Још над селом зора не избија,

Још у врту десет сенки тиња,

Још у сребру месечине сија

Смрзли свет дрвећа и растиња

.

Каква рана, звонка зима приђе!

Јуче беше прозрачно и сиње,

Ал преконоћ ветар с ума сиђе –

Паде снег, на лишће леже иње.

.

Ја посматрам из прозорског рама.

Изнад кровља четврти најближе –

Сунце, усред свог провидног плама,

Полако се, тромо у вис диже.

.

Седих бреза редови чаробни

Беживотном кудељом снег мету.

Врт одевен у тај кристал дробни

Одједном се нашао у смету.

.

Мој стари пас, накострешен, стоји.

Снег већ блиста седефастом бојом.

Све се више види да постоји

Веза хладног јутра – с душом мојом.

.

 Простране тако зоре зимске,

Под сенкама замрзлога прућа,

Бану пред нас пуне и истинске

Живе снаге наших надахнучча.

Некакав народ Лира повлачио се све више уз реку кад су се

појавили и почели насељавати плавокоси и плавобради људи

на падинама планине. За своју стоку имали су, у планини, добре

пашњаке.

.

Међу народом Лира убрзо се појавила нека опака болест, коју

траве нису могле да сузбију. Лири су масовно умирали, па су их

преживели рођаци сарањивали на овећем планинском узвишењу.

.

Кад је последња група умрла, није имао ко да сахрани.

Успомену на хумке народа Лира чува Умка у Горачићима.

.

Р,М: “Јеличке легенде“

Р.М.М: “Јеличке легенде“

Перуну и Милошу,
сневачима и песницима
светова што се, гле!
у Духу рађају

Само Великим Душама верујем
Уистини ретким Душама Светлости
Што су се повремено
Низводиле у свет привида

Узимајући на се
Човечански лик

Оним Великим Душама
Што никада не бејаху
Од света
Нити у свету икада
Утеху налажаху

Кад ружине пупољке поквасе

Тешке капи топле летње кише

И на твојим уснама се скрасе

Моје слутње и ништа више

.

Којим звезданим путевима

Да скитам тражећи осмех твој

И боју твог гласа што сновима

Сасвим узима славујев пој

.

И с врхова тек уцвалих ива

Ко украде месечеве мене

У сјају твог ока које скрива

Просту чежњу заљубљене жене

Отварам своју кост да уђе мрав

И осетим се земља земљи одувек вичан

.

Даље од себе постојим распукнута реч

На коју дани као пчеле слећу

Да тренутком дочују неки луди заборав

.

Јесам док ме ствари напипавају у пролазу

Односећи ме помало свака у свој ток

.

И камен изгори од оног што сањам

Испод света које слепим тренутком као животом

Певајући изобиље свега што имах

.

Разделих све усне пределом као воће

И сад прибирам угарке и љуске празнине

Очи моје, снага срцу моме!

Гледајте у очи сунцу своме,

Видајте им искон ране!

.

Руке моје,, бреза гране,

Грлите му зраке танке

Под њима су душе птица заспале!

.

Очи моје главе друге,

У изворе шумне загледане,

Оздравите пелин траве!

.

Руке моје тобом миловане,

Водом пламном заискриле

Љубављу ти душу обавиле!

Никад нисам изрекао љубав.

Знам ја да реч појмове не чини.

Загрљај Духа угодни је љубав

што магијом душице опчини.

.

Изрећи појам овај мистични

кад ти се срж њиме не прожима

грех је велики и чин безбожни

што душу човека злом надима.

.

Када безљубни љубав тврди

и лажно се куне на верност свету

равно је молитви што Бога не види

па смери душе у башту проклету.

.

Трептај драгости кад заголица

па око светлост љубави осија

ту силу осети и цвет и птица.

У додиру с њом све узносно клија.

.

Саздан за љубав мрзети не умем.

У свему увек доброту тражим.

Злочинећег ја често не прозрем.

Ипак желим Зла да га избавим.

Док ме има нека ме има све што ће

Мојим кораком изгорети свој пут

.

Камен у молитву дижем вености

Чије ме корење од лета одваја да кунем

Крила савијена у танке руке

.

Ако се истерам из света у дрво

Пашћу висином преко мутне реке

.

Отето је само моје украдени плод

Док сам му се испрљан даљином приближавао

Да му живот на уста исцедим

.

А знам да никада нећу стићи предео

У срце да пољубим ал’ тако да се не одвојим

шљиви саборној ходом кору појим

распуклим светлом дна ока у трави

мраз свевида ватре у сну бојим

лом одласка разгран жене у глави

.

кореним свемир трнцима сретања јако

распрсјем разделбе неба из мрака

у рукокрошњи чворноват сам је тако

утеха медусном од милион корака

.

поље смо плавно бол љубаввода

пашњаци откоса свег распамет биља

страх жал је дариван од бегслобода

.

кад звали смо златозрак од душомиља

ти лудо сретна у трену страственог пада

ја клетвом срца занавек растанка јада

Не тугуј

кад играју вјетрови

пољима мојих сјећања

то они само носе

букет увелих снова

које се као морска пјена

купају у мојим чежњама

и винским чашама

пуним црвених суза

које си ми оставила

у задњем загрљају

иако су у теби спавала

сва моја надања

…била си ми драга.

.

Не брини мила моја

ја гријем хладне ноћи

којима дишем за тебе

док озебле звијезде

тужним стазама језде

а дубоке туге

у мојој души се гнијезде

чекајући да пукну

уморне зоре

и престану ноћне море

помери се Мјесече

да завирим у снове

само још ноћи ове

ми нисмо били

једини грешници

…била си ми драга.

.

Немој плакати

чекаћу

да те опет волим

киснућу у пјесмама мојим

и стиховима видати ране

и красте оне наше дане

које ниси умела скрити

чекаћу празна пролећа

с поленом маслачка

у твојим очима

и прве роде на мојем оџаку

јер то је све

што је од тебе остало

…а била си ми драга.