена. Речи
пачу као патке.
Модрина мудрости.
Задирем у суштину
малаксалости. Растем.
Растем у ггњило
плаветнило.
*
Сутон.
Небо пурпурних премаза.
Пожњевена поља.
Птице и попци.
Обала реке.
Звук таласа.
Мир.
*
Парализа Речи.
Агонија Лета.
Немоћ Лишћа.
Снегови Бескраја…
Рођен сам да бих Те срео.

П.Ш: “Пламен тишине“

Изнедрила ми те земља,

из утробе мајка,

од сунца светлија,

из пламеног огња

у сред бела дана!

.

Чувала те,  свето

у кораку сваком пламен огањ гори,

то дише испод тебе

кад отисак се створи,

ма где стопа да ти крене …

.

Радује се,  погледај

јер познаје ти вене

кроз које огањ гори,

благослови!

.

Само благослови