Да сам барем ваздух, па да својим дахом,

милујем ти лице у јутарње сате,

да остану честице пољупца с’ прахом,

к’о писма маслачка из „Сунчеве бајке“.

.

Да сам барем корен биљке која ниче

у априлској ноћи у цветној пољани,

да ти стопе љубим што на Свето личе,

па да ми са њима ходе моји дани.

.

Да сам барем грана од младог јасена,

да ти хлад направим кад подне огреје,

да ти будем ветар и облачка сена,

да са кишном капи испуним ти жеље.

.

Да сам барем птица, па да ти долетим,

својим бих крилима свежину ти дала,

певала бих теби кад крај тебе слетим,

ал’ је небо бескрај… За лет шанса мала!

.

Само снови живе и живеће дуго

и све песме тихе из душе што теку,

да сам топла вода ја бих твојом руком

текла нежно, бистро… Поток љуби реку!

.

Kо линије длана таласи би били,

ех, да сам сјај само ил’ месец у свили!

Јасен симболизује божанску природу човечанства. Он помаже у схватању сврхе живота, буди способност јасновиђења онима који су искрени у жељи за знањем.

 Осим тога, јасен оличава  везу између онога што је горе и онога што је доле, односно везу, између света богова и света људи.

 Традиционално се корисрио за прорицање судбине. Од њега су се правиле руне, заштитне амајлије а дим ватре од његовог дрвета, сматрао се светим кадом.  Снага ове ватре је  благотворна и лековита.

Иначе, корен јасена је  дубок колико су му и гране високе; листопадно је дрво из реда маслина.

.

Моћ  заштите магијске,

Расипа дрво јасен,

Над породицом

Чији је знамен. В.С.

.

фото-Википедија

Све полако у годовима слажем

И ево ме на врху

Ту где је бреза најтања

Име ти пишем

Да Сунцу будеш најмилији.

Била сам

Ловац љубави

Најлепше песме

О њој писала

Тражила је

У узнемиреним ноћима

У ваздуху

Пуном јаука

Распадала се

Крај цвећа које плаче

У свакој капи кише

Била је моја суза

Умотавала се често

У горке тишине

А године су

Галопом промицале

Сумњива јутра

Конвој звезда гасила

Туђе љубави ме

Подругљиво гледале….

у тамној одаји повратка срећи

стовидно гласни у стрепњи хода

рукама храмовно утројем већи

обликом мисли камен и вода

.

олтар наслутом у срцу зрије

на њему иконе са ликом нашим

тавнина додирна дрхтаје крије

нестан пољубом усненим плашим

.

тренове грабим олујно смерно

порфиру стопе предајем миром

под небом све је врелином мерно

.

тела колоплет бој љубовиром

под нама плахте гужвано дуго

сенке што нестају и ништа друго

Међу словима азбучног низа која чине кружницу календара (а то су слова између А и У), два су сугласничка слова чији лик прелази доњу линију писма. То су слова Р и З, односно Рци и Земља. Ова два слова са својим значењем и местом унутар азбучног кола идеално сведоче о томе да је прото-писмо чију традицију баштини стара Азбука настало као одраз календарске симболике и да је стога проистекло из једне пољопривредне културе какве су биле културе древне, неолитске Европе (Старчево, Винча, Трипоље).

Унутар азбучног кола године, слова Рци и Земља налазе се на почетку лета (Земља – одмах по Ђурђевдана) односно на почетку зиме (Рци – мало пре Митровдана). Она одговарају и местима зодијачких знакова Бика (Земља) и Шкорпиона (Рци).

Идеје које означавају слова смештена унутар кружнице календара, испрва су означавала конкретне појаве везане за годишње коло, да би касније, са задовољењем основних биолошких потреба и порастом изобиља она почеле да попримају и апстрактне, духовне одлике. Година је тако попримила свештени карактер.

Доња линија писма у симболици азбучних слова представља земљу. Свако слово које се исписује испод линије писма представљао би одређену идеју подземља односно задирања у земљу.

Слово Р у старијем слоју писма представља рало – оруђе за орање. У каснијем периоду оно поприма идеју речи (рећи) или главе (слово Р у хебрејском писму носи назив Реш и значи главу) – раз(ум). Док рало оре земљу зарад сетве, реч оре етар и може да утеши, надахне, просветли али и повреди као што и рало „повређује“ земљу роварећи је. Време слова Рци у календарском колу (17.10.- 8.11.) пада у време сетве пшенице (5. – 25. октобар) након чега почиње зима (Митровдан) и Сунце улази у знак Шкорпиона (22. октобар) којим влада Марс, планета мушких квалитета.

Два главна обележја знака Шкорпиона и његове осме куће су секс и смрт. У време Шкорпиона природа вене и замире. Семе посејано у земљу симболизује погреб – силазак у подземни свет али истовремено и чин оплодње. Семе је посејано у утробу земље – у материцу из које ће благовремено да никне као нови живот. Дакле знак Шкорпиона симболизује и преображење. Стари зодијачки знак који претходи Шкорпиону је Орао. За орла се везује мит о његовом преображењу након 40е године живота када орао током 150 дана осаме разбија свој стари и закржљали кљун о камен како би му израстао нови кљун са којим даље кљуца остареле канџе и перје да би му такође израсли нови. Ако то преживи, мит говори да орао може да живи још 40 година. Орао је и у етимолошкој вези са ралом – знак Орла пада у време орања пред сетву пшенице.

Слово Земља у календарском колу пада на почетак летњег периода, на васкрс природе, на Ђурђевдан. То је време када земља наново рађа – младице изничу из земље, природа буја, цвета и даје мирисе. То је и време знака Бика (21.4 – 20.5.) којим влада Венера, планета женских вредности. Знак Бика одликују чулност и уживање у чулима – укусима, мирисима што је сасвим у складу са отопљењем и буђењем природе у том периоду који подстичу чулност и плодност.

У словенском предању имамо краву Земун што говори да крава (Бик) симболизује земљу (тур – тера – рт). Код Трачана имамо богињу плодности Семелу односно Земљу. Земља је и језички у вези са семеном – слово З представља клицу која клија из земље, протеже се испод линије писма. Слово З означава и број 7 чији лик очигледно и потиче од овог слова. Руско семь у вези је са породицом (семя), семејством. Седма кућа у астрологији представља партнерство (брак) али се налази на другом месту (на крају лета).

Време од Ђурђевдана (Васкрса) је време свадби када се у староверним обредним песмама помиње Лада (млада?) а понекад и Ладо – младић и девојка, младенци. Док је земља на пролеће представљена као девојка, она је крајем лета већ мајка која доноси плодове – Девица (Богородица, Жива) у седмој кући. Поред женских фигурина, чест археолошки налаз из неолита су и фигуре говеда, краве. Обе фигуре симболизују плодност Земље, рађање и давање.

Слова З и Р у календарском колу представљају мали Јин и Јанг године – мушки и женски принцип оплодње који врте коло непрестаног рађања и умирања. Док потенцијал животне силе у време слова Рци задире у земљу, он у време Земље пробија из земље извијајући се ка небу. Они симболизују заједно са празницима Ђурђевданом и Митровданом почетак и крај летње односно зимске половине године.

Оно што потврђује овакво тумачење ових слова јесте добрим делом и њихов изглед – протезање слова испод линије писма. Међутим овај изглед задржан је само у оквиру црквенословенског писма док је он у грађанској азбуци која је званично писмо свих „ћириличних“ народа, изгубљен односно промењен. То је последица реформе ћирилице руског цара Петра I из 1710. године. Овакву грађанску азбуку преузели су и Срби од руских учитеља. Изворни изглед слова сачуван је у оквиру црквенословенског писма и на старословенским и другим српским споменицима до 18. века.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 44-ти наставак)

Неуморни упорни ветар карабурмац

Гране се њишу шушкају и милкају

И шарају простор испред неба

Сунце узраста високо изнад димњака

Размиче облаке да помоли своје лице

.

Хоћемо ли данас храбро живети?

Хоћемо ли се данас срећно смејати?

Хоћемо ли срце широм отворити?

Хоћемо ли свима лепе жеље желети?

Хоћемо ли данас чисте мисли слати?

.

Хоћемо ли данас храбро рећи – не

Судбини у коју смо слепо веровали?

И зналачки управљати својом животом

Из стања чисте Љубави исто као Творац

Из стања чисте Љубави исто као Творац

Знање – бреме или благослов?

Увек је било да само онај који нешто зна може напред. Кретање је у самој суштини живота и кад оно престане, тај неки животни облик нестаје. Знање о томе шта се дешава уопште је сила. Сила које даје погон сваком мислећем а мислећи је онај који уме да примени знање. Умети…шта то представља данас и ко је онај који уме? Уметник у правом и суштинском смислу речи је човек који уме.

Шта то уопште и значи данас? Да ли је умети у ствари знати? Да ли је примена знања у ствари највиши облик уметности?

Последњих стотинак година се дешавају огромне промене чије последице видимо сада. Ушло се у једну фазу када се корените промене дешавају врло брзо. Свет је вешто сакрио праву уметност и наметнуо да је то само свирање инструмента, малање четкицом, писање које изгледа као нека врста игре речима да се пронађе најкомпликованији израз…или пак којекакве пројекције зване уметност у виду изложби и сличног.

Иако је то све део уметности, то није пре свега уметност. Уметник нешто уме а када то заживи и да вредност онда се стварно осети у души као уметност. Музичар је само техничар. Сликар такође.

Музичар ништа не зна нити уме. Он постаје уметником онда када нешто створи на том нивоу да то има вредност и да га друга душа као и његова – препозна. Тада он „уме“. Само бесомучно свирање и познавање техника до бесвести ничему не води јер то није уметност већ занат или вештина.

Али када тај музичар нешто створи, тада је он применио знање.

Да ли је знање бреме оних који га имају?Нипошто! Мада тако изгледа многима. Знање је једина уметност.

То је стање духа. Сво знање иде из духа.

Ко нема духа, нема знања. 

И можда и најважније нешто што модеран човек не схвата а заиста би морао;

не можеш ништа добити из духа морањем, техникама, вежбањем, куповином, изнудом.Никада. Запамти то и урежи пламеном у своје срце да ти тако нешто не пада на памет.

Свет духа је свет одакле смо. Тај свет је савршен али и потпуно другачији од људских представа о њему. Из њега извиремо ми као горски поток бистре воде на Гори од живота и знања. Умети значи знати. Знање о животу се стиче свуда. Оно је као и дух, свеспристуно. А прво што се учи је како читати ту азбуку која је свуда.

Прва лекција:

не горди се кад научиш неко скривено теби знање. Примени га слободно и у духу добро. Право знање је увек бесплатно. Никада нећеш платити новцем ни једно право знање које си усвојио. Платићеш некада неку технику или начин доласка до нечега, али знање није техника иако је садржи.

Препознај то.

Схвати да духу одакле ти долази знање не треба твој новац већ ти. Ако се то може и објаснити терминима као што је куповина или плаћање, ти у ствари плаћаш целим собом да нешто знаш – не и новцем. Награда је незамисливо велика али и веома лична, твоме духу и души препознатљива.

Ако ти неко тражи новац да ти да знање, дај му али и знај да нећеш исто и добити. У најбољем случају ћеш добити путоказ ка знању и добру технику било чега. То вреднуј на прави начин. То је такође и један тест да се види шта вреднујеш и какав однос имаш према свему. Јер знање ти на крају донесе и новац…а новац је само алатка или договорена енергија. Некада можеш и купити нешто новцем јер можда баш тада ти је била потребна та нека техника или алатка или ко зна шта, да би дошао себи и да би се пронашла у потрази. Не заборави ипак, право знање нема новчану вредност.

Умети. Знати. Бити.

Буди уметник, јер си Сунца син. Јер си кћи Свевишњег који је Сунца сва створио.

Једноставно бре буди!

Јер Сунце сија и не хаје шта ико мисли о њему.

Сијај и ти.

Наслов одзвања у мислима песме,

она се мислима и пева,

а ово што механички покреће руку да куца слова је одраз мисли!

Живим сваку мисао,

као сунце када своје зраке проспе по лицу

у виду осмеха,

тако се мисли стварају у срећи мог бића

које свуда јесте!

Чуда се купају у реци од кварца белог,

кроз мене пролазе у виду наде, сећања,

и гле, ту су , не одлазе,

чекају да се оваплоте поново и Свето,

док лице ми мазе!

Зраци са мог лица додирују кишу,

она тек све зна,

та вода Жива , по којој се чудо купа,

доноси вести од јутра

да ватра се чувати треба,

у срцу снажно да сија!

Послушај природу шта ти прича,

јер све друго је илузија!

Тама силна

Притиснула Земљу

Ал’ пупољци бијели

Миришу на радост

На бојном пољу

Ко Кошаре некад

Кад божури миришу

На младост

У пољу од трешњиног цвијета

Један хајдук

Своју сабљу оштри

Спреман је за битку

Свих битки

Потез мора бити прецизан

И јак

Погодити у центар

О јуначе не одступај ни метар

И зби се

Ал’ нема крви

А нема ни бола

Само крик свих утвара и звјери

Унутрашњег бића

Распршише се сјенке

Замириса трешња

Хајдук своју сабљу

Опаса за појас

И крену стазом бијелих двора

Пурпурних и седефних зора

О Оче радуј му се….