Бивам
у тииијању и не – тииијању,
тамо и амо,
амо и тамо,
у би-ти и не – би – ти.
Срећнице моја,
како си диван одраз!
И како си не – различита!

Оној што је у сунце загледана нетремице,
што пламен хвата мирним прстима,
што чује химну Духа Свеопћега иза буке и вике слијепаца –
М. Е. Х. посвећујем ову књигу.

ПРОЛОГ
Имао сам осамнаест година када ми је љубав отворила очи својим чаробним
зракама и први пут ми душу дотакла пламеним прстима. Селма Кераме бијаше прва жена која ми је својим чарима дух разбудила, која је у врт узвишених осјећаја испред мене кренула, тамо гдје дани протјечу као снови и гдје се као светковине окончавају ноћи.

Управо Селма Кераме научила ме својом љепотом да обожавам лијепо, својим осјећајима ме научила тајнама љубави, она ми је на ухо отпјевала први стих пјесме о истинском животу.

Који младић не памти прву ђевојку која му је својом мекоћом замијенила
младићки немар јавом величанственом, која га рањава милином и сатире слашћу својом? Тко се од нас не топи од чежње за тим чудесним временом у којему се нагло пренуо и уочио како се цијело његово биће сасвим промијенило; како су се дубине у њему размакнуле и још дубље постале; како су се испуниле слатким осјећајима што и горчину у себи крију; како млади у сузама и страсти, како у несаници уживају?

Сваки младић има своју Селму што се у ведром прољећу његова живота
појављује, која његовом осамљивању поетичан смисао даје, која му самотне
дане угодним дружењем замјењује и глухе ноћи му химнама обремењује.

Био сам сав предан узбуñењима природе, надахнућима из књига и светих објава у вријеме када сам чуо како љубав Селминим уснама шапуће на ухо мојој души; живот ми бијаше самотан и студен попут Адамова боравка у Рају до трена када се Селма преда мном усправи попут ступа свјетлости. Јер, Селма постаде Ева томе срцу препуном тајни и чудеса, она га упути у бит свемира и она се пред њега попут огледала постави. Ева изведе Адама из Раја својом вољом и његовом преданошћу, а Селма мене уведе у Рај љубави и чистоће својом љупкошћу и мојом податношћу. Али, првоме човјеку се не деси оно што се мени десило, јер мач огњени што је њега из Раја протјерао заправо је мач који мене бљештавом оштрицом престраши и из Раја љубави ме протјера прије него што сам се успио одупријети и прије него што сам успио плодове добра и зла кушати.

Данас, након низа мрачних година што потиру и саме обрисе тих дана, од оног прелијепог сна остадоше ми само болне успомене што ми око главе лепршају као невидљива крила, што ми маме болне уздахе у грудима, због којих ми вјеђе рањавају сузе бола и очаја. Лијепа и заносна Селма изгуби се негђе иза плавога обзорја и на овоме свијету за њом остадоше само болни јецаји мога срца, само мраморна гробница подигнута у хладовини чемпреса. Тај гроб и ово срце моје представљају све што остаде да приповиједа свијету о Селми Кераме. Али, тај мир што копа гробове не одаје тајну коју божанства похранише у тмину ковчега, нити гране што сисају сокове тијела одају тајне мркле дубине сезањем у висине. Дотле су уздаси овога срца и његови јади веома рјечити – они се управо точе с капљама ове црне тинте казујући о свјетлости несреће коју Љубав, Љепота и Смрт представљају.

Пријатељи из младости моје, ви што сте се по Бејруту расули! Када се наñете поред те гробнице надомак цедрове шуме, посјетите је шутке и тихо се крећите да стопалима својим не бисте узнемирили оне што под слојевима земље почивају, а онда са страхопоштовањем застаните крај Селминог гроба и у моје име поздравите црну земљу што јој тијело пригрли, с уздахом се мене присјетите и тихо прозборите:

»Овђе су покопане наде онога младића кога сама Судбина одведе иза мора;
овђе су запретана његова надања, сачуване његове радости и сузе, и овђе су
ишчезли његови осмијеси; меñу овим нијемим гробовима стасају његове туге
заједно с чемпресима и тополама; над овом гробницом његова душа сваке
ноћи узмахује крилима другујући с успоменама, враћа се са самотним силуетама опхрвана тугом и сјетама, рида с гранама над оним што још јучер бијаше  химна на уснама Живота, а данас је мукла тајна у земљиним њедрима.«

Пријатељи из младости, заклињем вас женама које су ваша срца љубила да положите вијенце цвијећа на гроб жене коју је моје срце вољело – можда ће цвијет који ћете положити на заборављену гробницу постати попут капљице росе коју вјеñе јутра точе у листове увеле руже.

Ноћ
крадом силази низ град
без Месеца и звезда
моја улица
огрнута тишинама
тоне у самоћу
ћутим…
а сећања навиру
заглављена
у данима без бројања
и годинама без путање
…како да се навикнем
без тебе у сновима.

.
Сам
у тишини утамничен
ослушкујем сетне песме
ретких птица
гомилам дане
који ми ништа не значе
а ти негде мирујеш
у мојим сновима
и сећањима
и кад сам многе љубио
веровао сам да тебе љубим
знам да никад нећу
престати да те волим
док ме не пробуди
мирис твојих усана.

.
Драга моја
све више се бојим мрака
и заборављених сокака
буди моја тајна
сакривена у незабораву
буди моја ретка птица
која понекад наврати
да пробуди младост
у којој дише прашина
са твојих табана
која је била лек моје душе
а заборав наша судбина.

.
Можда је мила
у твојој башти пролеће
са мирисом добрих времена
расцветао април
можда се лептири
јуре твојом авлијом
без ожиљака и рана
можда се ласте
играју на ветру
у трептајима Сунца
…а ти сретна
што нема априлских киша
које ниси волела
јер оне су знале у ово доба
у моме граду
дуго плакати.

Ја сам Тијана Дамјановић, користим псеудоним Аурора Борис. Имам 34 године. Почела сам да пишем песме у 21ој години. Написала сам и књигу „Инверзија“ која представља спој духовности и хумора У њој је комичан лик Јагош који силно жели духовно да напредује, али му не иде.

Песме су обележиле мрачно поглавље мог живота и због тога су „тешке“ и пуне сете. Бог ме је благословио њима, те су послужиле као својеврсни вентил. Заиста су туга и бол у стању да породе врхунско стваралаштво, нарочито кад је у питању песнички изражај.

Занимљиво је да песме не пишем од своје 27е године тако да тај „мрак“ одражава стару мене. Себе сматрам фениксом који се изнова родио из сопственог праха. Ко истински сретне Христа у свом животу, он се наново рађа. Тек од 33е написах свега пар песама, углавном у славу Бога и ево једне као пример друге, сасвим нове епохе мог живота:

 Потреба за тобом

Потреба за тобом.

Твојим присуством.

Испунила бих те собом.

И с тобом ћу се стопити.

.

Твоја душа мој је разговор.

Мелем је твој глас и говор

На све моје недоумице, ти имаш одговор

Само ти си мој грех успео укротити

.

У твом се погледу коначно могу одморити

Хоће ли ме мој грех поново поробити?

Осећам се сигурном у твом загрљају

Чуваш ме, мој сапутниче, мој пријатељу

.

Болео си. Док си тргао све моје црнине

Кроз тебе говорио је и говори ми Дух Истине

Помогао си да се ослободим од зла, од тмине која ме је обавила и горке празнине

О ослободиоче из даљине

.

Да, нама припада распеће

Мој би се его од тебе радо отргао, али срце неће

Моје си ослобођење. Поновно рађање

Моја си љубав и моћна сила у грудима, што се креће

.

Вечна тежњо без испуњења.

Ватро у којој горе сви моји окови,

Чежњо мог новог рођења

Море, у које иду сви моји токови

.

Божији посланиче, ћутим те и слушам све тонове твоје душе, тако разнолике,

Твоји погледи све моје бедеме руше

Породиле су те у мени све моје неприлике

.

Светиониче, моје се биће уз твоје свије

Моја је душа тебе тражила у мраку

Као брод на мрачној пучини да га светлост звезда обавије, и пригрли у свом зраку

.

Само љубав је нас стожер,

.

Бојала бих се, али у мени је мир.

Гризла бих, из своје ране ранила,

Ти си једновремено делић и читав свемир

Као да сам те као таквог уснила

.

Сва моја бол се полако губи и нестаје, светиониче.

Моје биће се уз тебе ослобађа

Ћутим те, спасиоче

Док те моје старо биће порађа

Ружа без трна,
вода с усана –
синоним за љубав.
Зато настављам да водом љубави заливам те,
истом грлим те,
гријем па и прашином или земљом због које никла си,
јер душу красиш ми у било ком роду.
Јако и снажно миришем те,
ако треба ко сваку гранчицу сјемена твога дишем те и браним,
свачим те храним.
Све мени бићеш па и суза лијека или бола,
каква год била – чуваћу те, нећу ти дати да увенеш

Имам сунчано јутро у топлом дому,
Имам осмех драгих особа уз себе,
Имам осветљен пут иза и испред себе….
.
Али немам мир у души,
Али немам слободу у дану,
али немам нешто…
а не знам шта је то нешто.
.
И онда желим некуда……..
И онда желим нешто…….
И онда негде тражим то нешто,
али га не налазим..
.
Имам толико тога,
а немам нешто што ми јако недостаје…
а не знам шта је то нешто.

На чамцу, поглед у реку која протиче, Јун. 2003.

 Д.Т:“Латице Булке’‘

Док те јутарња магла обавија,
не жури у топлину стана…
Моје се тело уз твоје привија,
ту сам…невидљива и незвана.

Слушај ветар јутрос што јечи,
јер ја не умем да свирам….
Кроз фијук ти говорим речи,
које за тебе пажљиво бирам….

Погледај у први зрак нове зоре,
кроз облаке ти се смешим….
Прешла ноћас долине и горе,
да ти се јавим ,па нека и грешим.

Капи росе не отресај са груди,
уз тебе сам наслонила главу…
Не треба да ме виде други људи,
ти осети….замрси косу плаву.

О, Мајко, Велика и Премила!
Како је тешко, и претешко,
Бреме пораза и сиромаштва,
Гле, у свету у којему никада
Не бејах мио и драг гост!
*
Велика Мајко – Ратнице Светлости!
Још се једино у Тебе уздам,
У свету који никада
Не бејаше мој!

***
Предели душа
Љубици Раичевић, сетној души словенској,
из Града подно Копаоника.
.
Стварност је само оно
Што смо сневали, негда!
.
Рекао би ти брат, посвећени,
Загледан у даљине сетне, –
С ону страну пурпурна обзорја.
.
Тако би, уистини, сведочио онај
Што пределе душа слика,
У бескрајној тишини
Далеких звезданих јата.
.
На водама Словенског Истера,
месеца рујна, 2011. године.
***
Пробудите ме
У праскозорје
Будућега века,
Кад багрем бео
У цвату буде!
*
И у самоћи, и у осами,
Ја сам вазда, и свугде,
Са свим оним душама, гле,
Које Суштаство моје
Љуби од Праискони!
Фото: Никола Педовић, Горњи Дубац – Гуча

Љубав моја цвета под листовима брезе златне!

Гле!

Ту  моја рука додирне твоју!

.

Срце моје трепери уз звезда трепет!

Гле!

Ту  душа моја прелази из Овосвета у Оносвет!

.

Очи моје,  птице снене, ту милују облаке

Гле!

Ту кораке твоје  прате, беле сенке!

Њено величанство Р е ч,
некрунисана владарка,
господарица света, често моћнија
од најубојитијег оружја,
нежна као лахор,
бритка као сабља,
радосна, а некад тужна…
.
Р е ч, врцава, бритка и нова,
као из снова,
истрошена, празна,
разбијена скупоцена вазна…
.
О н а је замајац живота и снова,
говор душе,
њеног баршуна
и њених криза.
.
Р е ч је недокучива тајна…
ветар неухватљив,
она гради и руши,
развија крила, али и гуши…
.
Р е ч је недоречена,
несхватљива, неслућена,
неумољива, неутољива,
немерљива.
.
Р е ч је као стена,
као трептај,
као музика,
као жена…
.
Р е ч је неупоредива,
смела,
непобедива,
неуништива…
.
Р е ч је као почетак,
или извориште,
или уточиште…
као ушће,
као блесак светла
у тами…
она светли
божанским прарођењем.

С:М:Л: “Бисери моје дубине“