Невоље преобратити и преобразити у средства спасења, у подвиге спасења то је дело благодати Божје.

Када магнет благодати снажно повуче душу у горње светове, тада се човек претвори у молитвену стрелу која муњевити проходи пространства и просторе. Гром благодати удара у срце за многе подвиге и трудове.

Благодат Божја  која се Христом даје човеку, остаје празна, неродна и бесплодна, ако је човек не прихвати свим срцем својим, свом душом својом, свом мишљу својом, свом снагом својом, и на тај начин претвори у природу своју, у живот свој.

Благодат Божја и слободна воља човекова то су два ока и један вид, два уха а један слух.

Благодаћу Божјом слобода човекова постаје бесмртнија, и стварно божански бесмртна, моћнија, и стварно божански моћна; стваралачкија,, и стварно божански стваралачка, делотворнија, и стварно божански делотворна.

Што се више трудим све јаче дејствује у мени благодат. И обратно: што се мање трудим све мање дејствује у мени благодат.

Од човека ревност, од Бога благодат. То двоје удружено, осигурава успех у подвиу.

Што је више претварам у своју душу, у своју природу, благодат ми постаје све милија, све слађа, све неопходнија, те ме тиме сама она подстиче на све већи труд и напор. Тако, и кад се трудим више од свију трудим се  “не ја него благодат Божја која је са мном.“

А.Ј.П: “Азбучник богочовечних мисли“

Торба наше земаљске среће увек је продерана. Што више у ту торбу трпаш, трпаш, то се више из ње просипа.. Најнеискуснији у божанској мудрости носе највеће торбе, а мудраци ходе са свим без торбе.

Ако се радујеш, што код тебе није овај случај, те што твоја торба не изгледа продерана, а ти ослушни команду смрти, један, два, три – и ти ћеш се осетити на ивици гроба, у коме ће те притискивати не само земља него и твоја препуна торба среће, која удвостручава таму и тежину гроба.

Н.В: “Мисли о добру и злу“

Из дубоке шуме где лежим

Пратим лет једне птице

.

Кад шири крила да забије се у бескрај

У мени се одмотава змија љубоморе

.

А она као да ме примећује све више

Небо под крила баца

.

Кад се у грудву скупи сва – горећи пад

У мени злобна срећа лажним златом засја

.

Потрчим озарен да видим малу смрт –

Кад изнова се обрушава!

Змај је биће твоје

суштинско и древно

-сети се…храниш ли а?

*

Ветар милује

и дахом шапуће

дух срце узноси.

*

Тек будни сањамо

Сан најузвишенији

-из најдубље Ноћи бића.

*

У земљу Семе

поруке чува

ка Сунцу их носи

*

Иницирана Змија

знања изгубљених светова

носи

Ох какав сан је обузео мене!

Како зору у себи да нађем

Да уберем бар један цвет

Који добра знам

А знам где треба да га тражим

.

Али како доћи и како долетети до сунца

До оне тајне планине

И убрати цвет што на тебе личи

Да га ставим на груди твоје

И да вас љубим и да вас чувам

.

Јер ти си тај редак цвет

Који расте и цвета

На степенастим литицама

До којих допире само сунце

.

Лице твоје одувек памтим

И твоја уста мила

Као врело лето

Насмеј се и шапни ми

Ја сам твоја твој цвет

Волим те

Као врело лето воду чисту

Даћу теби дан и ноћ

И љубав такву исту

.

Прелепи цвете

Молим те

Сиђи низ литице своје

Донеси богињу у себи

На тренутак буди птица

Додирни и небо и земљу

Споји наше светове

И донеси безкрај

И љубав вечну

Сенка

У зениту

На длану

Сенка обитава

.

Сенку катарке

Пресеца делфин у скоку

Затим зарања

*

Со

У утроби земље

Со станује

-Реч

.

Као со земље

Речи остају на путу

Којим ходамо

*

 Вир

Со клизи

Током живота

-Вир

.

У виру

Облаци и звезде

Негде одлећу

Лирски записи  Стваралац посвећен Стварању излази из Времена и улази у Вечност. Будући да се Стварање не догађа у Времену, већ у Вечности, Стваралац није у власти Времена. Његово видљиво тело пребива у Времену, али његово Биће и Суштаство обитава у Вечности. Сва велика уметничка дела надилазе Време. Нису у власти Времена, нису подложна Времену. Све оно што се из Вечности низведе у Време, после неког Времена враћа се у Вечност. И ми смо се из Вечности низвели у Време, те кад  ваљано обавимо свој Задатак, крећемо натраг – пут Вечног Присуства. Тако ми постајемо, бивамо и заувек остајемо – властито  Дело. Стварајући властито Дело – ми стварамо Себе. Отуда Стваралаштво и јесте више од Љубави и више од Доброте. Јер ни Љубави ни Доброте нема без Стваралаштва. Над свим бићима и световима влада Начело Стварања, којега неки зову Начелом Промена, будући да Стварање и јесте Вечно Присутна Промена.

Дуње мирис прелеће у ноћи заспалој

Оштрином лепоте буди је!

Месец заљубљени зрацима загрлио је!

Хукну сова, златно дрво надлете

Мирис на паперју у оносвет понесе!

И чују се ћукови и веверица дозивање,

Чуваркућа главу подиже ,ослушну у сан утону!

Мирно је!

Загрљени двоје, по облавима ходају,

Љубављу божанском зачарани!

За неко време, ко зна где ћу бити,

ни имена се мога неће сетити,

мисао ће сама да одлети,

нек буде шева, нек слободно лети

јер она мора обићи свет,

летети цео век, јер ником зло не пише

нити сузе било коме брише.

.

Треба волети снове, хемију душе

ко светлост вечну, јер предсказања

и рачуни враћају на лета започета

и трају и сада у смирају.

.

Иста нас ноћ велом покрива,

небо светлост шаље свима,

а ветар позиве шаље и даље носи

небески позив херувима.

.

Заборавите календар,

гласови птица неће умрети,

треба их чаробне увек волети,

а ако цвеће изгуби боју,

нађите песника у себи

да вам испева китицу коју.

Да ли је твоје лице

то што овај врт краси?

Да ли је твој мирис

то што овај врт опија?

Да ли је твој дух

од овог потока

створио реку вина?

.

На стотине њих те је тражило

и умрло тражећи

где се кријеш иза сцене.

.

Ал’ није

за љубавнике ова бол.

Овде те је лако наћи.

У поветарцу си

и у овој реци вина.