златопрсно над бедрима небоступно

разврељено у недрима сведодирно

распрсзенит у мислима недоступно

камен течни у венама водовирно

.

сањаш скоком непомично сверастворно

свет се дели у јутрења непорочна

из тамнине када кренеш белозорно

и распеш се у раздане свепроточна

.

капља светла на обали медног бока

хор свитаца док пијани кожу жаре

свлак сам себи нествар два ми невид ока

.

змија што под срцем трује неимаре

грабим по празнини свеобличне сене

рајску омајаност дивље стакленжене

Већ будуће праскозорје једно
Свиће у тишини века.
*
И жубори тишина
Звезданих јата у зорје
*
У тишини се од века
Лепота душе отвара,
За оне далеке, гле,
Што ће једном доћи!
*
Спаси ме од света,
Мајко Премила!
*
Озарење
Нека су благословени,
И блажени, сви они
Преци моји, у свим
Световима, који су,
Суштаству мојему,
Макар једну искру
Божанске Светлости
Даривали!

Просула бих семе по пољанама да роди,

зрневље благодати земљи принела…

Да плодна буде, да живот се згоди,

ватреној катани славу бих прела.

Само да ти верујеш у мене…

.

Док громовима неправду пржиш…

Oд јутра до мрака с преслицом уз себе,

могла бих небом за те’ да кружим…

Штитећи немоћне, обожавајући тебе!

Само да ти верујеш у мене…

.

Могла бих с праменовима жито д’ укрстим,

од Сунчане вуне огртач светли.

Д’ дотакну пламен нежни ми прсти,

да кружим над храстом… И летим, летим!

Само да ти верујеш у мене…

.

Могла бих росом вуну да сперем,

божанства будућа да одгојим.

Старим умећем д’ научим преље,

и да те волим, довека волим!

Само да ти верујеш у мене…

.

И за тебе бих ирис убрала,

громни Перуне, ал љубав као откос…

С болом сакупи хиљаде митова,

у један пласт што jе под Сунцем ост’о.

Да ли веруjеш у мене?!

.

Ал неће вретено ни да се врти,

нит сјајни плашт на твоја прса д’ остане.

Силне се ране у мени јаве, уморни прсти…

И златно руно тад прах постане.

Јер ти не верујеш у мене!

Са руксаком малим
а тешким за леђа
корачао човек
преко многих међа
.
Кренуо је мален
осврт’о се није
нити се бринуо
шта се иза крије
.
Да ли има змија
с јабуком у руци,
да ли ће га негде
растргнути вуци
.
Корачао брижан
истеран из раја
пламеним га мачем
изгнаше из краја
.
У коме је било
рајског блага, сјаја
Но Сотона пподло
грозна дела спаја
.
То је било само
горко искушење
због јабуке рајске
на вечито време
.
И сада смо опет
на истоме путу
с торбом на леђима
уз судбину смутну
.
Све до рајског часа
ако буде места
и нових огласа
јер сви хоће кутак
.
Малени у рају
у задњем тренутку
задњем
издисају.

Д.П: “Небеска звона“

Гледа Бог са тугом у оку,
нашу дивну плаву планету,
и начудити се не може
овом суманутом и лажљивом свету.
.
Све врлине одједном не важе,
Сви грехови раширили крила
Да им дам слободну вољу
Где ми је ова памет била?
.
Господари целога света
Уништили и флору и фауну,
Одавно сам требао да
Да дигнем космичку узбуну.
.
Сада размишљам на глас,
Да л да ресетујем све,
Да помор спроведем опет
Да никад не буде ко пре.
.
Та реч ми се стално мота
И пролеће кроз памет,
Морам да направим нов
Радостан и моралан свет,
Да свесно спроведем
Правду и слободу опет.
Значи ресет и само ресет.

Гдје да склоним своје жеље

У оку твоме

Гдје одморим осјећања

У твом хладу

Срцем бирам каменчиће

Расуте по твојој стази

Искушењима душу чистим

Неки камен као пјесак

А неки ко планина

Ал’ доћи ћу

Да мисли,безусловну љубав 

Којом си нас створио

И лик свој у теби откријем

Доћи ћу …

Ноћ, улица, фењер, аотека,

Бесмислени, слаб сјај што се тре.

Живи макар још и четврт века –

Биће тако, без излаза, све.

.

А умреш ли – почеће по старом,

Биће опет ко раније, знај:

Ноћ, ледени таласи каналом,

Апотека, улица и сјај.

Измичу дани, сутони се нижу,
преплићу ноћи и сванућа.
Назирем кроз маглу , зиму све ближу,
са белим седефом, преко прућа.
.
… А онда иње зими оспе
све оне танане, храстове гране
и небо белину пољем проспе,
блистају крошње изаткане.
.
Куда се крећу сви снежни дани
што живот носе, к’ о перје птица,
круне небески свод озвездани,
урежу боре на драга лица?
.
Па ми се онда чини да носи
далеке слутње живот мени.
Распе се сребро по мојој коси
и спласне живот истрошени.
.
Све ће то проћи, кад једног дана,
снежним пољем, заборав прелети,
усахну јутра распевана
и старост, на моје раме, слети.
.
Песма из циклуса “ Откоси“ у збирци
“ Србијо, вољена копљем и песмом“.
Илустрацију у оловци радио Миливој Мирић.

Претуривши ћурак наопако

Постадоше свелажући јемци

Овоземних и небеских двери

.

Осмислише прилив невидела

Замутише изворну бистрину

Загадише лековите травке

.

Лелечећи спеве милоусне

Разградише Божије благодети

Потурише праведне за кривце.

Деца могуда полете

Треба само да се сете

Треба само да пожеле

Да замахну да се вину

Као прице нежне беле

Ка звездама у висину

.

Да замисле

Да се сете

Куда желе

Да полете

.

Деца могу преко неба

На крилима лепих жеља

Одлучити само треба

Сетити се пријатеља

Осетити радост шта је

Радост деци крила даје