Закључак

.
Моја је душа мој друг који ме тјеши у биједи и недаћама живота. Онај тко се не спријатељи са својом душом, непријатељ је човјечанства, и онај који не пронаñе човјечно водство у самоме себи, ишчезнут ће у очајању. Живот се помаља из унутарњости, он не долази из околине. Дошао сам да бих рекао ријеч и сада ћу је изрећи. Али ако смрт спријечи њезину објаву, бит ће изречена Сутра, јер Сутра никада не оставља тајну у књизи Вјечности.
Дошао сам живјети у слави Љубави и свјетлости Љепоте, које су обје одрази Божји. Ја живим овђе и људи ме не могу изагнати из домене живота јер знају да ћу живјети у смрти. Ако ми ископају очи слушат ћу мрморе Љубави и пјесме Љепоте. Ако ми затворе уши, уживат ћу у додиру даха испреплетеном с димом горуће Љубави и мирисом Љепоте. Дошао сам овамо да будем свима и са свима, и оно што данас чиним усамљен, јеком ће Сутра обавијати људе.
Оно што данас збори моје усамљено срце, појат ће сутра срца многих.

У праскозорје среће

три пута си ме пољубила

да бих се пробудио

у овом трену љубави.

.

Настојао сам да се срцем сетим

о чему сањао сам

кроз тамну ноћ

пре него што ме освести

овог јутра ђивот.

.

Нашао сам авоје сне

али ме заведе месец.

Узнесе ме на небеса

и тамо осади.

Видео сам срце своје

како крвари на путу твом

певајући песму.

.

Између љубави и срца мог

дешавале су се ствари

које су ме лагано, лагано

подсетиле свега.

.

Пробуди ме додир твој

иако ти руке не видех.

Љубила си ме нежно

иако ти усне не видех.

Скривена си од мене.

.

Али ти ме држиш у живету

.

Можда ће доћи време

када ћеш се од пољубаца уморити.

Бићу срећан

чак и са твојим увредама.

Само тражим

мало твоје пажње.

Црвеним плодом

Оскоруша сја.

Паде лист под сводом.

Родила се ја.

.

Свађао се сила

Звона рески ков.

Субота је била:

Јован Богослов.

.

Још и данас мени

Дође жеља та:

Да гризем румени

Горки плод што сја.

У суштини полова је нешто божанско, нешто свето, и стога нешто безгрешно. Јер је и полове створио безгрешни Бог као нешто “веома добро“. Улазак греха у људску природу, огреховио је и полове.

.

Грех је раставио оно што је Бог саставио, унео у полне односе зло, греховност, сладострашће, страсност, хаотичност.

.

Сладострађће изазива блуд, прељубу као свесно обесвешћење, светох психофизичког јединства двоје супружника.

.

Сваки човек носи не једну него онолико смрти колико грехова гаји у себи, онолико смрти колико сласти гаји у себи, онолико ђавола колико грехова и страсти гаји у себи.

.

Корен и узрок блуда је у духу, телесни блуд је само овештаствљење духовног блуда.

.

Блуд је “стари квасац“ од кога све тесто бића људског ускисне злом, прљавштином, смртношћу, смрадом.

.

Попуштајући сладострашћу, људско срце стврдне и осладострасти се, те ненормалну распаљеност полну сматра нормалном и природном, мада је све ненормално и неприродно, противнормално и ротивприродно.

.

Тело блудника, то је мали, али прави пакао на земљи. Блуд толико одемони, ођаволи тело да оно постаје вечни плен ђавола, мали пакао у вечни увире. Јер ништа тако не претвара тело човечије у радионицу вечнога зла као демон блуда.

.

. А.Ј.П: “Азбучник богочовечних мисли“

Није увек најкориснији народу онај човек, који је највиђенији, и коме сав народ ослушкује, но често онај, који, скривен као савест, моли се Богу за народ, и коме Бог ослушкује.

Н.В: “Мисли о добру и злу“

Сунца сјај  у очима

Звезде на небу орлова

.

Додир лептира на рукама

срце моје спава на њима!

.

Капи воде живе на уснама

Гле, огледам се  у њима!

Не могу да те додирнем,

не могу да те видим,

не могу да те чујем.

Али,

могу да те удахнем,

могу да те осетим,

могу да те волим.

.

Ти ниси ни сан ни јава.

Шта си онда ТИ?

Ти си просто љубав.

Љубав са великим словом.

.

Ту си око мене, у мени.

Скривен у тајним дубинама мојим.

Ту си када те требам

да осетим титраје свога тела.

Ту си када лутам животом својим.

Ту си када сам тужна, сетна или љута.

Ту си када сам срећна, весела и распевана.

.

Отворим дубине своје и нађем те,

узмем те и упијем.

Некада – угрејеш ме и осветлиш,

Некада – наљутиш ме или збуниш.

.

Свеједно, чувам те љубави моја,

Као грудву белог нежног снега.

Ни сувише топло, ни сувише хладно.

Да се не истопиш, не распрштиш,

да не нестанеш.

Чувам те да те имам.

.

Ко си ти? Недодирјиви, нечујни, невидљиви.

.

Ти си просто моја љубав.

Тајновита И дубока.

Нежна И топла.

Страсна И устрептала.

Понекад хладна И неизвесна.

.

Чувам те у тајним дубинама својим,

да те имам

када сам сама, сетна или тужна,

када сам срећна, весела и распевана.

.

Ти си просто љубав.

Увек са мном

– да не будем сама.

.

Зимско хладно јутро, а мени топло. Јануар.03

.

ДТ: “Латице булке“

Није наше да зло преваспитавамо,

Нити да им дамо време

Да ојачају и процветају,

А ми да се покоримо и предамо

..

Наше је да их поразимо

А не да мир склапамо,

Наше је да их протерамо,

Из нашег свемира отерамо.

.

И зато драги миротворци

Немате ви довољно у себи доброте,

Да у добру зло удавите,

Нити га у светло претворите.

.

Ова реалност подржава дуалност,

Овде се сукобљава добро и зло,

Борба је неминовна и стална

Док год не овлада светом светло.

Отргни се од канџи

што стежу,

окова и ланаца

 што не дају Души

да дише.

 Одвежи руке

и рашири крила.

Дозволи да сврху

 своју Божанску пишеш.

.

.Ниси ти створен

за пролазне ствари.

Ниси ни дужан

да по правилима живиш.

Од Светлости

Божанске си саздан,

да се цела Васељена

кроз тебе оживи.

.

Бригу преобрази

у благостање.

Немир претвори

 у свеМир.

 Освести се и допусти

 да те постојање

светлошћу љуби.

.

Веруј, праштај, воли, с

рцем, душом,

Бићем својим.

Слободу своју

ником не дај,

ту слободу

вечно слави.

.

 Радуј се, радуј се,

 радуј се.

Нека се због

 твог весеља

све што угледаш

 и дотакнеш

од миља истопи

 и порумени.

.

Живот кроз тебе целог

 песме жели да пише.

Дај му простора

Да Лепоту и Милост

удише и издише.

.

Осмели се, усуди се,

одлучи.

Судбину своју

 у рукама држиш.

Сва дивна и светла

Бића

 Ту са тобом,

ка себи самом

и Богу те дижу.

Ранила га јутра где ћуте сва сутра
Где не види ништа од прегусте таме
Тонуо у неме јецаје у себи
И слушао звона своје зле осаме.

Падао је украј високога зида
На починак ишао са својим џелатом.
Чија је рука без имало стида
Будила га челиком под вратом.

На леденом зиду гледао је сене
набораних чела, људе камене
различитих душа и друкчији хтења.

Ходао далеко кроз језиве ноћи
На гробљима мртве гледао у очи
И најгоре патње смртнога створења.