Карактеристична поздрављања код нашег народа су љубљење са три пољупца у образ, и поздрављање испруженом десном руком у вис са три раширена прста. Ови поздрави се користе у различитим поводима и приликама. Оба поздрава у одређеном смуслу садрже и проносе заветни дух части Српства.

Ради потпунијег разумевања оваквог поздрављања, треба имати у виду да се код многих народа образ сматра средиштем части. За Србе је то управо карактеристично, тако да љубљење у образ има посебан смисао.

„Када се дуже времена нису видели,

Срби се љубе три пута.

Онај трећи пољубац у образ је најзначајнији.

Срби се љубе три пута:

у име живота,

у име смрти,

и у име части.“

Први пуљубац („у име живота“) у основи подсећа и упућује, поштује и прославља оне вредности живота, рада, мишљења и владања које оплемењује висока моралност, великодушност и побожност; дакле, да се живи живот достојно часног човека.

Други пољубац („у име смрти“) посвећује се с дужним поштовањем и подсећањем прво нашим најближим покојницима, а затим и свим нашим славним претцима, уз „њихову напомену“ да се живот када то услови захтевају достојно заврши као биолошка, по могућности као јуначка, али свакао не као морална смрт.

Трећи пољубац („у име части“) обострано је посвећен и упућен директно части у опште с једне; али и на чување личне, полне, службене и националне части с друге стране. Схватан у хришћанском духу, он поручује да се живи у части хришћанских врлина.

.

Други наш карактеристичан поздрав је поздрављање са три раширена прста десне руке испружене благо према небу. Овај препознатљив поздрав се различито тумачи, односно, најчешће се везује за ранији поздрав чланства и симпатизера Српског покрета обнове. Ипак, у вези с овим поздравом, ваља имати у виду да се он јављао за време дизања Првог али и Другог српског устанка, а готово сигурно и много векова раније; односно, највероватније се од давнина оваквим начином народ поздрављао у свечаним ситуацијама и приликама.

У хришћанском духу оно се изражава у име Оца, Сина и Светог Духа. Тада су палац, кажипрст у велики прст састављени, представаљајући Јединство Тројства, и са састављена три прста се Срби крсте; односно осењују (очашћују) се крстом. Из предачке вере, Тројство је било оличено између осталог и у три врховна бога Световида (Вида), Перуна и Дабога (Дајбога), потом у три религијска поимања света кроз „Свет НАВ“, „Свет ЈАВ“ и „Свет ПРАВ“, те у три посвећености бога Вида (херојског родоначелника српског народа) – бога обиља, светлости и јунаштва, односно рата, итд. Све то наводи на закључак да се код наших давних предака кроз симблику Крста и Тројства у три раширена вршио поздрав Пантеону србских врховних богова, али и богу Виду и религијском поимању света.

Ово је посебно интересантно и јасно уочљиво када се пажљиво погледа слика дизања устанка у Такову под Милошем Обреновићем. Иако је она уметничко дело Паје Јовановића (и припада категорији слика историјске композиције попут слике Уроша Предића Косовка девојка), на њој су јасно и изванредно приказане две целине. На левој половини слике су устаници (где има и жена), који се заједно са попом заклињу на верност са подигнута три састављена прста. Позади њих је црква брвнара што директно указује на православну веру.

С друге стране, на десној половини слике, виде се устаници са оружјем који чин дизања устанка и потврду верности исказују са подигнута три раширена прста десне руке. Позади њих је храст – најважније свето дрво из старе вере, симбол бога Перуна (бога грома, реда и поретка, бога Правде). Према томе, с леве стране слике су представници нашег народа који исказују дух хришћанске вере, док су на другој и они који у истом циљу народног ослобођења исказују поштовање и везаност за дубоке корене старе (предачке) вере и славе са јуначким видовданским култом бога Вида – херојског родоначелника српског народа. То наравно није случајно и има основу у напред наведеном. Уосталом Милош Обилић као идеални представник јуначке славе и витешке части, је више представник видовданског српског јуначког ратничког култа предачке, него што је представник светог ратника хришћанске вере. Иста је ситуација са породицом Југовића…….

.

Онај ко претвара своје срце у поклон

Онај ко претвара свој ум у смешну ватру

Види како се око црвеног сунца

Окреће цвет палећи се гасећи се

.

Онај ко несебично уступа сунцу

Место на коме се реч ни ноћ не зауставља

Види птицу која лети изван зла

Излетевши из једне једначине ругајући се

.

Онај кога је свладао свет

И стране света одузете од сунца

Види чудо најдивније:

Око сунца кружи ружа земља је прошлост

.

Онај ко зна да сунцу недостаје сунце речи реч

Знаће да наду замени маштом

Видим га како пољупцима прелистава

Преостале дане уџбеник светлости

Извор: Поезија векова

Ову сам бајковиту причу данас примио од тајанственог странца на светим водама Дунава.

Прича је само за посвећене ведсрбске вилењаке.

Јунаци ове тајинствене и бајковите а истините приче јесу ВедСрб Бран и његова вила загоркиња Орана.

Први пут се Бран и Орана сусрећу у петнаестом веку на горском језеру подно слапова у моћним шумама Татри.

Све је било судбински, а из виших светова осмишљено.

На први поглед се догодила искрена и велика љубав између бесмртне виле, загоркиње и језеркиње, и смртника Брана, младог и осамљеног горског пастира.

Живели су свој живот у планинским венцима Татри, на тиркизном језеру, подно снежних висова.

Изродили су двоје дивотне деце, плаво-зелених очију, свиленкасто златних власи, и млечно беле пути.

После педесет година заједничког живота, а испративши, у међувремену, Светлану и Светлана у далек свет и нови живот, Бран је изненада занемоћао, осетивши да му се ближи крај једног земаљског животног тока.

На Брановом самртном одру, Орана, још увек млада и лепа (јер виле остају младе и лепе неколико векова), заклела се Брану, да ће га верно чекати, и да

ће се поново срести у његовом будућем животном току.

После три столећа, отпочео је Бранов други животни ток, али овога пута подно Мироч-планине, а понад стеновитих обала Дунава.

Када је Брану било деветнаест година, напасајући овце и козе једног пролетњег дана у планинским косама, на једном горском врелу подно моћне

столетне букве, Бран (чије име у овом животном току бејаше БраниМир), изненада угледа прелепу девојку у белом, језерско зелених очију и бујних власи боје зрелога жита.

Само што је вила Орана проговорила, Бран изненада доживи просветљење, у трену сагледавши и освестивши свој ранији животни ток.

У вече тога дана, Бран је изненада напустио родитељски дом, неставши тајинствено заувек.

Њих двоје су неко краће време боравили на Мироч-планини, скривајући се од људи, а потом су препливали Дунав, путујући кроз пределе Влашке према Црвеној гори која се данас Карпатима зове.

У овом животном току Бран је већ био пробуђен и просветљен, а посвећен музици и сликарству.

Дању би сликао бајковите светове вила и вилана, а ноћу би, уз ватру, на флаути, свирао дивотне вилинске песме, успављујући двоје златне дечице, Сунчицу и Светислава.

Док је Орана поред дечице спавала на постељи, Бран би свирајући на флаути, често загледао њено прелепо и тајинственом светлошћу озарено лице, које биваше исто онакво какво је било пре много година при њиховом првом сусрету.

Протицали су дани, протицали су месеци, протицале су године.

И, поново је дошао тај дан када је смртник Бран морао да напусти овај свет.

Док је лежао на самртном одру, над њим се надвила Орана, и он јеу њеним језерско зеленим очима видео тајинствене светове и онострана звездана јата.

Лагано и смирено тонући у океан млечно-беле светлости, и испуштајући последњи дах у овоме свету, чуо је Оранин шапат:

Не брини, срешћемо се и трећи пут, негде далеко одавде, у неким моћним и тајинственим кедровим шумама.

Бранов трећи животни ток догодио се у деветнаестом веку, у србско- руској ратничкој породици на Уралу.

Рођен је као првенац мајке Рускиње и оца Србина, чији су се преци, пре једнога столећа, из Баната доселили у Русију.

Напустивши студије медицине, Бран (који се у трећем животном току звао БраниСлав), посвећен поезији, истраживању и проучавању лековитог биља,

једнога дана, са руксаком пуним књига и личних ствари, заувек одлази из родитељског дома, неставши негде у непрегледним сибирским брезовим и кедровим шумама.

Изгубљен за родитеље и свет, Бран је поново нашао себе у својим тајинственим световима.

Једнога јутра, у пурпурно праскозорје, у Краснојарској области, а на бистрим и светлим водама Јенисеја, Бран се и по трећи пут сусрео са Ораном.

Овога пута његово просвтељење је било још дубље и тајновитије, будући да је у трену познао сва своја минула рођења, заклевши се да ће се посве посветити духовном путу, с намером да ово буде његов последњи животни ток у овоме

свету, и у овоме обличју.

По приповести тајанственог странца са Дунава, Бран и Орана су,после неколико година проведених у брезовим и кедровим шумама, на хладним водама Јенисеја, једног касног поподнева, у жуту и румену јесен, заједно, са

својом кћи Русланом, пронашли тајни онострани пролаз што води у упоредне тајинствене светове вилењака и чаробњака.

Тако је смртни Бран постао бесмртни вилењак, узневши се са Ораном у више духовне светове, у којима обитавају вилењаци, чаробњаци и полубогови.

.

Драган Симовић: „Причу посвећујем сећању на оца Милету, који је, на данашњи дан, а пре тридесет лета, напустио овај свет, преселивши се у Сварогов Ириј.“

Срби су једини народ на свету који слави Видовдан. Дан Бога Вида је и дан Косовског боја па и и због тога стално враћа у сећање.

.

Међутим нико никада није званично рекао ни у цркви ни у држави шта се то уопште слави.

.

Вид је једно од прастарих божанстава Срба и свих оних који слове и славе па су у неком добу названи Словени.

Пре скоро 10 векова задњи његов храм је уништен од Данаца крсташа а био је на острву Рујан у данашњој Немачкој.

Аркона је била град знања које није од овога света.

.

Вид као божанство или човек који се уздигао до Бога је јако важна појава.

Славити Вида јесте славити знање и увиде.

.

Ко то још ради?

.

Само народ звезда. И то „народ звезда“ није само песнички. Ко разуме схватиће.

.

„Песму ми запевај кад свуда је тама

Про речи од светла, од ватре што сева

Вид ми ведај

Проповедај

Истину што тера море.

Видомире Виде мој, слава теби ва век сва

Благослова душа будна иза сна, иза сна“

-Извор: Звезда Род Zvezda Rod-

И оставих ратнике своје, да чувају краљевство моје
И засених белином вечног плама простор над њима и над нама.
Да у другим разинама завлада светло,
светло сребрне звезде коју заједно створисмо,
коју мислима померасмо да нам вечно сија,
где год да будемо по вољи Творца,
да будни сањамо звезду нашу,
да љубав запишемо у Акашу,
звезде наше вечитог плама
што зло сажиже и таму слама,
што делује кроз нас и у нама!
Заувек…

-слика – Светлана Беловодова

Пре неколико година обзнанио је неки поуздан господин какву је врану посматрао на своме сеоском имању.

Сваки дан по више пута долазила му је једна врана пред кухињска врата да ту нађе бачен залогај. Кад што за јело нађе, она то не поједе, већ однесе у кљуну некуда, и то у врт иза неког жбуна. Могло се помислити да то носи својим младим враницама, али пошто је било рано пролеће, кад птице своје младе још не излегу, то је она нађено јело морала неком другом односити. Тек када се по пети-шести пут врати, она онда поједе ако још нешто нађе.

Тај господин није мировао док није ушао у траг том њеном поступку. Иза оног жбуна нашао је он једну болну врану, која није могла летети да сама себи тражи храну. Тој болесници носила је милостива врана те понуде. И као што рекох, сама није хтела ни залогаја окусити док није прво своју болесну другарицу наситила.

Ја не знам шта ћете ви рећи на то, ал’ ја ову врану више поштујем него понеког богаташа који седи на нагомиланом благу, и невољном брату неће ни од сувишка свога да помогне. А гле ову врану, она је прво невољницу намиривала, па је тек онда на себе помишљала.

Извор- нет стр- Знакови поред пута-

Песма Великој Мајци
.
Посвећено Митји Костићу, дечаку из Великог Гаја,
од којега сам учио како се љуби Велика Мајка.
.
Она је наша душа устрептала
И наше срце чисто
Радости препуно
.
Она је дашак у трави
И класје зрелог жита
У пољу подно горја
.
Она је источни ветар
У зору пред свитање
И румен Сунца на заласку
.
Она је наш најлепши сан
О љубави непролазној
И наша дивотна песма
У тишини века рођена
.
Она је наша Велика Мајка
И Бог наш у нама
.
У Великом Гају, у месецу кад липе цвату, 2011. године.

велика омаја иза облака
намера трајања стопогледна
и сновиђења нам неједнака
надања ломљива ватроледна
.
узлетна крила пренавоштена
страх је од моћног врелозрака
између невидног и прахостена
часом су дашак зов предака
.
да летим хоћу у зем дубине
небо је варка плавопразна
табан бездодирни мук врелине
.
раздор свесмисла теломразна
врисак ођеком судбина пише
на палој звезди име се брише

Ноћ је загрлила моје село равно

И тишина нема притисла сокаке,

Чак ни пси не лају као некад давно,

Нит се чује славуј са јасике танке.

.

Ни ждрепци не ржу, нит копито сева;

Нит ико на жару пурењаке пече;

У шипражју више не станује шева;

И уморна Битва кроз тршљар не тече.

.

Жабе не крекећу на листу локвања;

По барама плива пластика и смеће;

Ни шкрипца, ни гљиве покрај старог пања;

Куд ли се то село у Србији креће?

.

Где нестаде песма, девојачко прело

Док се лето крадом примиче јесени?

Ој Србијо давна – ти село весело

Чујеш како чежња јауче у мени?

.

За босом дечицом што трче стрњиштем,

За галамом ноћних чувара бостана;

На ливади тајним љубавним ноћиштем,

И буђењем поред пропетог јаблана.

.

Али песме нема, ни великих прела,

А лето се опет примиче јесени;

Ој земљо сељачка – јадна, невесела

Слушај како чежња јауче у мени.

Једном, кад облаци падну нижe

и с неба слије се густа тама

болне његове седине старачке

покриће самртничка животна чама

.

кад худи ветар однесе му траг

без речи, без суза, без страха

лежаће у пустој провалији мрака

у свирепом болу, срце, без даха

.

слепе очи, душа пуна мрачних нада

клонуло од страдања уклето тело

трулиће у хладном простору тишине

развенчано са сунцем за живот цео

.

кад крв заспи због земаљског пакла

у јутро бело зазвоне тешка звона

остаће празно име иза болне смрти

под свежим гробом старачког дома

.

доцкан је жалити и сумњати сада

кад зла реч има вредност судбине

у свету без правде ког је проклео

све у дну његових песама се крије.