Немојте ми говорити,

немојте ме саветовати,

да чаробњак свог живота будем,

да радошћу обасјам сваки трен,

да Бога хвалим што ми живот даде.

Немојте ми говорити

кад су ми ближњи своју муку свезали у чвор,

кад људи пате свак у удесу свом.

Немојте ми говорити

да страсно о цветању певам

кад ми песма изнутра не пева,

кад ми најмилији под земљом труну,

кад ме боле спомени непреболни.

Немојте ми говорити

да главу песком покријем,

да не видим и не чујем

кад сузе дечје теку и пеку,

кад гладни и убоги вапе

у овој земљи на крсту распетој.

Немојте ми говорити

да лепоте и чари снивам,

да погроме у заборав скривам,

немојте ми говорити,

кад се јека чује са земље свете.

кад црни гласови сустижу се

са равна Косова и Метохије,

кад растурена гробља лелечу,

кад зли накот на туђем царује

и здушно гаси огњишта српска.

,Немојте ми говорити о радости

кад ме у сновима јауци прате,

кад крици кроз време отуд одјекују,

крици из Јасеноваца и Јадовна,

из јама и затрвених рака,

крици мученика мога рода,

никад не опојаних и неожаљених,

никад освећених и непосвећених.

Немојте!

Умем и ја јутром да се озарим

и михољским летом касним,

знам се зраку рујном да обрадујем,

умем осмех да дам детету незнаном,

умем да просветлим из таме днева

јер љубав ме за свет овај свезала.

Али немојте ми говорити

да душу варам и бол јој узмем

јер дрво живота горке плодове рађа,

а бол се онај патњом одазива.

Немојте ми говорити

јер и ја сам ова земља

сто пута рушена и убијана,

добра земља, скромна и родна,

дивна земља песама и јунака.

И ја сам ова земља заробљена

у којој силни данас зло семе сеју.

ја сам овај род и народ

и његове сузе, понос и бол,

ја сам све што клија и мре.

И зато, немојте ми говорити

да се болом болу не одзивам.

“У пуно тема и заправо у свим књигама се говори о Души човека. Каже се да се човекова Душа састоји од ћелија, онолико ћелија колико је људи на свету. Тиме се подразумијева да су сви људи једнаки.

На основу овог знања, постављамо себи и другим људима јасне и разумљиве задатке: трансформисати разарање и уништавање које човек из незнања не само да носи, него и ствара. Говори се о Светлу Душе и о Знању. Притом се мисли да је Светло Знање Душе и Знање Душе Свјетло.

Говори се да је Душа читав свет – свет људи – у коме су сви људи на основу Светла Знања Душе једнаки. На сва времена, раније, сад и у будуће. Говори се о Души, која је Свет. Она осветљава својим Светлом Пут сваког човјека, Пут на коме он Знање поима, разуме и преузима.

.

Душа човека је то сто је сам човек. Да бисмо видели човекову Душу или самог човека као манифестацију Душе, морамо Свет свих људи и сваког човека моћи видети. Човек се показује Свету као онај који уређује, као и онај који ствара. Он испољава оно што Бог лично сваком и свима говори. Свако од нас, обухватајући Знање у својој Души и у Свету – ново, обухвата у стварности Реч Божју у својој нутрини. И стварајући свој Пут и притом развијајући односе храмоничне и пуне разумевања, остварујемо у стварности План Божји – живот људи. Душа сваког од нас је увек с Богом, то значи да смо ми сви увек Богу близу.

.

Свет који је створио Бог, Свет око сваког човека, у коме је Душа сваког човека, тај је Свет један са Душом и Светом Божјим, исто тако са Душом и Светом сваког човека. Сваки човек у својој Души је сваком другом човеку и свим људима једнак. Сваки је свима другима у својој Души једнак, не у својем изгледу него у свом Знању.

И то је Знање Једнакост Бога и Човека – највећа и најтемељнија Једнакост у читавом свету. Једнакост, која не дефинише само принципе, него и законе Света – дефинише и Бога и Човека.

.

Ово знање очигледно треба да буде саставни део свих основних закона света и свих људи. Према основном закону једнакости отвара се капија мира за све и за цели Свет. Пред том капијом стоји сваки човек. Сваки човек из било које земље, који је сваком другом једнак и који је успео да се приближи тој капији, слободан је човек.

.

Закон једнакости свих људи отвара врата другим законима, који требају бити присутни и строго испуњени. Ти закони требају бити свима објављени и од свих, према њиховој личној жељи, бити одслушани.

.

Прво. Сваки је човек сваком другом човеку једнак.

Друго. Сваки је човек човек слободе и слободан је. Његова је слобода у његовој унутрашњости, око њега и у његовом деловању.

Треће. Сваки је човек човек слободе, слободан човек креира и ствара. У основама његовог ствралаштва постављен је свет и живот свих.

Четврто. Сваки човек ствара живот. Притом је потребно да сваки човек разуме смисао стварања живота, као и смисао стварања света у коме сваки човек живи.

Пето. Право човека на живот, на свет, на слободу. То је право од Бога дано и утврђено законом сваког човека, законом у чијим је основама развитак живота и воља сваког човека.

Шесто. Воља човека је смисао свих деловања у целом свету, у Души свакога и у животу свих људи. Воља, стварати свет, је воља човека. Воља – живети, волети, у Бога веровати и стварати свит и живот свих људи, воља је човека, воља која се легитимним правом свих и сваког човека појединачно, јача. Човек има право у свету живети, у свиету кога је створио Бог, створио према законима које су сви људи акцептирали. Човек има право да живот и свет сваког човека ствара и у том стварању да вии себе и свој развитак.

Седмо. Обавеза сваког човека је да створа срећан живот и сигуран свет и да се држи тога, ову обавезу треба стално испуњавати.

Осмо. Реч човека. Смисао сваке Речи човекове и њена основа је развитак живота и света свих и сваког појединачно, извор Светла деловања Душе. Примарни извор Речи је примарни Извор Стваралаштва света. Значење примарног Извора Речи је једнако делотворно и снажно као и човековог. Сваки се човек ослања код сусрета с другим човеком увек на једно – на Реч његове Душе, Реч која у себи носи живот. И из тога произилази све. У целом свету и у сваком човеку.

Девето. Одговорност човека. Сваки је човек одговоран за свој живот. Исто тако – за свет, за догађаје и Пут, као и за знање и дела, која ствара, која показује, која носи, о којима говори и којима се он отвара у својој нутрини и около себе.

Десето. Деловања сваког човека требају увек, свуда и у сваком смислу бити у складу са деловањима и знањем Бога, јер је Бог живот свих и сваког појединачно, као и свет свих и сваког појединачно. Бог је Човек. И Човек као и све око њега, створено од Бога, Бог је лично.

Кад човек ове Законе прихвати својом Душом, то ствара у сваком човеку слику која је свет, Бога и човека доводи до изражаја.

Смисао ове књиге је да сваког човека доведе на ниво његовог личног поимања и поимања свих људи, до разумевања механизма поимања света и живота сваког човека, како би свак разумео како јест и како треба бити. А треба бити како је у Души сваког човека.”

Кад у грудима

Заболи јутро и

Магла покрије стопе

Запјева са гране птица и

Даљина донесе слике

Заглављене у сјећању

На лик једне жене.

.

Вјетар ко рука дјевојачка

На прозор,тихо, закуца

И заболи у грудима јутро,

Замирише са плакара дуња —

Убрана са неба

Руком моје мајке.

.

Заболи у грудима јутро…

Кад гледам лишће како пада листом

И слеће на коцку калдрме дрвене,

Почишћено – као сликарским кистом,

Скончавши слику свретка, крај мене.

..

Ја мислим (већ се ником моје тело

Не свиђа, нит мој изглед сетом плављен)

Како је: жут јасно, зарђао смело,

Један такав лист на вру – заборављен.

Док читах слово о генију нашем

ком ненадмашност и О Нил изрече

обрех се у сећању детињем

кад живот мој је почео да тече.

.

Летех и ја са крова малога

са кишобраном у рукама двема.

Да не буде пада ми болнога

ашовљена ме земља спасила.

.

Едгара Рајса када сам читао

и упознао његовог Тарзана

у парку сам са дрвета пао

не издржа ме бршљенска лијана.

.

Карл Мај ми Винетуа даде

и отад почех стреле правити.

Кад једна сестри на главу паде

и са овом игром морах престати.

.

Ископах рупу за моју корњачу

до које од пумпе спроведох воду.

У водоток убацих обртњачу

од кукурузовине сачињену.

.

Дете из дома у дружбу довели

родитељи моји – просветари.

Да се играмо га оставили

а он моју корњачу удави.

.

Из света књиге машту сам црпио

да коловођа играма будем.

И деригаће сам тако открио.

Играсмо се на туру клизањем.

.

Кажама књишким машту сам палио

да буде ватром вечности моје.

Играма радости сам је жарио

да ми се тело и душа споје.

Пијући коринтско сунце

Читајући прастари мермер

Грабећи напред кроз море винограда

Циљајући харпуном

Заветну рибу што умиче

Налазим лишће што сунчев псалм напамет учи

И жива се обала с радошћу отвара.

.

Пијем воду, сечем воће

Заривам руке у наслаге ветра.

Дрво лимуна шири полен лета

Зелене птице ми цепају снове.

Одлазим с погледом, широким погледом

Ка свету што по мери срца

Постаје предиван изпочетка.

Одисеј Елитис – добитник Нобелове награде

за књижевност, 1977. Превод са енглеског

(Уметност превођења) – Давор Вујовић, окт. 1998

Смејте се тамне, узоране њиве!

Ви сте ми биле озарење душе.

У вама старе успомене живе,

посрће живот, сад Камендин руше.

.

Над њим су давно распрсла јутра,

попут маслачка, ливадом се сеју.

Мозда ћу му опет доћи сутра,

да ме три сунца, у трену, греју.

.

Само што не бих видела стазе,

багрењак бели, у мају, кад цвета.

Сада их, сигурно, други газе;

давно је прошло тридесет лета.

.

…И ништа више ту није исто.

Нису му вие исте ни птице.

Посецен багрењак, кад не олист’о,

уместо њега, сад су оранице.

.

… И док ми тугујеш, узорана њиво,

вену ти травке, тугују у тами.

У своме сјају, Камендин је снив’о,

сад, напола срушен, изгара и чами.

.

Песма из циклуса „Откоси“ у збирци –

“ Србијо, вољена копљем и песмом“.

Илустрацију у оловци радио Миливој Мирић.

За звонку храброст векова што ће доћи

И за људско племе што високо гре

Ја се лиших чаше на пиру у ноћи

И весеља и части своје све.

.

Насрће на моја плећа век-вукодав

Ал ја по кожи нисаам вук, од тих.

Угурај ме боље, ко капу, у рукав

Те топле бунде степа сибирских –

.

Да не гледам слабе, ни мекога кала,

Крваве кости на том точку злу,

Не би л у лепоти првобитној сјала

Лисица плава мени кроз ноћ сву.

.

Носи ме у ноћ где је Јенисеја хук,

Где борови до звезда дохује;

Зато што по својој кожи нисам вук

И што лаж моја уста искривљује.

Имамо дане сваке

од беде до мераке.

Данас , није дан сваки.

.

Чувај ме Боже, оних дана

кад се дигне тарапана!

Радио јавља, вест је кобна:

„Усмртио, мрав је овна?!“

.

У инбоху порука страшна:

„Десет их шаљи и мени врати,

да те проклество не прати!“

.

Бркати Мрга пише строго:

„Чуј де мала, имаш ли вибер?

Пошаљи сличицу коју

да задовољим душу своју.“

.

Вукови завијају, небо се ори:

„Ничија до зоре не гори!“

.

Два се иста за руке држе

О Боже, Боже нек се спрже!

.

Један ми отвори љубавне јаде

и оде заувек у блокаде…

.

Фала ти, Боже драги

што ме овим даном награди,

те чух само вест розу

купила сељанка за приплод козу.

Сву ноћ се вода мучи, не одмара.

У уљу лана дажд до јутра ври.

И под поклопцем модрим кључа пара:

Пуши се земља ко у лонцу шчи.

.

Стресајући се, када скоче траве,

Ко ће роси да наслика мој страх

У часу кад се први петли јаве,

За њима други, затим сви у мах.

.

Одвајајући време по имену,

Наизменце зовућ мрак у њему –

Прорицаће они и промену

Киши, земљи, љубави и – свему.