Вила јесте на горама српским,

На горама – Тројанским планинама,

А то име – ТРОЈАНСКЕ ПЛАНИНЕ,

Народ јесте баш заборавио,

Јер то име вредније од злата,

На сву жалост, Србин променио,

Баш чувени Јоване Цвијићу.

Немци њега јесу преварили,

Рекли су му да га саветују,

Кобајаги за добробит српску.

На сву жалост послуша их Цвијић,

Избрисао име тих планина –

То чинио на почетку века,

На почетку века двадесетог.

Тим горама, дао ново име,

Мучно име, ето, ПРОКЛЕТИЈЕ –

Како би се са земаља српских,

Избрисале све ознаке древне,

Које беху сигурни подаци,

О повјести српскијех предака.

Тим се сакри да је ТРОЈА српска

А била је где је СКАДАР данас,

Па се зато те оближње горе

И прозвале – ТРОЈАНСКЕ ПЛАНИНЕ.

…

Вид Маливук, одломак из песме

Невесиње, 3. септембар 7525 (2017)

…

Јеси л’ жива, ти, старице драга?
Жив сам и ја. И поздрав ти шаљем!
Нек вечерња она светлост блага
Дом твој купа невиђеним сјајем.

Јављају ми да си забринута,
Да те за мном туга стегла љуто,
И да често излазиш до пута
С изношеним старинским капутом.

Да ти стално, у сутону меком,
Иста слика пуни стравом таму:
У кафанској тучи као неко
Зарио ми испод срца каму.

Немој више бити брижна лица!
Само тлапњом страшно мучиш себе.
Нисам тако тешка пијаница,
Да бих умро не видевши тебе.

Као некад, нежан сам и сада,
Живим само једно сањајући,
Да се опет из овога јада
Што пре вратим нашој трошној кући.

Вратићу се кад нам башта грање
У пролеће бело испреплета.
Али немој опет у свитање
Да ме будиш ко пре осам лета.

О, не буди одсањани жамор,
Не оживљуј што је хтела душа –
Одвећ рани губитак и замор
У животу морадох да кушам.

И не учи да се молим. Нећу!
Минуло ми прошли дани скрише.
Само ти ми, мајко, носиш срећу,
Као ти ми не сја нико више.

Зато немој бити забринута,
И не тугуј за мном тако љуто.
Не излази пречесто до пута
С изношеним, старинским капутом.

(С руског препевао Миодраг Сибинови

POEZIJASUSTINE.RS)

У сну варљивом замро си, Роде,

не уздижеш се небу и светлости,

ни јарки сјај сунчев не буди ти наду

у радосно свитање будућег јутра.

.

Пробуди се, Роде, из сна мртвог,

унутарњим видом читај повест своју.

Види и ослушни,

храбри преци твоји усправно иду,

после тешког боја слободи кличу.

Види и ослушни,

витезови горди у одорама сјајним

на виловитим коњима у свануће језде,

јека се чује и гласови су јасни,

из далеких времена дозивају те.

И знај,

живе сени предака твојих довикују

да светом земљом глас слободе пустиш,

да гласом силовитим ућуткаш лажљивце,

да језике свежеш великашима својим

што ти ватру жарку у души утулише,

што те без милости у сужањство бацише.

.

Пробуди се, Роде, из сна мртвог.

Витезови сјајни, срчани и поносни

твојом повешћу часно и истрајно језде,

и дозивају те из блиских и далеких времена

са светом земљом глас слободе пустиш.

Србија је пребогата земља

Углавном сиромашних људи.

Бог нам дао воду, руде,

Ко ће људе да пробуди?

 .

Србија је зелена земља

Ракије и весељака,

Сиротана и вредника,

Наших дивних сељака.

 .

Србија је  дивот  земља

Дивне климе, два доба,

Имаш лето, имаш зиму,

Да се слабо тело проба.

 .

Србија је понос земља.

Нити моли, нити проси,

Већ се са окупаторима

Сама бори, сама носи.

 .

Србија је борац земља,

Све ратове смо добили,

Али у миру су нам паразити

Дух славни сломили.

 ..

Србија је херој земља.

Сам Бог мора да је чува,

Јесмо прекаљени и превише,

А и даље Тамни на нас грува.

 .

Србија је сунце земља.

Кад је видиш очи боле,

Те лепоте и доброте

Само овде још постоје.

Пролећне ноћи и мирис Живота…

Сета у оку, туга у срцу, бол у души…

Хоће ли проћи?

Још једна ласта без свога гнезда

са сломљеним крилом…

Хоће ли доћи?

Желим да нестанем, у ништа да се претворим

а треба да живим…

Хоћу ли моћи?

Ја, која се у тебе преобразим

рођена из црвеног цвета,

златне косе с крилима нежним…

Ја, која видам и ране лечим,

верна и смерна, ал стреле носим,

раниш ли ме, жањем и косим.

Ја, опевана, спомињана,

посестрима, ничија љуба ни жена,

без крила твоја бих била.

Ја, којој влас косе не смеш да дираш,

јер умрећу ти без златне свиле,

уз прве зраке сунца као да ме било није.

Ја, што вечно те пратим за пар корака,

да те упозорим, да те чувам и храбрим,

да те спасим од зала.

Ја, која се у тебе преобразим

носећи стрелу и лук у руци,

ја којој су веровали Срби

и уз чију су помоћ побеђени Турци.

Ја, вила траварка, планинка, изворка,

ја, с тобом шетам испод месеца.

Ја, ничија… А Твоја!

Није ме ветар нанео стара крушко –

већ си ме родила.

Нисам ти ја крива што си онемоћала

и из крошње ме испустила да ме дивље стадо

 прелазећи Шару, Бистрицу…

у потрази за сласним плодовима поједе.

Промрзла (више од страха) молила сам Бога

да ме заштити, да ме сачува.

.

Нисам за оваква скривања, нису ни моји рођени.

Они се чвсто држе за твоју грану,

 а ја женско к`о женско с гране се откинула.

Гледајући за мном растужила си и облаке

 крупним капима те залише.

Брже-боље баци лист на мене,

као свака брижна мајка покри ме.

Крдо гази и једе где му је воља.

.

Тик испред мене слети птица,

зграби ме кљуном и понесе далеко.

Ћутала сам. Срце ми је у дршци било.

Носила ме, спуштала, кљуцала…

Плашила сам се да не паднем,

већ сам почела да гњилим

да се скроз не растурим.

Стисла ме кљуном, јако и пресекла ме на пола.

.

Падох.Затрпаше ме дрвљем, камењем, земљом…

Ослушкујем дршку, куца и велим:

– Жива сам.

Скупих семенке, опном их покривам,

а ноктима гребем зидове коре да кап сока потече,

делим кап на двоје,

сладуњавом полукапком семе појим.

Никоше крушкице и развише се у лепе крошње.

.

Од мене оста само дршка

у чијим жилама се задржао крушкин сок.

Замолила сам мраве да ме понесу

 и положе између младица,

да браним дрвеће од гусеница.

Са гусеницама бих се и изборила

да ме није зграбила поново грабљивица,

и понела високо, далеко,

 још даље у свој грабљиви дом

да од мене прави гнездо.

.

Она гради – ја растурам, она гради-ја растурам…

– Хоћу своје гнездо! – рекох.

Моје си растурила,

а хоћеш твоје да градим мојом дршком?

Нећеш! Врати ме испод мојих грана!

Рече ми: – Ти немаш крушку,

немаш ни тело, имаш само дршку

и пола младице коју сам ти исто узела.

.

Ту се преполовим.

Ништа не говорим,

спаковах другу половину у завежљај

и чекам ветрове да нас врате у завичај.

.

„Од саздевка до раздевка“

Огрни ме рукама,

главу прислони на груди,

теме ми пољуби!

Нек угрејем се ја, промрзла!

.

Ухладили ме људи, жалосни,

за срце моје претужни!

Ухладиле ме воде, плакајуће,

небо, што људи су смрштили,

дрвеће у страху, и животиње у бекству!

.

Ухладиле ме сузе,

ветри из даљина их доносе,

то тихи је плач нечији, намучени!

.

Ухладиле ме очи предака,

посматрају на земљи чудовишта!

Ухладиле ме душе потомака,

заледила им се од чуда, срца!

.

Огрни ме рукама, лековима,

ране да залечим својих тела!

Пољуби ми теме, да знам,

да долази другачије,

лепше време!

Олтар опасаше

Омчом

Оковратном

.

Оџак осмудише

Огњем

Олујним

.

Образ огрезнуше

Оптужбама

Омамним

.

Очеве олајаваше

Очеубице

Огавне

.

Oгњиште оруши

Очај

Опаки.