Човек стоји на литици, на ивици. Каже да зна али све што види и осећа, све што зна – само омаја. Невидљиви зид плача, оног правог. Ударац у ништавило и смех из бездана. Очај. Где је смирај? Где је Сунце сред вечите зиме? Где ми Љубав, где ми име? Коме све ово да садим, коме радост граје деце да кадим, коме, коме, коме…кад ме ни ти не чујеш. Глас твој сам заборавио. Нема ме, нема те…

Тишина а све бубњи. 

Душа и дух све крући и мањи, све се гаси и нестаје и последњи знамен. Мртво је. Неста пламен. Неста све… све што створено беше. 

Оста само искра. Кад све стаде она проговара па беседи гласом нечујниме:

Види…

Гласно риче а можда и пева Велико Море.

Сред тебе не осетих осећај…

но само бреме кривице и коров сржи.

.

Пут је изгубљен.

Сакри га трава песмом заборава.

Прекривен раним мразом, 

само гласине ходе слободне све.

.

Али ти…

.

Ниси ми сав свој јутрос.

Шапућеш о изгубљеном и нађеном,, 

о једноти са Свевишњим…

О – где ли то све сада води?

Може л’ бити, не – нека буде!

Да те се сети искра твоја.

Да ти срце никад изгубљено би,

да твој пој не беху мразо хлади сни.

.

Већ топли летњи дан,

сред хладних сенки непролазне зиме.

Почуј.

Страха немај. 

.

Лавина тутњи 

што једним гласом покренута би.

Ускликом моћи!

Искра што белим пламени.

.

Никада живи.

Никада мре.

Слободна увек.

Јер она јесте.

.

Мирна ко јутарње воде

на сребрним живота врелима,

Лоза је то исконске сорте

жив сећање о божјим делима.

.

Извор:Звезда Род-Zvezda Rod

Нека ти ветар развеже косе

Да постану антене – осетилице

Нека ти пут ка највишој коти

Рашири крила за високе летове

Нека ти камени шиљак на врху

Улије у теме благослове планине.

.

Нека ти гуштер покаже пећину

Где су скривени тајнописи предака

Нека ти бела хајдучица столисна

Открије мелеме и тајносану сурицу

И нека ти бели курјак самотњак

Подари моћи да моћима владаш

.

Нека ти поглед на модру реку

Открили заувек врата од срца

Нека ти видик поглед изоштри

Да лако видиш Вечност и Безкрај

Нека те стој на највишој стени

Постави у једнину са Васељеном.

Има једно слово непробојно

панцир слово, завој слово

грч слово, зуб слово,

прст слово.

Има једно слово скупо,

драгуљ слово, сеф слово,

трн слово, шум слово.

Има једно слово,

једро носи, шуму коси,

камен просијава

и у љубичастом

облаку свија гнијездо

опелом сна.

У мутном сну

однемоћах ти на уснама остављеним,

земљо-пелено,

што на те пожеле ме мајка.

Подерано време –

бледе крпе расутих дана.

По њима ноге босе и сан

са слутњом и жељом ко свитање.

Песма родна ко тајна далека

по мени надошла.

И брда – груди јесени зреле

у погледу дубоком ко жудња.

Небо светло на дану што мре,

сунце – успомена тугом зарадована

и река ведра са песмом протицања.

Повратак ми лепота у сну ускрсла,

причешће ми ово блажено ко отров.

Мајко деца застинула

Угреј им снове

Осмехом да се пробуде.

(Визија са духовне планете чије су реке
плави растопљени бисери и сафири,
а вечно променљиви пејзажи плешу.
Назвах је Созерцанија Светла)

Многооко гледам твоју слику
Сунце се лепо сместило у среди чела
Колико уздржаног и жестоког давања!

Колико богатства и лепоте!
Колико сласти у зрелим воћкама –
Две јабуке љуто загрижене
Послужене у сребрном пехару!

Пуштам да нам се душе прожимају
Милооко и неочекивано ми узвраћаш
И не скидаш поглед који ме убада

Ох понуда је изненађујуће богата!
Толико стихова неисписаних
Толико ноћних грчева и дрхтаја
Толико крикова чежње и среће!

Слика ми немушто пева и прича
О сновима силним који чекају свој ред
И о драгуљима из себе – рудника богатог

Колико путева и цветова ка врху планине!
Колико лета и котрљајуће морске пене
И суза-бисера војнички постројених!
И толико зракова топле љубави из срца!
Зурим у Јединога Бога: – Ти си ми Око напио!.. 

Молитва словенског песника

Светлани Стевић, хомољској вили гласа правилинскога,
која је и певање и живот Дивотама Словенства посветила.

Боже!
Ако си у Љубави
Својој неизмерној,
Створио сва бића
У свим световима,
Онда их у Љубави,
Свесилни и Свеблаги,
Избави из патње,
Како овога
Тако
И онога света!

Наспрам Црвене горе, у Банату,
кад багрем бео цвате, 2011.

Црвена Плава Бела,

Најлепше те три су боје,

Поносно на застави србској,

Оне најљепше стоје.

.

Још Грб кад засија на њој,

И увис она се вине,

Поносна србска тробојка,

Најлепше тада сине.

.

Уздигни главу, Србине,

Подигни заставу високо,

Нека те виде поносног,

И весело ти вазда око.

.

Нек завиори у руци твојој,

Застава србскога рода,

Нек знају сви од реда,

Да то је част носити је,

И да је твоја и од Бога.

Залутах у ноћ летњу, месечну, тамо где у извору тишине

Млад јелен свој дивљи, врели рик

Короз поља и шуме пролама, од младости, да ми се сине

Ноћно сунце и постане мој лик.

.

Ал бесна нека коб без обличја, уместо сна, црним гласом

Ѕапљусну ми и подера сва чула.

Мразном слутњом прекри вид. Муклим таласом

Празнина је унаоколо одјекнула.

.

Сам у свему, у покрету и збивању, остављен у тмини

Да свој живот слушам како страхом светлуца;

Видех блесак, чудовиште муњом нацртано у висини,

Непогоду што смрћу пуца.

.

А ни крик из мене да шикне! Тек мртви забрујаше из мрака,

Што ми се у збуњеној крви збише;

Немогућој коби која би и змија, и наказа и сврака,

Груди моје ко лешину отворише.

.

Млаз светлости тад груну. Људи од усијања бели,

Попут распрслих варница на све стране

Кроз дим и тресак с бакљама су излетели

Од тог призора да ме бране.

.

Чудовиште громом насрну, земљотресом сруши

Тле под нама. Остасмо у ваздуху лебдећи,

Ишчилеше и последњи трагови ноћног светла на души,

Скаменисмо се у општој несрећи.

.

Стравна коб ми приђе, лизну плућа из којих град

До неба ниче. Хтеде и руку да ми смота,

Ал из ње река потече и сва чудовишна глад

На дно паде опечена жаром живота.

.

Тад ствар се свака врати у свој ток, затворише се ране

Заласцима облепљене. Опет сам остадох

Да у вид дозивам прсле очи звучном тамом разроване

И дољубим све што овој ноћи дадох.

.

Тек у освит, сред пуцња зоре, небом опрана чела

Сазнао сам, још лебдећи по Кумовој Слами,

То се са мном, од лудости, месечина бела

Учила заносу и помами.

.Фото: Кумова слама; Википедија

ноћ од млека ти си длану
небом душе јутра такла
слатку врелу гризла рану
сред болсрца неглед стакла

игра бока игра луда
насред воде усножедне
светло наде одасвуда
груди дрхтне стопогледне

под каменом жеља ћути
прска спрудна сред милине
сати дуги ко минути

кад се винем у висине
у твом белом расцепдану
на звездану зеленграну