Божанско исцељујуће и оживотворујуће дејство пра песничких речи,

васаображених у Великом Суштаству Пра Васељене.

*

Ја сам песник оних,

Којима овај свет

Никада не бејаше Дом!

.

Путовао сам у најскривеније даљине,

Да бих, после свега,

Открио тајинствене лепоте

Својега Дома.

*
Проискон Песников

Шта је Песништво?

Песништво је Посвећење.

Песништво је Вера.

Песништво је Стварање.

Песништво је Љубав.

Шта је Песничко Певање?

Песничко Певање је Пут Навише, Пут ка Светлости;

Песничко Певање је Живот са Сврхом и Смислом.

Чему Певање у овом времену свих времена?

За кога ствараш Песме своје?

И ко још чита Певање Песника Румених Облака?

Тако ме питају људи од овога света, земаљски мудраци који су убеђени да све најбоље знају.

А ја им одговарам:

Певање у овом времену, уистини, једнако је Певању свих минулих и свих будућих времена. Сва минула и будућа времена, гле! стају у ово време, које ви називате временом свих времена.

Песме стварам за сродне душе из свих векова и свих различних светова;

стварам за оне што су били и за оне што ће снова бити;

стварам још и за бића у далеким звезданим јатима, за она тајинствена бића с којима сам ја одувек и заувек једно једнијато у Једноме.

Песништво читају сва она божанска бића којима је Певање, као и мени, Посвећење и Живот;

то су оне божанске душе којима је једнако певати и живети, илити певати и умирати!

Сада вам је ваљда јасно, и разјасно, да сам Све То – Ја Сам!

*

Васаображено

Унутарње

Теслијанство

*

Верујем, и знам, да је моје видљиво

вештаствено тело, уистини, саобразно

са видљивим вештаственим телом

наше Велике Мајке Земље,

као што је и моја душа жива,

гле! васаображена са Великом

Живом Душом Пра Васељене.

.

(Песник Румених Облака)

Ја опет живим

на крају града

прошла је поноћ

киша јосш пада

пијем и песму ти пишем

хтео бих да ти шапнем

опет ћу да ти уберем

ону ружу што

не да ми да заспим

.

Опседају ме страсти

од прошле

незаборавне ноћи

твоја дивља ружа

још ми усну влажи

не питај ме

ту чаролију 

опет душа тражи

.

Чаробнице шта се  

у теби то крије

да срце моје толико

прелепо бије

у лудој игри  кад

сва се предаш     

бескрај је за ноћ дужа

.

То је то вино

што још пијем

што вечност пружа

предивна ноћ и

твоја дивља ружа

толико ми душу лечи

да морам ти рећи

две најлепсе речи

волим те

.

Пијем и душу питам 

како да те дотакнем пером

и сузом мојом

и сузом твојом у твоје око

да у љубав зарониш дубоко

.

Морам ти рећи

хоћу да у себи нађем

пожаре у којима би ти

нашла нешто ново

а бескрајно.

не сметају ми кише

да ти уберем 

исту ону дивљу рузу

што још мирише на

поновно јутро

.

Донећу ти срце у зору

бићу на твом прагу

закуцаће срце моје

ево стиже твоја

душа чиста

што у теби тако блиста

.

Љубави моја

све што је у мени лепо

киша твојих суза је

слила у ову дивљу ружу  

молим те узми ову ружу-песму

због тебе сам је написао

Нека ти суде

неме тишине

које у нетрагу дишу

и промукло говоре

о једној младости

и једној љубави

којих нема више

док будан и сам

дочекујем зоре.

..

Ћутим у самоћи

чекам одоцнело пролеће

док сећања спавају

на Девојачком мосту

у дну наше улице

…како је тешко

судбинско самовање

…бојим се драга

изгубићу душу

у рату и љубави

она се највише губи.

..

Старе ране споро пролазе

крваре траговима

капају на нашој клупи

где се љубав родила

на бледој месечини

наших тела.

Сузе су скривене

негде

у пожутелом хербаријуму

успомена

и не говоре више

залуд пишем

стихове о теби

јер кад се кући вратим

тебе неће бити

…умрећу душо

на твојим грудима

..на твојим грудима.

Ево…долази пролеће

које ми ништа не значи

стижу рани бехари

и цветају прве трешње

а мирис однекуд долази

певају и птице

заборављене песме

навечер звезде се роје

и тужне ноћи

уместо мене броје

…да ли ћемо душо

на Судњему дану

бити грешници

а остали смо жедни

многих пролећа.

Где је доброта побегла од људи?

Духовници ни свећу да упале,

Здухаћи дигли руке од свега,

Само греси, ко звери, на сваког навале.

.

Правда се сакрила испод седам мора,

Слобода лебди негде високо.

Може ли реалност бити још гора?

Човеци тумарају у мрклом мраку.

.

Задаци и обавезе су претешки,

Копрцамо се у сопственом незнању.

Ноћу бежимо у слепе снове,

Посрћемо у греху и блату, дању.

Љубави моја,

пронађи пут до облака белих

у мојој души,

до свитања румених

у очима мојим сненим,

до Светлости срца

дубоко у мени,

тамо где одувек сакривен постојиш.

Протолковао је Да-ни-ло сан Навуходоносору

Видео је распад златног сребрног и бакарног

Потом великог и тврдог гвозденог царства

Вирнуо у футур – срце му радошћу заирало…

.

Уронише На-ву-хо-до-но-сор и мудри Данило

У чаробну и светлосну реку душа отишлих

А Време – змија Вијуга – прогута златну главу

Вавилон – пребогато царство Навуходоносорово

.

Време опет зину и прогута груди и руке сребрне

Снажно – тргогвачко Мидско-Персијско царство

Прогута и оклопљене стомак и бутине од бакра

Царство надвојсковође – Александра Србљанина

.

Потом у једном залогају грицну ноге од гвожђа –

Велико – оклопљено гвожђем – Римско царство

Време хтеде и стопала од земље и гвожђа појести

Ал му зуби клизнуше – вилице празно шкљоцнуше

.

Сада се на Мидгарду прсе – надвлаче Исток и Запад

Из Чертога сишли апостоли волхови и богови Рода

И са Аватаром припремају вечно царство Љубави

Време је близу и време је сада – Творац је на Мидгарду

Тијанија – зурим на Исток где се вије божја плетеница

Знам, буди се ноћ

свањава и дани се јутро.

Због свега и због суза

запалих на таласу ветра

узимам те у мислима.

.

Грлим јастук и чујем

плач и пијук срца што скидаш га

живим и маштам свој сан

волим те прстима

.

Осећам и дижем очи ка небу

разапето чекам да ме

погоде стреле у срце рањено

да ми изваде и душу сабласну.

.

Море, чежња ноћи држи ме,

укус вина зове ме,

ноћ влажна буди ме.

.

Задржи ме, воли ме и зови

срце кроз крошње да врати се.

Воли ме!!!

У светове ове

давно смо послани

да кроз животе многе

дођемо до Бо – свесности.

.

А на трону ових светова:

краљица преваре.

.

У твари је она

лепљива и густа,

а сва блага њена

пролазна и пуста.

.

Осмеси су њени лађни

крију замке и бодеже,

сваког дана смисли нешто

да нас боли

да нас веже.

.

Од игара њених многих

Ми се већ тресемо,

Ал’ у задатак

Бог нам дао

да све то поднесемо.

Сиђи, миле, путићем у реку

да те видим још једном у веку.

Сиђи, миле, доле до потока,

да ти кажем траву од урока;

да ти кажем како трава вене,

што ти љубиш другу место мене.

.

Сакупио Ника Никола Стојић:

“Драгачевске приче и предања“

Један брег на Голупцу, између Горње Краварице и Котраже, зове се Станојев врх. Приповеда се да су, убивши неког Тучина, од Никшића побегли браћа Павловићи: Станоје, Мијат и Данило. На Голупцу су се привремено настанили у земуници.

.

Брег на коме се та земуница налазила – Станојев је врх.

.

Од Станоја су – Станојевићи, од Мијата – Мијатовићи, а од Данила –Даниловићи у Горњој Краварици.

.

Р.М.М: “Јеличке легенде“