Слова Л и М (Људи и Мислити) падају у лето, у најтоплији период године – јул, август што одговара астролошком знаку Лава.

Овај период годишњег кола је време најјачег Сунца, стога знаком Лава влада управо Сунце (лавља грива симболзује зраке сунца али је лав и краљ животиња као што је Сунце краљ сунчевог система). Упркос метафизичкој симболици, овај период године обележен је знаком лава највероватније јер је август био почетак сезоне парења европских лавова као што је то случај са азијским лавовима.

https://oldeuropeanculture.blogspot.com/…/entemena-vase…

Л

Идеја слова Људи, односно гласа/слова „л“ везана је за светлост и воду. С обзиром да је јул најтоплији месец, то подразумева да је он и најсушнији месец у години. То значи да је јул (глас „л“ ) у колу пољопривредних радова односио и на наводњавање усева и заливање поља. То видимо у речима: лив, ливати, лити. Даље имамо и слити, слуз, слза (суза), слив (славина) итд. Когнате речи лив/лити проналазимо и у литванском lietus у значењу кише (Lietuva/Литва значи место где пада киша) и у велшком glaw (киша), gwlith (роса), gwlib (мокро) и liethder (влага). Корен ових израза је ПИЕ *ghel у значењу сјаја. Оно што је сјајно, обасјано је светлошћу а светлост се најбоље одражава о равне, влажне површине и о површину воде (мора/реке/језера). Из овог корена потичу речи за злато (gold) и жуту (жолта – енг. yellow, стргер. gulr, лит. geltonas, лат. galbus) и зелену боју (енг. green, лит. žalias, вел. glas) као боје сунчеве светлости и вегетације – боје (пролећа) лета. Отуда је у вези и само Сунце (лат. Sol, гер. Sowilo, сан. Surya, пер. Khor) и зора (л се често мења са р) а од чега вероватно долази и коло (хоро, оро). Одатле имамо и глатко, глина, клизаво, као и прегршт германских речи: glim, glitter, glow, glass, glide, glare, glance, slide, slip итд.

У латинском имамо liquere (течан, текући) од кога потиче и ligare (ligament, ligatura) у значењу повезати. Оно што је влажно, течно може се спојити, прелити, залепити. У украјинском имамо лигати (везати) а код нас љига, љигав – слузав, лепљив (корен је *лигва) и лизати. Одатле даље долази и близак, улаз, пролаз, излаз (влегувам на мак.), влачење (вуци/влци), влага,  блато итд. У значењу повезивања имамо лепити (лепак) што је ПИЕ корен (*leip) из којег произилазе германски изрази за живот (leben, lifen, live, life) али и германски liebe, love и словенски љубав, љубити (слепити се, спојити се, сцелити се) и лепота (привлачност).

Занимљиво је да је латински израз religare (поново се повезати) по значењу сродан словенском слава (слити се). „Слава теби Боже“, „Славу Теби узносимо..“. Слава је и слово – реч, а реч је истог корена као река јер тече – вибрира.

Из претпостављеног ПИЕ корена *ghel  из којег добијамо велшко glaw (киша) односно прото келтско *glawa, енглеско glance (поглед) долазимо и до српског гледати, руског глаза (очи), што је синином за зрити (зора) али и до главе. Светлост сунчева се одбија од око што узрокује вид (зир, зрење) а очи су влажне, сјајне, очи су у глави. Гледамо из главе. Сјај воде односно преламање сунчеве светлости о воду (језеро попут ока одражава слику стварности) може бити разлог зашто из истог израза потичу речи и за светлост (сјај) и воду (кишу).

Глас „л“ у значењу светлости се појављује и у изразима луч, стрслв. лоучь, лат. lux, luminis, ита. luce гер. light, licht итд. Корен ових израза је ПИЕ * leuk (светлост) са чим је у вези српско лик, личност. Израз лик се може односити како на лице тако и на цело тело, карактер. Мисао да смо саздани по наличју Божијем значи да смо саздани по истим законима као и стварност која нас омогућава – дакле Бог у малом. Словолик Л може симболизовати сливање човечијег гранања – као што се краци слова Л шире на страну, тако се и човекови удови из вертикалне основе шире у страну. Можда управо зато ово слово носи назив Људи (лi – оуди – божију удови који су саздани изливањем духа одозго, из тачке вечности, на доле, гранајући се ка земаљској равни, у двојност, у време и простор). Когнате људи имамо у грчком leitos (јавност) и laos (народ – људи). У слову Л можемо видети и капљицу воде или просто (сунчеве) зраке који се шире одозго на доле.

У прилог реченом, споменућемо и руну Лагуз која значи воду, језеро (lake). Људи као азбучни назив овог слова (Лi – оуди) може бити каснијег датума (одуховљење аграрне традиције) у односу на прото-писмо и првобитно значење.

Да ли је лав (лео, лау) етимолошки у вези са лив, glaw или глава (лав је космат по глави попут човека) због времена заливања усева и слова/гласа/идеје Л које се поклапа са почетком парења европских лавова?

М

Слово М у азбуци носи назив Мислити, а у футарку Маназ у значењу ум. Старонордијско маназ је истоветно санскртском манас у истом значењу (ум – уман – хуман – уманац – манас?). Чуло ума је мисао (мисль).

Јасно је да ово слово означава човека/људе (одуховљено значење слова м) јер је мисао и ум (словесност) карактеристика коју човек има над свим живим бићима (енг. man, сан. manušyaha). На тај начин се слово М надовезује на слово Л – Људи. Но, оно се такође надовезује на Л и по значењу воде (изворно материјално значење слова м).

Сликовно гледано слово М се састоји од два слова Л. Ако лик слова Л представља људе као јединке, слово М представља заједницу људи. Људи најпре и у највећој мери деле мисли, мисаони простор, умно поимање. Мисли су заједничке. Реч „мислити“ можемо разложити на „ми слити“ , односно „ми сль“. Дакле унутар речи мисао имамо личну заменицу ми (ми сједињени – енг. match, mate, mix, merge, immerse). Ово значење заједнице и присвајања коју носи идеја слова М већ залази у поље астролошке Девице и слова Наш (имамо три астролошка знака на четири азбучна слова).

Изворно значење слова М је вода (таласи) што видимо и по значењу феничанског слова Мем што долази од мајим (у значењу воде у множини). Као што вода таласа, трепери, исто тако и мисли трепере у етру чинећи мрежу заједнице унутар које људи комуницирају на подсвесном нивоу између, пре и после изговорених речи. У српском језику у значењу воде имамо мити, мивати, мокро (мокош?) и море (морана?). У енглеском moist (влажно) и mud (блато). Видимо да је назив за море (који се користи и за реке: морава, марица, мура..) синоним за мору што означава невољу (смрт, умор, мржња, мраз) али и име је староверног фолклорног лика Маре, Моране.

Време слова М је време Преображења када почиње владавина Богиње Земље која се прво крајем лета испољава као Мајка (рађање и сабирање плодова) а затим уласком у јесен/зиму и као Баба – старица. Елементи женског начела Земље су земља и вода. Из воде настаје живот али вода је и хладна и представља супротност ватри која живот подстиче. Елемент воде почиње да јача у време слова М а врхунац достиже на краткодневницу када је ватра најслабија. Зато се младо Сунце рађа из окриља мрачне и влажне Земље (из утробе материце) од Маре која је у хришћанству постала Миријам – Марија. Вода је ткање живота – мрежа од којег је саздан свет – мир.

Слово М носи и идеју покрета (вода се креће, трепери као и мисли) па отуд имамо: мрдати, померати, мицати, мрешкати, мувати (to move, motion). Лична заменица ми и присвојне моје, мени (енг. me, mine) као и речи: мама, материја, млеко, млако, мило, муза већ представљају идеје слова М које залазе под астролошки знак Девице.

Да ли германски назив за гриву mane долази из везе руне Маназ (Мислити) које пада у време парења европских лавова (као што је лав, којем грива дође као круна, краљ животиња, тако је и човек захваљујући свом уму краљ свог природног света)?

.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 47-ми наставак)

Како описати стање своје

само пар минута пре?

Да ли сам то била ја,

или мој неки унутрашњи глас?

Пробуђена осећајем самоће

разгалих свој смисао за хумор

и допустих намирисамон ветру

да обузда моје мисли.

Ја нисам нико други до малопре

Измишљена, снена, бајковита мирисна машта

јер ни једна рука одгалити неће

осмех изгубљених залазака.

Причај ми о себи!

Да ли ме чујеш унутрашњи ветру

мојих мириса?

Прикривши поглед утопићу се у себи

И наставити да маштам.

Ох како дивно сањати је

док ветар унутар тебе урличе.

…

. М.М: Збирка – “Пут ка Светлости“

Моји последњи сати откуцавају

о древним Идама,

видела сам негде тај покољ и памтим:

један је стајао покрај жртвеника

и записао је,

остали су ратовали почетком године.

Остаје ми још да прибележим о реци

из које може да се пије.

Прићуткујем једино да се десило

насиље на тргу у Антиохији

и да су оне приче после настале:

о обљуби епске певачице

и њеном сину убијеном

што је дирао врбине гранчице.

Сад сам пета о реду

за држање отсечене песникове главе

правим плетенице на њој од своје косе

чекам и остале свештенице

да обаве бајање

и после бдимо песмама истетовиране,

све до једне нас изводе да на дати знак

гледамо у небо где ће лира васкрснути.

.

Х.Ш: “Ритуал детета“

Има птица златокљуна

сребрнога меког перја,

ја је видим и прећутим

и запишем у свој дневник

криомице:

видео сам перје птице

како пада изнад града

као када изненада

снег завеје.

И не кажем ником, ником.

Ни да слети на дрвеће

под прозором,

ни да гласом меким неким

јави мени

ролеће је

све зелени

а пролећу врапци, свраке,

птице чудне, свакојаке,

а понекад црне ласте,

а ја чујем како растем

све ми бруји у ушима.

Нико не зна и не види

да та чудна птица има

кљун од злата жутолиста

што на сунцу јако блиста –

па ти пишем, неком морам

поверити

да ја видим своју птицу

сребрнога меког перја

што пролети над Лиманом

у пролетња предвечерја –

и не могу више крити,

све ме сврби моја тајна,

напиши ми –

да ли си је, бар некада, кад снег пада

ил кад прва травка никне,

угледала некад и ти.?

.

П.З: “Лет изнад детињства“

Трошне су греде,

трошан је кров,

црви изјели кућу.

Човече,

не седи у њој,

срушиће се до темеља.

Седи човек, можда и није

и свако вече залива снове.

Од њих се кућа огуба,

у тами расту ко гљиве,

цвет им од паучине,

црвоточину скупља.

Човече,

санђама ти запосео шуму,

крадљивци и шегрти

преодену се у чуваре

и секу ти твоја стабла,

и праве ћумур од њих,

и мрве их, и дробе,

и праве грађу

за своје куће

иза седам брда.

Под земљу ти зашли,

копају ти камен

испод твоје куће,

темељ ти руше.

Човече,

не заливај снове,

црви ти руше кућу,

кућа ти оглави ради.

Човече,

јеси ли ти?

Шума је твоја.

земља је твоја и Божија

и камен у њој је твој.

Устани зором

и разодени чуваре,

подигни хајку на санђаму

до недођије.

И отпочни наново кућу,

грађа је твоја.

Мирисаће смола ко тамјан,

одагнај смрад ћумура

и санђаминог измета,

мирисом се окади.

Твоје лице је идол, постао сам идолопоклоник.

Из твоје чаше је вино, постао сам пијаница.

Кад твоје љубави има, мене нема.

Ово непостојање скопчано са тобом

боље је од сваког постојања.

Која преља задремала?

Млада Роса задремала.

Лојем косу намазала,

гребеном се очешљала,

конопцем се опасала,

у коло се ухватила

до Милића Вичанина.

“Ој, Милићу Вичанине,

купи сукњу, зима ми је,

и пауче поскакуше,

и минђуше повијуше,

игличице, избришиме.

Чик, Милићу, чик ђаволе,

Чик удари – чик ухвати!“

.

“Драгачевке, изворне народне песме“

Сакупио: Ника – Никола Стојић

Ни један човек окове не љуби,

Нико улудо главу не губи,

Јер у дну душе сија слобода

испод божијег небеског свода.

 .

Нико не воли ланце и лисице,

Праведници да крију лице,

Да неправда ведри и облачи,

Да лаж злобе хаљину не свлачи.

 .

Дај Боже правде и љубави

Да се овај свет од зла избави,

Нек сунце обасја децу своју,

Да прославе љубав твоју.

С вечери киша кроз прозор провири

за тугу да ме пита са којом тупе ножеве

у ветру трајем

И уђе у собу да нас је више

за столом кад ломимо хлеб

и ћути змије у осмеху

У дворишту обраслом у ветар

на камену седи време

и чека да изађемо рањави

На прагу нам се придружује самоћа

да не будемо једино

у овој ноћи што сенкама

по нагорео вид нам долази

па седимо на иструлелом лишћу

док заборав тихо

неку потамнелу слику певуши

Пси долазе до наше смрти мислећи

да је бачена кост

ал цвилећи нагло одскачу

Из празне куће

страх истрчава и моли

да се вратимо

У земљу Праисконију

Улази се кроз тунел

Од багремовог Цвијета

Кроз огледало дуге

Уз ред пузавица од

Црвених ружа

Пољима њеним шепуре се фазани

Миришу на вјечност

Травчице и звјерчице

Љубављу и миром

Испуњени дани

У светој Праисконији живи Бог

И његова дјеца Сунца

Он слуша молитве што шапућу се тихо

Дај Боже….

И ДајБог даје

И кишу и сунце

И радост и љубав

Блаженство и мир

А кад покрене вјетрове планинске

Плешу храстови

Као у сред представе

У пољу од каћуна

Ратник од свјетла полаже свој испит

Кроз седам сита просијава свој дух

И своју сјенку расточи

Као од сапунице мјехур

А ожиљак вјешто као орден носи

И сакупља еликсир

На јутарњој роси

У Светој Праисконији

Развезују се чворови

Страхова и сумњи

Заблуда и мржњу

И плету вијенцу

Од љубави свежњи

У њој живе пјесници,алхемичари

Чудотворци

У шумама њеним виле,вилењаци

Познати су од змајевих суза њихови ђердани

На облацима бијелим

Праоци диване

Из њихових лула

Чаробни мириси се шире

Мануи по води ходе

Златним луком стријеле одапињу

По Праисконији благостање сију

Дај Боже да Мидгард Земља цијела

Праисконија буде света

Међе нек јој буду од Цвијета бијелог

И сва нек мирише на Бога љубљеног.