Category: All
Горан Лазаревић Лаз: Под руком јастук од жаркрљушти
Под руком јастук од жаркрљушти
реком безобалном што вале губи
твоја се кожа под усном љушти
вриште спрудбедра и трну зуби
.
свлак девозмије низ руке тече
седеф се делтом увија бесном
јутра ће поново да нас лече
ако их неми чекамо несном
.
извор под стеном пршти бесом
небо у капљама слази у вене
распрсла душа лудује месом
.
то ноћ се стисла тобом у мене
нас двоје лутамо неодвојно
сабах нам пламтење свеопојно
Илија Зипевски: Живот и село – ОВАН/ОГАЊ, БИК/ЗМИЈА
.
Време почетка пролећа, тачније период од почетка марта па до маја, обележава време јагњења европских дивљих муфлона (Ovis orientalis) од којих потиче и домаћа овца (Ovis aries) а који настањују Југозападну Азију и Јужну Европу (настањивали су и Балкан одакле су ишчезли пре 3000 година). Управо овај догађај је разлог зашто се период од Марта до Маја у древном зодијачком календару наших предака обележавао знаком Овна.
.
С обзиром да је ово време када Сунце Вид (Син Божији) почиње да се пење на свој небески трон (дугогдневница), овај период симболизује и врелина односно ватра (која тек сада остварује своју снагу) чије се обележје крије у називу младунчета овце у српском језику: јагње али и овна у латинском: aries. Јагње је когнат огња (ведски бог ватре Агни – латинско ignis, литванскo ugnis) док је aries когнат јаре – врелине (и новог лета, године – year, jahr). У време рађања (дивљих) јагњади рађа се и ватра небеског огња.
.
Младо пролећно Сунце је у старосрпском (словенском) фолклору представљено ликом бога Јарила – лепог и снажног младића (лепи Јуро у Хрватској), доносиоца летње јаре којег је у хришћанству сменио Свети Ђорђе. У антици је то Арес, бог рата и храбрости, али и Ерос, бог лепоте и телесне љубави (Ареса код Римљана смењује Марс по којем и планета владалац знака Овна у астрологоји носи име). Са пролећем буди се лепота природе а са лепотом и сексуалност и љубав са чим су у вези многи старословенски пролећно-летњи обреди и обичаји.
.
Слово Живот представља ватру Сунца (које даје живот природи), распламсане зраке сунчеве светлости, тачније шест сунчевих зрака који су видљиви људским оком. На овом месту сунчева светлост поприма квалитет топлоте, врелине а то је јара односно жар. Од жара долази и жеља (жудња коју подстичу пробуђена чула), жега итд.
.
Слово Ж је чисто словенско слово, нема га у грчком алфабету (грци немају глас „ж“) па и службена наука признаје ово слово за творевину словенских учитеља. У пра-словенксо доба, глас ж је настао палатализацијом гласа г испред самогласника предњег реда. Његово место у азбучном низу показује да оно није случајно ту где јесте, већ се савршено (као и друга, наводно грчка слова) уклапа у календарски систем староевропске сунчеве године. На пролеће живот се поново буди.
.
Након слова Живот долази слово Ѕело (Ѕѣло). Са јачањем пролећног Сунца буди се природа, растиње цвета а животиње излазе из зимског сна. Са почетком пролећа из стања брумације (зимска утрнулост) излазе и змије. Период њиховог парење траје од маја до јуна и тада су најактивније и најчешће се срећу у природи. Стога се на празнике почетка пролећа Младенце, Благовести и Тодорову суботу реч змија не помиње. С тим у вези су и обичаји шутирања камења у даљ како би змије остале што даље од људи предстојећег пролећа. Сасвим логично, имајући управо речено у виду, слово Ѕ представља змију – време њихиве активности и парења.
.
Назив Ѕело на старословенском носи значење веома. Назив овог слова могао је настати касније (метафизички слој) док је изворан могао гласити змија или ѕмiи (облик који срећемо у црквенословенским текстовима). Слова/гласови з и ѕ (дз) су по звучности блиски и могу подсећати на сиктање змија. И слово з (Земља) има облик који подсећа на змију (змија пузи по земљи) а глас з је у многим словенским језицима заменио глас ѕ. У најстаријим ћириличним текстовима уместо слова s наилазимо на слово з са пречкицом док у глагољичним текстовима (који су старији од ћириличних) редовно стоји посебно слово за глас ѕ (које у глагољици по изгледу подсећа на змију која се извија из котарице). У већини словенских наречја глас ѕ је још одавно загубљен (па га вероватно стога у ћириличним споменицима испрва мења варијанта слова з) али он још увек постоји у пољском језику, македонском и наречјима Јужне Србије.
..
У веровањима српског народа змија има и позитивну магијску улогу. Верује се да испод прага сваке куће живи змија чуваркућа у којој се крије душа предака. Преци су се некада сахрањивали испод прага и испод огњишта куће па би се сасвим логично затечена змија управо на тим местима повезала на мистичан начин са душом предака од чега је могло и потећи ово веровање. Такође се змија у пољу везује за плодност и стога се она налази на обредном хлебу по називу „њива“ итд. Такође се веровало да ако змија пређе преко новорођенчета да ће оно имати посебно здравље и срећу. Као што видимо од змије се клонило као од немани али уједно се сматрала благотворним, мистичним бићем.
.
Прича о змији чуваркући која живи испод прага дома симболички ме подсећа на „змију“ кундалини енергије из јогичке хинду традиције. Кундалини енергија, позната као „моћ змије“ унутар човека лежи склупчана у коренској чакри (муладари) и при одређеној јогичкој пракси она бива пробуђена при чему се извија дуж кичмене вертикале кроз сушумну, средишњи нади (енергетски канал) све до темена главе, до крунске чакре (сахасраре) узрокујући блаженство. Коренска чакра муладара јесте темељ човекове куће – тела, његов праг. Кроз коренску чакру ми смо уземљени самим тиме у вези са својим прецима (преко земље – телесне равни) са којима делимо исти генетски материјал и телесну постојбину – земљу. Кундалини енергија је сила која обнавља – чува тело. Већ сам писао о томе како се првих девет слова азбуке скоро па савршено уклапа у јогички систем чакри. По таквом гледишту коренска чакра одговара слову Земља! Слово Ѕело одговара сакралној чакри (доњи стомак), центру сензуалности и узбуђења. Слово з је једно од два слова у азбучном колу године које прелази испод линије писма. Оба слова (друго је р) налазе се на местима где се деле топла и хладна половина године, код Ђурђевдана (з) и Митровдана (р) о чему сам већ писао овде:https://www.facebook.com/azbukveda/photos/a.112136073877145/449466226810793/ .
Линија Ђурђевдан – Митровдан представља праг године између земље – зиме и неба – лета. Слово з изгледа као да извире из земље (испод прага године) ка небу, као семе, или као змија. С друге стране слово р (Рци) заривено је у земљу јер то је време погреба године, орања и сејања новог семена пред зиму.
Можда је ова аналогија произвољна и сасвим случајно подударајућа, али није искључено да је у древности постојала веза између српскословенске и хинду културе која је могла делити сличне духовне назоре. У народним обредним песмама имамо предања о пресељењу срба из Индије а код трачана проналазимо симбол змије изувијане око усправљеног штапа попут кундалини што је и савремени симбол медицине – дакле здравља.
.У астролошком зодијачком календару, период маја који је у азбуци обележен змијом, обележен је знаком Бика. Време маја и јуна је било време тељења староевроског изумрелог бика Уроша. https://oldeuropeanculture.blogspot.com/2016/05/ram-and-bull.html . Везу бика и слова Земља видимо у називу словенске митске краве Земун. Време Бика јесте време процвата и плодности земље.
.
Да ли у азбуци видимо слој неког древнијег календара/зодијака? То сасвим сигурно јесте календар, варијанта која се на неким местима подудара са традиционалним дванестомесечним зодијаком док на неким местима има своја посебна обележја. Змију, тачније змаја – аждају срећемо у хришћанској иконографији као неман коју убија Св. Ђорђе на дан који обележава почетак летње половине године. На тој тачки се смењују обележја слова Ѕело и Земља. Можда ова два блиска слова означавају два вида змијске природе – Ѕело означава змију као неман, мору, зиму, страст коју савлада Јарило/Св Ђорђе и оно остаје испод прага године док Земља означава змију као плодност, изникло семе, здравље, мудрост и снагу са којим почиње ново лето.
(Илија Зипевски, АзБукВеда, 51-ви наставак)
Лазар Тица: Јануарска песма
Све краће ми руке
Дани се лелеком вуку
Ни како ни зашто не знам
Нешто ми очи оте
Већ дуго слеп тумарам
Јануар-лупеж однео те
.
Није ли знао да нећу моћи
Пронаћи друго небо
Да нећу знати никада више
Волети рано пролеће
Без твога зеленог гласа
И косе што на брескве мирише
.
Све више беспућем мрем
И волим те кроз очну таму
Око душе змије се свиле
И све бешње се коте
Једнако у мени трајеш
Јануар-лупеж те оте
Милана Јањичић: Добро дошао у моју земљу
У њој су снови које сам покрала
и од себе саме, затворени
лебде наоколо и чекају да се отворе нови хоризонти.
Ту у земљи где све има значење,
где ветрови не спавају него утихну.
Где се муње са косом играју.
Зар не видиш да су ми табани похабани?
Моја снага је искидана тежином
патње која ме је на крају ипак
подстакла на лет.
Киша је почела да пада у вис, ка небу.
Док се ја хватам у коло са ђаволом и једина се
усуђујем да му кажем да је потпуно црн.
Нада Матовић: Пјесма о јесени
Тек с јесени кад лишће заћути
кад покрије све стазе кајања
и мокрим пољем кад запљушти
горки уздах гордог јецања.
.
Кад јесен прекрије хаљинама својим жутим све,
ја ћу бити неко ко живи своје сне.
Планинским врховима стружу облаци
сивкастобијели као бенгалски тигрови
и уморном дрвећу нову маску набаце.
.
Вјештом руком јесењи вирови
на обојеном асфалтном платну
све одважни своје груди напну
и растегну анђеоска крила.
.
Док се ноћ одважно вуче,
као да зна да се само на њу чека.
На крилима илузије хладним прстима пуче,
пред уморним очима се створи бијела постеља мека.
.
И увијек пред новим новембарским јутрима,
која ме панично сјећају на тебе,
небеске горке сузе на сјетним крилима,
топло ме привију уз себе.
Борис Леонидович Пастернак: Златна јесен
Јесен. Чудесни двори
Открити за видик свима.
И просеци у гори
Окренути језерима.
.
Ко на исложби слика:
Сале, сале, сале, сале
Јасена и јасика,
Невиђено озлатале.
.
Липа, с кругом свечаним,
Ко венац на мледенцима.
Лик бреза под венчаним
И провидним веловима.
.
Земља је сарањена
Под лишћем јаркова, јама.
Зграде, сред жутог клена,
Као усред златног рама.
.
У септембарској гори
Стоје стабла пар до пара
И смирај им по кори
Оставља свој траг јантара.
.
Ни у јаругу стати
Да то не откријеш свима:
Лишће ће зашуштати
Од ноге, под корацима.
.
С краја стазе одјече
Ехо са неке стрмине
И – ко вишњево – вече
Згрушава се сад и стине.
.
Јесен. Угао стари.-
Књига, одеће и справа,
Где каталог тих ствари
Већ и студем прелистава.
Владан Пантелић: Ми јесмо Свет!
Годишња трка је спремна и у недељној је фази
Громовни Перун већ седи у троколици од ватре
Недељко држи дизгине а његова Синђелија пази
Дат је предзнак трци подижу се застори и шатре
.
Пегази белокрили су утренирани и потпуно мирни
Амови дизгине и седла – све је доообро налеђено
Повољан ветар дизач чека наредбу – хајде пирни!
И дат је знак! Пегази су полетели како је наређено
.
Повео сам вас- говори Перун Недељку и Синђелији
Показаће вам људе и многа неба наш Родитељ Творац
Погледајте добро свакога у његовом дому и авлији
И истражите у световима сваку рупу пећину и дворац
.
Муњевито лете пегази а поред њих маршира време
Творац је отворио надчула и Недељку и Синђелији
Тако летећи в и д е л и с у и спознали битне теме
Спознајом сврхе свет и живот постајао им је милији
.
Видели су да пакао нигде не постоји – то је љута лажа
Творац – Љубав никога не кажњава и није га створио
Но пакао се врло лако може видети – да га људи имају
У љутњи злоби чемеру похлепи свуда где је незнање…
.
И видеше да ми нисмо оно што омотава аура или кожа
И да се човек са човеком збаг зађевица свађао и борио
Ми ј е с м о оно што потпуно прожимају и омотавају
Љубав Живот Светлост Вечност Безкрај – ништа мање!!!
*
Фото: пегази бели; Википедија
Милорад Куљић: Човек
Човек је биће за вековање
што први језик јасно казује.
Сахраном почело тела чување
од кад се оно ватри не предаје.
.
Огњиште кад се ватром жарило
пирено дахом сварожића
није се тело сахрањивало
већ га гутала ватра пламтећа.
.
Ватра се лако теже слободи
јер левитантно се небу диже.
Понесе душу да се препороди
кроз бога ватре к’ Свеуму брже.
.
Но и из земље чудом се огласи
покојник у њу давно сахрањен.
Из Мајке земље и тело спаси
будиста руски пре века укопан
..
Векује човек и вековаће
у веке векова као и досад.
Кроз вечност у Духу становаће
син Бож’ји у Богу вечно млад.
Тамне ноћи
Тамне ноћи у мојему селу
код драге сам био ја на прелу.
Она ме је лепо дочекала
и тужна ми ово говорила:
“Где си, драги, зашто ли те нема,
моја нана дарове припрема.
Ја ти плетем чарапе од боја,
веруј, драги, бићу само твоја.
Срце моје само тебе саања,
јер не може без твог миловања.“
“Драгачевке, изворне народне песме“
Сакупио: Ника – Никола Стојић
Лаза Костић: Србској застави
Разговор са увученом срbском заставом
у мађистрату новосадском
Заставо моја, заставо тројна,
Свијено срце народа бојна,
Зар већ у твојим бојама спава
Црвена крвца и крвца плава?
О чему сниваш кад се не њијаш?
Јел те рођено копље проболо,
Те од белине рођене свијаш
Самртни покров на тело голо?
Заставо моја, заставо тројна,
Свијено срце народа бојна
.
Да ли се сећаш векова давних,
Векова давних, часова славних,
Шарени лептир кад си још била,
По лепом врту српске целине
Пролетајући с цвета на цвет?
У сунцу славе шар ти се крила
Дивно прелива,
А ти почива
На цветној ружи душанске силе
Сисајућ из ње занос и свест.
Славан то беше српски лепирак
И српског врта заношљив мирак,
Слава се наша далеко чула,
Чула је за њу источница була,
Чула је за њу, па се докраде,
Под јаглуком јој лепирак паде,
Занесен славом од врта свог.
Була му крила резати стаде
На шаренгаће за дилбер-каде
Меког сараја падишиног.
Да ли се сећаш још и тих дана,
Те црне траге срамотних рана
Срезаним крилом стидљиво скриваш?
Заставо моја, заставо тројна,
Свијено срце народа бојна,
О чему сниваш?
.
Проблаговала с’ у лаком сану
Суморну зиму народног стида,
Ал’ већ у теби пролеће грану,
Сарајске чини са тебе скида;
Сунце слободе и крстов значе
Млада ће крила да ти озраче.
И ти се прену из тешке коби,
Чауру ропства крилима проби,
Полете сунцу и крсту свету.
Ал’, још у лету,
Стаде те писка, стаде јаук.
Не беху то зраци сунашца златна,
То беше мрежа паука гладна,
Сузама горким бељена, прана,
Народа клана, поисисана,
А усред мреже крсташ паук:
У препреденој големој мрежи,
Српски лепирак – ево га лежи!
Паучином си сапет у крили’,
Гмизави паук по теби мили,
Шеће се по твом срцу стрвену,
Сиса ти плаву крв и црвену,
А ти зар живиш, зар очекиваш?
Заставо моја, заставо тројна,
Свијено срце народа бојна,
О чему сниваш?
.
Ако још има крилатих снова
Испод окова,
Ох, онда сањај облаке црне
Што ће их врели јуже да згрне,
Облаке црне, олује бесне
И муње кресне
И гром и јек;
Вихор да сапон раскине мреже,
Тебе у врте твоје донесе,
Гром да сажеже
Пауку век.
Ил’ ако не мо’ш од среће ружне
Замислит, друже, топлоте јужне,
Бујице лужне, вихоре кружне:
А ти бар усни северне стеге,
Мећаве, цичу, сметове, снеге,
Да круне прште на челу живу,
Корице мрзну о сабљу криву,
На крвав порфир да згрије крв!
А камол’ крвник у плашту сиву,
А камол’ паук, а камол’ црв!
Па нек и твоје срце прехладни,
Тек да те паук не једе гладни,
Тек да ми ниси стрвини стрв!
.
ХИМНА НАШЕ ЗАСТАВЕ
СРБСКИ ЖУРНАЛ 