Спојитељ светова

Кључ има – прилика је

Из смрти у живот опет ући.

*

Додир Руке

Бригу вешто топи

-срцем.

*

Сјај је Звездин лик

уметност њена

телепатију буди.

*

Луна време броји

чистоти хрли

-ток радости ствара.

*

Одано и срцем

срце Пас воли

-репом се осмехује

.

К.П: Књига – “Љубав у кодовима“

Опорог укуса, слабашних трава

зањиха стабла ветар луди

и буди небо, над крошњом што спава,

дрско им стабљике посекоше људи.

.

Низ поље равно, оштрица сева

и руши стабла различка плавог.

Можда је то због људског гнева,

а можда и нема разлога правог!

.

Круни се с чашица, полена прах.

Засипа поље горких трава.

Нићи ће поново, није га страх,

прекрити поље с безброј глава.

.

… И онда опет оштрицу чека

и помрачење, над цветом Сунца

та травка и ливада мека,

кад јој лепота стигне до врхунца.

.

Нежно бих латицу да такнем

док вену, у подне, стабљике трава,

па нечујно, пољем да замакнем,

у тихи сутон, стазом мрава.

.

Песма из циклуса “ Откоси“ у збирци

 – “ Србијо, вољена копљем и песмом“.

Илустрацију у оловци радио Миливој Мирић

Знам да си сред страве и ужаса био

и видео крв из многобројних рана,

у студеној зори плам огњишта снио

док те је будила бука ратна – знана.

.

Горки тешки плач под ребрима носио,

јецај сиротица због пакла и таме,

за спас свог народа Богу се молио

док је шаржер један красио ти раме.

.

Пред тобом у трену нестаје све живо

и црвеном бојом прекрију се поља,

где је младост, радост о којој си сниво

док се прах барута лепи за кап зноја..

.

Преминула нада да ће бити боље,

триста мука ти је прешло преко главе,

а мисли ко студен стежу, све је горе,

спознао си чемер и невоље праве.

.

Осећам ти тугу из дубине душе,

оивичен камен стрмених врлeти,

дах који се губи, завесе што гуше,

а опет ти рука к обарачу лети…

.

Јер бранити мораш, залуд потапања

у дубокој води, свег прљавог муља,

ако л’ станеш на трен, биће чин страдања,

Tи, стражар свих српских утврђења – кула.

.

Жега, ни кап воде. Зиме без топлине,

ком реч говорити, коме се јадати,

кадa свако од вас носи своје бреме,

један другом неће ни грам бола дати.

.

Иза дом још чека, испред род што пати,

фијучу зрневља, грме ратне мине…

Напред, само напред… Не, не можеш стати,

јер невин не може, не сме да погине.

.

Спасоносног дана нема на видику,

крај се у безнађу не може чекати,

стежеш у капуту пожутелу слику…

Напред, само напред… Жар – птица у ватри!

Велико царство цара Навуходоносора

Војна сила драго камење свила пуно злата

Испуњен освајачки сан у гену ношен

Мирно спи Навуходоносор једне ноћи

Било је то друге године његовог царовања

.

Усни цар сан чудак ум моћни узнемири

Сан је био невидан свим дворским жрецима

Сетише се младог трооког сужња Данила

Разуме-оца свих тамних утвара и снова

Који дуго дуго лежаше у царској тамници

.

Сањао си узвишени царе лик велик и страшан

Главе златне груди од сребра стомака од бакра

Ногу од гвожђа стопала од глине и гвожђа

И видео си у сну и камен који лик разбија

Царство из глине и гвожђа биће царство Божије

Сањао си царе сушту истину до пошљетка

.

***

Отекли су пророк Данило и цар Навуходонор

Духреком која носи чисте али и храбре у Ириј

Распукла се глава лика – моћно златно царство

Потом се разлило сребро из Прасребрног језера…

У царству Творца постоји много језера свих боја

Отекли су пророк и цар извире пето пророштво…

Кријеш се

Иза осмијеха и

Бисера ноћи

Лукаво њишући куковима

Као да нећеш

Прилазиш постељи на прстима

Смјело газећи хладни поток

Што је прожуборио

У мојим грудима.

Кријеш се

Као дивља мачка

Извијаш гола леђа

И забацујеш косу

Скривајући очи

.

Кријеш се

Иза осмјеха мјесеца

И дугим ногама

Газиш обећану ноћ.

.

И као да нећеш

Из мјесечеве сјенке

Прикрадаш се као дивља мачка

Намјерно газиш

Сјенке прошлости

Из моје главе

Разбацане по патосу

.

Кријеш се..

-Боли ме кичма од савијања

чука од навијања

.

и нога од ходања

и рука од водања

.

и кожа од растезања

боли, без зезања

.

Боли ме колено од чучања

и стомак од ручања

.

и уво од чуљења

и око од буљења

.

и грло од хркања

и језик од сркања!

.

Има л’ неко да ме слуша

Родитељи, где ће вам душа?

Па зар, у толиком болу

још морам у школу?

-Мораш!

.

-Боли ме: и креда од писања

и сунђер од брисања

.

и клупа и столица

и књига и полица

.

живци од живцирања

боле, без фолирања…!

Спавајте рудари безбрижно и мирно.

Анђели вам уз главу певушили!

На небу је плаво,чисто и прозирно

кад сте се већ у црној земљи угушили.

.

Спокојни будите ту где спокој влада,

где не избија угаљ из свих пора.

Боли нас љуто кад се прерано страда

због парчета хлеба са седам кора.

.

Спавајте мирно,мученици наши.

Ваша је жртва света и тек ће да се памти!

Херојством ће се тешити сирочићи ваши.

Они ће бити луча која ће за вас да пламти.

.

Снивајте све што сте за живота хтели.

Ваш је због других прерано замр’зо!

Храбро у опасност само ви сте смели.

Бог вас је узео милостиво брзо.

Љубим те у оба твоја шарена крила,

лепото Божија,

однеси гласе у дворе небеске,

да сестре моје хаљине припреме,

ускоро враћам се,

тамо где сам одувек била.

Сваки рат који се икад водио је увек имао за циљ да уз победу обавезно заузме главни град, центар, тврђаву, кућу, планину или било шта што представља срж неког народа.

Наш главни град, главни град свих Срба и најстарији град на свету је Београд.

Бели Град као што му и име каже носи сиђил белог. Бело је светост, светлост, знање, чистота, моћ, снага и мир.

Свашта можеш да у црном сакријеш, у другим бојама да замажеш, засениш али пробај на белом…

Бели Град је престоница Белих Срба од кад смо на Земљи. Шта је Земља? Она је раскрсница светова и постојања, око ње се све врти у вишем смислу.

На Енглеском се пише Earth а изговара Рт са меким изговором.

Земља је Рт око кога иду сви. Све се ту скупља и здеси па онда иде у ниже и нарочито више светове. На Земљи има и једна планина Ртањ. Тако је назваше Бели Срби. На том посебном делу Земље – свемирског рта, су основали своју престоницу назвавши је Белим Градом.

Он је сада под окупацијом мрачних сила. Има томе већ озбиљно време.

Када буде ослобођен, бело дрво ће израсти. Дрво живота. Око њега ће се изградити беле куле које образују крст светла и заједно са светошћу белог дрвета ће давати светлосни печат и сиђил који ће видети цео свемир.

Симболи сви се стапају у један а он је живота вредан.

Ослобођење је на видику.

.

Извор: Звезда Род

Бежим у дечја поља

у пратњи своје замисли нерођене

прилазиш ми патуљаста раста

твоје су године остале у ждрелу отровнице.

.

Описујем те тако што пљунем у длан

одлазиш тако што ми сенком покриваш длан

очекујем те тако што после трљам длан о длан

изгубим те у претпоставци кише под стрехом: кап, кап,

оклизнувши се падаш поново на мој длан.

.

. Изнад твоје гушће обрве је рез

и он се одсликава у оку и твом и мом

кад ти приђеш ближе упијам редом бол по бол

све док не јурне крв

а онда бежим доле у долину лутака.

Тамо су игре крваво обојене

али од винске песме проливене.

.

Х.Ш: “Ритуал детета“