Ближе се нове године дани ,

Неко ће славити а неко не,

Нечија Срца куцаће сама ,

Нечија у пару ко зна где.

.

Неком ће самоћа бити друг,

У животу направиће још један круг,

Научиће још једну лекцију живота,

Кога поштовати а кога гледати као скота.

.

Свакога дана сазнаш по нешто,

Откријеш какав је ко у души,

Буди поштен искрен у животу,

Јер све остало ломи и гуши.

.

Душу и Срце коме ћеш дати,

Размисли добро да не погрешиш,

Неко је дуге године патио,

Док други у трену све то реши.

.

Волети искрено, искрени знају,

Волети лажно, не ваља то,

Воли из Душе,Срца и Тела,

Воли ма то био било ко.

СВОЈ ЖИВОТ И СВОЈУ СУДБИНУ УЗМИТЕ У СВОЈЕ РУКЕ!

Људи се све више препуштају безнађу и бесмислу.

Скоро да су постали посве равнодушни према свему, а највећма према својему животу.

Све је више оних који животаре и преживљавају, без икаквих идеја, без икаквих идеала, без икаквих визија и снова.

Преживљавају од данас до сутра.

Нема у њих ничег узвишеног и племенитог што би их покренуло из учмалости и обамрлости.

Унапред се одричу свега оног што би њиховом животу дало сврху и смисао.

О слободи одавно нико и не размишља.

Људи су се већ одвикли од слободе.

Огромна већина наших савременика, од седам до седамдесет и седам година, и нема никакву визију, никакав појам, никакву представу о слободи.

Свет, посматран очима Плавог Вилењака, делује као стара, истрошена и јектичава блудница; блудница која је у свом животу променила на стотине, на тисуће мушкараца; блудница од чијег је негда прелепог, здравог, сочног, једрог и привлачног тела остала само смежурана и распадајућа љуштура.

У свету нема више ничег чедног и девичанског.

У свету нема више никакве чаролије.

Цео свет је данас једна паланка.

Паланачки дух преовладава светом.

Себичност и саможивост срећемо на сваком кораку.

Простаклук и дивљаштво, блудничење и оргијање јесте једина животна поетика за огромну већину бездушних и безличних.

Свуда је у свету једна та иста туга, једна те иста беда, једно те исто безнађе.

Можете путовати с краја накрај света, свуда је исто – као у Србији.

Ма камо год кренули, увек ћете стићи у Србију!

Србија је данас цео свет, као што је и свака друга земља или држава – цео свет.

Наравно да ја не пишем ово да бих вас растужио и обесхрабрио, већ –

напротив! – да бих вас ободрио и осоколио, да свој живот и своју судбину узмете у своје руке.

Да ништа не очекујете од света, да ништа не очекујете од људи, јер људи су као стадо које се води на кланицу.

Ако ви сами не нађете сврху и смисао свом животу, нико вам то неће учинити.

Ви ћете променити свет, само онда када себе промените, и када ништа не очекујете од света.

Ви ћете променити свет, јер ви то, заиста, и можете, само што још, можда, нисте свесни да можете!

Са вама су Створитељ и Васељена, са вама су Богови, Вилењаци и Преци.

Са вама је Све Оно што извире из Вечног Живота; Све Оно што је рођено из Лепоте, Доброте, Љубави и Светлости.

.

ДАН КАДА СУ НАС НАПУСТИЛИ ВИЛЕЊАЦИ

Вилењаци су после распршивања атомских бомби на Хирошими и

Нагасакију почели убрзано да напуштају Мидгард-Земљу.

Први су отишли Бели, а неколико година потом и Плави Вилењаци.

Будући да су Плави Вилењаци дубље и чвршће, скоро родбински,

повезани са Белим Родом, а превасходно са Белим Србима, они су још неко време чекали и оклевали, надајући се поновном успостављању Реда и Поретка на Мидгарду.

Њима је, просто речено, било жао да напусте Мидгард-Земљу, те да препусте свеколики Бели Род надолазећим мрачним силама.

Но, када су кренули нуклеарни опити, нуклеарна испитивања по

пустињама, како на Истоку тако и на Западу, они су схватили, да овде више нема опстанка за њих.

Најпре су се удаљили у својим физичким телима, бивајући још неко време присутни у својим етеричним овојима која се пројављују у зеленим ваграма.

Етерични овоји, етерична тела Плавих Вилењака имају разне нијансе зелене вагре, илити, туђицом речено: зелене боје.

(Боја није србска реч, већ варварска туђица!)

Моји сусрети са Плавим Вилењацима – о чему сам већ писао – догодили су се средином педесетих година прошлог века, кад сам ја имао између пет и седам година, а то је, отприлике, било – сада то схватам – пред њихов коначни одлазак са ових простора.

Са ових простора, као и са свих других настањених пространстава у свету – сви Вилењаци, како Бели тако и Плави – сабрали су се у кедровим шумама Сибира, слично птицама-селицама када се сабирају пред сеобу, па су одатле,

у племенима и родовима, као птице у јатима или пчеле у ројевима, кренули пут Плавог Сазвежђа.

Отада је наша Мидгард-Земља почела нагло да копни и сахне, те да убрзано губи животну силу и духовне моћи.

Када видовити, у овоме часу, сазерцава Мидгард-Земљу, јасно ће видети, да је етерични овој Земље изгубио оно праисконо титрајуће и дивотно плаветно, прозрачно искричење и светлуцање, те да се уместо небеско плаветног одсјаја, све чешће указује тамно-плава, прљаво-плава вагра.

Одласком Вилењака са Мајке Земље, нас – а кад кажем нас, онда мислим на сва бића: на људе, животиње, птице, биљке и древета – све чешће, из мрачних сазвежђа, нападају разни, веома подмукли и опаки паразити, против којих се све теже и, скоро безуспешно, боримо.

РОД, РОДИНА И ДРЖАВА

Да бисмо сачували Род и Родину, морамо имати Државу.

Без Државе, не може да опстане ни Род ни Родина.

Род и Родина без Државе, бивају лак плен свим варварима, свим дивљим хордама и чопорима, свим душманима и вразима.

Држава – то је Тврђава за Род и Родину.

Да би се створила Држава, мора да постоји Род (Народ), Родина (Земља) и Водећа Замисао (Идеја Водиља).

И, надасве, мора још да постоји и Јака Воља за опстанак, за живот са сврхом и смислом, за развој властите културе и духовности.

Већина савремених Срба нема никакву представу о Држави.

Већина савремених Срба свесно или несвесно уништава властиту Државу.

Већина савремених Срба, у сарадњи са нашим вековним вразима и душманима, ради на рушењу Србске Државе.

Србство и Србија не могу да опстану без Државе.

Ми данас немамо Државу, имамо само Земљу, али Државу одавно немамо.

Од 1918. године ми немамо Србску Државу, Србску Тврђаву.

Србство и Србија данас подсећају на мало племе које је подигло шаторе у широком пољу којим пролазе разне дивље хорде.

Како ће да се одбране и заштите Србство и Србија без Тврђаве у широким степама од чопора дивљих племена и крволочних човеколиких зверова?!

Одговор је: Никако! Србство и Србија немају Државу.

Ако немамо Државу, онда немамо ни границе своје Земље.

Ако немамо границе своје Земље, онда наша Земља није више наша.

Она може бити свачија и ничија, а наша – најмање!

Ја се чудом чудим савременим Србима – свеједно да ли су образовани или необразовани, млади или стари – како немају благе везе о значају и битности Државе, Србске Државе!

Зато савремено Србство и бива лак плен предатора и паразита, гмазова и зверова, душмана и врага.

Као Народ, ми подсећамо на барску корњачу, међу јатима чапљи и ждралова, која је остала без властитог оклопа.

Ако се спасемо и сачувамо, то ће бити – само чудо Божје!

Кад долази јесен

Остављам обалу,

Светлуцаве рибе

И шкољке што ћуте истину –

Пакујем малени кофер

И журим на сјевер.

.

И тако се

Са ластама разминем

Негдје на половини пута

На прелому Сна и Јаве

Махнемо у поздрав

И наставимо лет.

Оне одлазе на југ

А ја на сјевер…

.

Затворених очију…

.

Кад долази јесен

У мени замирише дуња

И џаба ласте крилима

Милују моје лице и

Џаба немуште приче пијаних шкољки

То ја опет миришем

Орахов лист под кућом

И пакујем кофер –

На путу за сјевер

Створи је Бог за наук човеку

да му чаролију творења слика.

Једна за све и све за јединку

мудрост је њиховог наука.

.

У шупљем деблу дом је нашла.

Украсила га је саћем својим.

Ћелије саћа је омедила

слатким желеом злаћаним.

.

Човек и звер јој угрозе кућу

да се осладе творбом њеном.

Прави јој човек кућу у прућу.

Постаде власник плоду њеном.

.

Прихвати човека за господара

радилица пчелиња вредна.

Добила кућу уместо плетара.

Дом јој сад кошница вишеспратна.

.

Подобна пчелињој кошница људска

где се братство манастира брати.

По угледу на пчелињег наука

здружење људско плодом духа злати.

У одајама већ сипе зидови.

Са амином неумољивог

још једно лето господње стреса прах

по безнадежним стварима.

Како чујно је одсуство ватре и будилника.

И полуслепа окна без сврхе су,

сем што на очиглед им дрежде вране

и воћке у врту видно старе.

Па зар је чудо, одиста,

што каткад нађемо јецај у шкрињи,

под иконом Светог Георгија.

Зна се,ближњи су срце везивали у чвор.

Ближњи су отпутовали незнани нам

док смо раскивали божје зрно,

док смо љубили Хеладу и пергамент,

и сијасет леполиких утвара.

Ни безусловност наде не чуди,

препуна су доказа скровита места,

знаци сабрани да се родослов вида.

Какве ли ироније у жудњи за светлом страном.

Док су овенчани, ташти и надобудни.

по повести духа олајавали смрт,

овде су ћутке спремани завежљаји

и молило се за наклоност провиђењу

да се не ремети редослед.

РЕКА КОЈУ И БУДАН СНЕВАМ

Песнички запис са Великог Рзава

У оно праисконо време, у време тајинства и девичанства, људи су обитавали и ђивели у Природи.

Они су се звали Праисконцима, Горштацима, Правасељенцима.

Живели су сагласно и саобразно са Природом, билин су једно битије и једно суштаство са свим бићима што у Природи бивствују!

Следили су сунчеву осу, божанску усправницу, низводећи Небо на Земљу, и узводече Земљу пут Неба.

Они су силазили у низине и подизали утврде и градове, деливали су чудно и уврнуто у очима Горштака Праисконаца.

У градовима се рађао блуд и порок, у градовима су људи губили онај праискони, природни, божански ореол, губили су чедност и честитост, губили су образ и завет својих великих предака.

Све је ово, као мисао, као осећање и као сневање на јави, пролазило кроз моје битије, док сам седео на високој стени, понад слапова и букова Великог Рзава, на месту тиховања код Васковића воденице, а на два ччаса лаганог хода од Ариља. Сваки човек има своју реку.

 Реку својега живота!

Тако је од Праискони бивало.

Рзав је прва моја река, река мојега детињства

Од те сам реке много научио, на тој сам реци многе снове и будан одсневао.

Ту сам реку заволео, и та је река мене заволела!

Легао бих на камену плочу тик уз реку, и препустио се жуборењу воде, воде сјајне и бистре попут суза горских.

Зурио бих у таинствено плаветно небо, између модрих букових крошања, и одмах би угледао, високо горе, самотног орла, како лебди и плови, у сунчевом лучезару.

Од детета сам и вукове заволео, а ни то не умем да објасним зашто!

Волео сам лети да слушам кликтај орлова, а зими, кад снези завеју, волео сам да чујем завијање вукова негде у даљини снежнога горја.

И после многих година, кад год дођем у Ариље, право на Рзав одем.

Ако се не сретнем са Рзавом, као да нисам дошао у Ариље!

Само Ариље, за мене је, од детета, некако било, истовремено, и тајинствено и чудесно!

Било је тајиствено и чудесно само његово име!

А онда сам, наједном, изненада, појмио!

Ариље је, уистини, Јариље!

Где год, по Србији, само мало загребеш, наићи ћеш на ВедСрбе, на ПраСрбе!

Ариљци воле свој Рзав, Ариљци се поносе својим Рзавом!

Сваки Ариљац доживљава Рзав као своју реку, као реку својега живота.

Дивим се Ариљцима, који су пре десетак година успели да осбране Рзав.

Да одбране Рзав од оних којима Рзав, којима свеколика Природа, ништа не  значи!

Од оних који и Рзав и свеколику Природу, виде само као средство за грабеж и пљаччку, као профит!

Профит је реч коју са гађењем изговарам!

То је реч коју најчешће користе дебили и паразити, они који себе сматрају успешним пословним људима!

Највише волим да пешчим уза сам ток Рзава, од ушћа према извору, и да све време слушам жубор што древну повесницу беседи: да седим поред водопада, слапова и букова и да се, уз праисконо тиховање, спустим до најдубљег суштаства својега бића, до онога места у суштаству, где Пра Васељена и Ја бивамо једно биће и једно суштаство!

Има тренутака када не знам, да ли ја сневам да сам Рзав, или, пак, Рзав снева да је моја душа!

.

РЗАВСКА ВИЛА

Било је то, гле! у једно зор-летње праскозорје, кад рудине миришу на мајчину душицу а букове горе на позни липов цвет; кад реке бејаху зелене а небо дубоко, чаробно и плаво, и кад свет овај биваше чедан, прозрачан и дивотан.

Седео сам на оштрој стени високо над слаповима и буковима Рзава,

чекајући да изгреје пурпурно и румено Сунце понад висова уснулог Клокоча.

У трену када су први румени зраци Сунца провиривали кроз малинове сенке горских висова, и када је наступила праискона тишина што није од овога света, угледао сам у модро-зеленом рзавском виру, дубоко пода мном про сеновитог врбака, прелепу танкоструку и млечнопуту вилу, златних и сребрних витица пуштених низа обнажена плећа, како се извија из воде у прекрасном луку, и како се тисуће светлуцавих капљица воде распршују око ње, и како, попут лептирице или птице у лету, поново из висина, стрмоглавце, зарања у зелено- модар вир који кључа, ври и пенуша под златним зрацима излазећег Сунца.

(На Рзаву, на вировима понад Ариља, у пролеће 751. године)

.

ВИЛИНСКА ПЕСМА

На Родини мојих Предака има једна Вилинска гора,

под Вилинском гором има једно Вилинско језеро,

крај Вилинског језера има седам Вилинских врела,

понад седам Вилинских врела

простиру се сеновите Вилинске рудине,

пењући се уз сеновите Вилинске рудине,

а пролазећи кроз чаровите Вилинске косе,

избија се на један пропланак

од давнина зван Вилинска метаљка,

а високо понад Вилинске метаљке

налази се један тајинствен Вилински вијенац

под снежним врховима Вилинских врлети.

Било је то на Стевањдан.

Устадох, мрак, тек се раздањава.

Просуле се звезде по небу, к’о ђердан.

Сетих се да је данас и очева слава.

Ја сам одавно баталио те глупости,

што каже моја жена.

Није да сам неверник, Боже ме опрости.

Него… дошла су нова времена.

Ето, данас ћу у Гружу, у дедино село.

Испод Рудника, у Белућу.

Долази ми неки Немац,

ставио сам на оглас кућу,

па да је погледа.

Јер, што ће ми?

Одавно умрли и баба, деда,

мајка и отац.

Што да бадава пропада?

Годинама нисам побио ни колац,

а и далеко је од Београда.

Око поднева стигох,

видим, Шваба већ чека.

Нешто бело, зрикаво и пегаво,

вала, не личи на човека,

онако жут.

Ал’ видим, све му се допада!

Не смета му ни лош пут,

нит’ крива ограда,

нити што врапци ркћу по олуку.

Трабуња нешто о води,

шипурцима и свежем ваздуху,

док ми маше парама испред носа.

Прођосмо поред магазе,

под стрехом још виси дедина коса,

за ексером брус, у волујском рогу.

Спотакох се за нешто,

за длаку да сломим ногу.

Кад оно, бабина обрамача.

Е, не знате ви где је извор Ћеловача,

и колико је одатле воде донела…

Да све сипаш, ‘нако, из неба,

удавио би пола села.

Ево, по сто дуката!

Мислим, а турам кључ у браву.

Зашкрипа квака, цикнуше врата,

нешто ме текну, али у трену.

Одмахнух главом, одмах се пренух,

па позвах купца да гледа робу.

Уђе веселник у прву собу,

па нешто стаде да ромори.

Куд је ‘наки, не зна ни да говори,

пушка га убила,

већ јауче.

Да му поклоним, да га не слушам!

Кад, угледах неко сандуче.

Стоји, на сред куће.

Свега ми, нисам га никад видео раније!

Учини ми се да неко шапуће,

да га отворим.

Приђох полако, као да горим,

па дигох поклопац.

Кад тамо, свашта.

Ималин, игла, војнички конац,

парчићи земље, ситно грумење,

гелери, писма, издељан крстић,

две еполете, уз њих ордење.

И слика.

Младог човека, видим војника.

Гледа ме, брате, као да дише.

Погледах назад.

Кад, нешто пише.

„Мој мили сине, чувај огњиште,

икону славску, гумно, стрниште,

све наше њиве, трлу, двориште,

вотњаке, поља, бунар, кућиште.

Укрови кућу што сам озид’о…“

Последња пошта – острво Видо.

Кроз сузе дозвах дедину причу,

од себе сам је, одавно скрио.

Сетих се да је био сироче,

да оца није, ни упамтио.

Сам, у олуји, ветру, беспућу…

Кад, неко рече: „Купујем кућу.“

Пробуди се душа.

О, хвала ти, Боже!

Затворих сандук, и рекох:

„Не може.“

Запевали прагови, запојале греде.

Негде неста Шваба, к’о ђаво пред крстом.

Ја одох да откујем косу мога деде.

..

Извор: фб група „Баштина Срба – Baština Srba“

И полете лабуд бели и разведри небо

И повукоше се облаци тамновите осаме

И отпева тишина  радосне тонове

И појави се земља сва од лепоте

И донесе  птица на крилима прах  златни

И отвори се пут звездани!

И зачу се  глас у срцима божански

И запева Васиона песму Љубави!

Куд се то деде време,

чиме га увредисмо па оде у нигдину,

у “вечнаја памјат“, да ли је речи

било много у молитве преточене.

.

Да ли су се успомене са лучама

збратимиле па нам само падалице,

од времена угаснице,

изроваше наше лице.

.

Кад нас звоно обожено

зовне зовом у походе,

тад се роде у тропрсту

све молитве узданице.

.

Па сумрачје жигосано,

откровење ново хоће,

ал’ језиком неверничким

запалаца, закокоће.

.

Тад осека људка буја

оснажена да узима,

нема чиме да проклија

јер се плоди илузија.

БЕЛИ КОСМИЧКИ ОРАО

Пловимо на крилима Љубави, на крилима Космичког Орла.

Космички Орао је онострана праслика најтананијих стваралачких космичких енергија које се крећу завојито.

Космичке животне и стваралачке енергије, које се крећу и простиру завојито, подсећају на исполинског орла несагледних белих крила.

Отуда је знамен Орла у свих Древних.

Орао је знамен, и праслика слободе и висине, бескраја и вечности.

Приказ Орла на стегу и грбу јесте прасећање, прапамћење Космичког Орла.

Тако се преко слике Орла на стег и грбу призивају космичке енергије и божанска дејства из Језгра Постања, преко оностране праслике оваплоћене и приказане у Космичком Орлу.

Бели Орао јесте Бела Енергија Космоса.

Најтананије, животодајне и стваралачке енергије имају млечно-белу вагру.

Те енергије су основа и потка свих иних енергија и дејстава у ПраВасељени.

Све друге силе и енергије простиру се по бескрајним и вечним поткама млечно-белих енергија Космичког Орла.

Све космичке енергије крећу се завојито, преко Удвојене Завојнице.

Наши Древни су били велики посвећеници видовитог знања, и они су били упућени у највеће тајне оностраних светова.

Са Космичким Орлом можемо се повезати преко трећег ока, у стању дубоког тиховања.

Преко трећег ока низводимо се до самог језгра унутарњег срца, где ће нам се пројавити Бели Космички Орао.

Тада ћемо осетити и доживети Космичку и Божанску Љубав.

.

ВЕДСРБИ – НАРОД ПЕТОГ ПРОСТРАНСТВА

По једном древном предању, које није записано у светим књигама, већ живи у ретким посвећеницима из Племена и Рода, и преноси се усмено с колена на колено,

ВедСрби су народ Петог пространства, народ који се низвео Одозго, на Беломе Ветру, у Праскозорје Стриборије.

Предање даље вели, да су ВедСрби синови и кћери Звездане Расе илити Расе Белих и Русих Вилењака, што су се пре седамдесет и седам векова спустили на Бели Пупак Света у Кругу Вечерњаче.

У тајним братствима и посвећеничким круговима ВедСрба и ВедРуса, у књигама које су само за посвећене, имамо готово песнички сликовите описе

Вилин-Расе.

То су етерична, светлосна бића, продуховљених црта лица, високог чела, орловског носа, крупних бадемастих очију, витка стаса и мање од два метра.

Док сам ишчитавао описе вилана и вила, ја сам све време пред собом имао слику наших расних Срба Горштака, са Златибора или Дурмитора.

Ово сазнање је покренуло Песника да годинама истражује тајинствену заумну и онострану везу између Срба и Вилењака.

У србском усменом предању, а и у разним књигама, дошао сам до познања да је у прошлости постојала јака веза између Срба и Вилењака, да је скоро постојао Тајни Завет између ВедСрба и Вилин-Расе.

Ко пажљиво буде ишчитао и проучио србско народно песништво, доћи ће до овог закључка који ћу овде песнички да опишем: Што год је у Србскоме Роду племенито и узвишено, од ратника и војсковође до песника и научењака, свакога је вила породила, породила или подојила, како каже народни Песник.

Вилењаци су Виша Раса која се низвела из Петог пространства да Човечанску Расу подигне на више ступњеве Духовног Развоја.

Између Ведских Срба и Вилењака постоји блиска и чврста веза, а то древно ведсрбко предање уметнички је и посвећенички обрадио и Толкин у Господару Прстенова, будући да је био упућен у древне ведсрбске мистерије и ведсрбска усмена предања.

Стога се слободно може рећи, да је Господар Прстенова предање ВедСрба, као што је и Валкира тајинствена поетска приповест Белих Срба.

Кад заронимо у србску духовну ризницу, у Србо Биће и Битије, осетићемо свуда, на сваком кораку, ту тајинствену и умом недокучиву праискону везу између Срба и Вилењака!

Древна Знања о Раси Вилењака вековима су скривана од Народа Аријеваца. Само су ведсрбски посвећеници знали праву Истину о Вилењацима, и с Њима суправили савезе.

Песнички речено, Вилењаци су посредници између људи, на једној, и Мајке Природе и Ведских Богова, на другој страни.

Неаријевске религије одувек су биле у служби тамних владара у сенци Црнобога!

То је Истина коју ВедСрби морају да освесте у времену долазећем!

Сва своја песничка знања и умећа, уистини, примио сам од те Расе, која и душевно и духовно обитава у Корену мојега Рода и Племена!

.

О ДУХОВНОМ ЈЕЗГРУ НАРОДА

Не може се поробити Народ, све док је јако Духовно Језгро Народа.

Искуство нам векова казује, и сведочи, да је, уистини, немогуће покорити и поробити Народ који чува и негује Дух, Душу, Биће и Суштаство Народа.

Дуго се, веома дуго, припрема и осмишљава покоравање и поробљавање Народа.

Најумније главе Непријатеља, најбољи саветници и највећи зналци Његови, из свију области Знања и Вештина, бивају окупљени око Замисли и Плана о

поробљавању Народа.

Они помно прате и испитују, најпре Душу Народа, потом Биће Народа, иза тога Дух Народа и, на концу, Суштаство Народа.

У План о покоравању и поробљавању Народа, као што већ рекох, укључена је свеколика културна, интелектуална, духовна и стваралачка елита Непријатеља.

Народ се дуго и помно прати, снима, испитује, истражује и обрађује у свим областима, на свим пољима Духа и Стварања.

Поробљавању Народа претходи Умно и Духовно разарање, растакање Душе, Бића, Духа и Суштаства Народа.

Пре него што ће се поробити Народ, мора се разорити Његов Језик (и Писмо), Његово Предање, Његова Вера, Његова Повесница, Његова Поетика, Његов Поглед-На-Свет.

Први насртаји и удари на Темеље Народа, одвијају се преко Језика (и Писма) и, кроз Биће Језика и Писма.

Наравно да је Непријатељ Народа веома Мудар и Лукав.

Па ће у Народ изаслати своје најврсније антропологе и етнологе, своје најбоље филологе и лингвисте, своје вештаке, вешце и вештице, који ће убеђивати Народ (аримански и рептилски лукаво!), да је добро кад у Биће

Језика улазе туђице (туђинске речи), јер се тиме, тобож, обогаћује и оплемењује Сам Језик Народа.

Потом ће (изокола, опет лукаво!) казивати како би, зарад напретка и

комуникације са иним народима (са светом!), било добро да се Писмо Народа (које ини народи не разумеју!) замени за нека писма и писмена која сви у свету (тобож!) разумеју!

Свака туђица убачена у Биће Језика јесте потајни отров убризган у Биће Народа.

Свака туђинска реч убачена у Биће Језика јесте клица неке будуће тешко излечиве (а некад и неизлечиве!) болести у Бићу Народа.

Са сваком туђицом убаченом у Језик Народа, пољуљани ће бити и Сами Темељи Народа.

Преко Језика и Писма упоредо са насрће и на Веру, Предање и Повесницу.

Све се, из Потке и Основице, преокреће и мења.

Духовно Језгро Народа већ бива нападнуто, начето и разорено.

Преокренула се Поетика, преокренуо се Поглед-На-Свет, преокренула се Вера, Повесница и Свест, и Биће је Народа, гле, већ тежак болесник којему у овоме свету више нема лека!

После овог чина, више и није потребно никакво додатно (рецимо, војничко!) освајање и поробљавање Народа, будући да је Народ већ одавно освојен, поробљен и покорен, а да ни Сам није бивао свестан тога!

Кад Народ почне говорити језиком Непријатеља; писати писмом Непријатеља; мислити главом Непријатеља; осећати срцем и душом Непријатеља; прихвати културне и духовне вредности Непријатеља – јасно вам је, зацело, да је Народ одавно престао бити Народ!