Расула си снове месечином у прозору
Док смешак дана носиш на уснама врелим
Све јаснији себи слутим – свиснућу пред зору
Ако с тобом будан ноћ и сне не поделим
.
Сва модрина неба по твојим грудима титра
У мојим очима поглед гладне саме звери
И знам – већ силно желим пре сунца, пре јутра
Да знојавим длановима раскрилим ти двери
.
Дотакнем ли уснама сан испод трепавица
У буђењу жене сва ноћ ће да изгори
И страшћу се разлиста најчеднија латица
У нама ће с пуно буре дан да зажубори

Још један изгоре дан као свећица у сећању

и све што је остало пепео је прах ствари

које блисташе звездом које падаше у величању

са тренутком што кроз сенке заборавом крваре

.

Јер премного се давало сјају премного љубило

у потрази за усијаним потковом од лађног злата

па се и сунце наискап узимано  у слепилу изгубило

и са собом глувим морем затворило сва врата

.

Звук се истрошио у даљине да смрт своју тамнује

на чијем дну још само прастари камен ватре ћути

ни ноћ што кроз свице прска не може да се насамује

као да је самоћа врх до кога се иде и слути

.

Све што се додиру отело у својој неизрецивости

великој колико и глад за непознатим одсјајима

небо је у које се куне као у маленкости

што живот чине живим воду изненадним токовима

.

Из рушевина се виде остаци свега што се сањало

високим стаблом кораком од седам миља

па ипак дивно се варком о паучине ослањало

и веровало у плавет ту зелену свирку биља

Хајде, Будишине стари,

на кулу водоводску

да пијеш вино хиљадугодишње

воде Спрејевине.

.

Хајде, Спрјево, теци даље,

поздрави мостове и језера,

распевај воду по стењу

и рибе у води.

.

По твоме стрмом стењу

нек радост расте.

Стазама и у трави

нек љубав цвета.

.

Реци, зашто си тужна каткад

као старица нека?

Ал’ поноси се смело

јер оста заувек млада.

.

О младим Србима нек

воде твоје жуборе

док ми на столицама меким

вотку пијемо радије.

.

*Спрјева – река у Немачкој која својом дужином тече

од Берлина кроз лужичкосрпски крај.

**Будишин – главни град Горње Лужице, административни

и културни центар Лужичких Срба, немачки Баутзен.

.

Поезија Лужичких Срба,

Приредио Предрад Пипер

Јутрос рано, спустила се из облака,

мала птица на мој трем

и одмах је запевала оно што је хтела рећи

да чујем!

.

Захвалих јој на арији коју рече ми у трен

тихо дигох обе руке

у свепростор, плави свод

и загрлих свеприсутне,

оног једног јединог!

У поноћ је моја кроћена змија шареница

Клиснула према врху седмороге хридине

Баш када прекорачих брдо врлина и зала

После тисућу дана упошћавања ега и ала

На исцеђеној капи соме и трунчици хране

Кључним упитима који буше просторе тамне

Тражим од четрдесет и два госпара суд-бине

Да отворе све моје унутарње уставе и бране

И да се од седала до неба попне жеравица

.

На троуглој заравни одакле се сужава стаза

Созерцавам мудрост двоточке десете ламе

И испирам тајинство многих пада и узлаза

.

Прелазим планинско језеро са влагом жене

Мишића упредених алхемијом мушкарца

Губим ум губим ра-зум и као да нема мене

.

Снажном тачкицом свести затварам три ока

Загледан кроз сушт качим се за вечност

Ра-скидам вековне окове са мисленог тока

.

Усијане ватре пеку шкрип уморних плућа

Док ухрамљујем утројену пажњу тешку као миом

Идем без камен-туге без лед-пркоса без поноса

Кушам најдубље облике бола језика сува и врућа

И пробијам се живно у близину Петог анђела

Ка љубав-правди и вертикали Учења Логоса

Одакле се открива или пада усред пакла врела

Препрошћавам дубоке кланце и реке-препреке

На Бистрави хватам моју змију спојену са Змијом

Дан! Плаветни дан!

Небо од паперјастих облака.

На њему срп белог месеца.

Планина врхови у даљини.

Са њих дотиче река вилинска.

Плима радости стиже са

Белог месеца и невидног сунца.

О Господе,

Благости,

Што пуниш срца вечном љубави!

Груди се отворише,

Васионе, дугом вагрене,

Улетеше!

Варламу Шаламову

.

Ноћ је спустила своју тамну завесу
Зима као виолина у срцу цвили
Очи ми спавају на белом повезу
Од иња што на трепавицама живи

Под кораком шкрипи снег утабан
Из ока ми вири страх од помрчине
Прати ме курјачки поглед гладан
И плаши ме његов зов из дивљине

Не тужим богу нити живот кунем
Што вечно тонем у тами страдања
Себе проклињем разапетог на крсту
Пред вуком коме се моје тело клања.

Тебе се често сетим кад утихне песма моја

Да ми је бар у те жице баршунаст глас, музика твоја.

.

Ја мерим време на пре и после тебе.

Ушушкао си душу и терао студ да не озебем.

У очима све смо жеље крили.

Мигом на горе, већ бисмо на небу били.

.

Тада као и сад дупло те пожелим

Узбуркам срце да му чујем хук

Уместо њега набрекне језик

Оловни ратник, и настаје мук.

Кад је вече, над ресторанима

Врео је ваздух глух и плах.

И повицима тим пијанима,

Влада пролетњи, трули да.

.

Далеко, где је прах уличарски,

Над досадама вила свих –

Једва се злати перец пекарски

И чује деце плач тајтих.

.

И свако вече, у осамама,

Забацујући цилиндер –

По јендецима шеће с  дамама

Већ испробани каваљер.

.

Шкрипе језером ту онолико

Рашљи и бруји женски цик.

Диск се на небу на све навико

И бесмислено криви лик.

.

Једног друга – у ноћ пијанства

Из моје чаше одраз сја.

И влагом трпком, пуном тајанства,

Ошамућен је ко и ја.

.

Ту слуге покрај близих столића

Сањиво трче поред нас.

И пијанице, с  оком кунића,

Вичу: “ In vino veritas!“

.

И свако вече у час назначен

(Или то само сањам све?):

Стас девичански, свилом ухваћен,

По магловитом окну гре.

.

Лако, прошавши међ опијеним,

Без сапутника било ког –

Са мирисима неким магленим

Крај прозора би села свог.

.

И веју древним празноверјима –

И гипка свила у ње сва

И тај њен шешир с црним перјима,

С прстењем уска руката.

.

И окован том чудном близином

Гледам за црним велом ту.

И ко да видим: с дивном даљином

И зачарану обалу.

.

Глухе су тајне ми поверене,

Нечије сунце – дато, гле.

И кутке душе унезверене

Потапа трпко вино све.

.

Нојева перја што се савила –

Љуљају се у мозгу мом.

И очи без дна, пуне плавила,

Цветају оном обалом.

.

Душа за благо има скровиште,

А кључ тај имам тек ја сам.

Ти имаш право, о, чудовиште:

Истина је у вину знам!

.

Увели цветак безмирисни

пуштен у књизи гледам ја.

И гле, већ мноштвом чудних мисли

душа се моја пуни сва.

Ког пролећа је цвао цватом

и чијом руком скршен би?

Да л’ познатом ил’ непознатом?

Зашто га овде остави?

Можда за спомен на познанство

ил’ на растанак можда дуг?

На какву шетњу кроз пространство,

кроз тихо поље, тамни луг?

Живи ли он ил’ она живи,

где ли је њихов кутак сад?

А можда су и увенули

ко овај овде цвјетић млад?