Процветао новембар у Тијанији витешкој

Напољу сам благо диркам уснуле шкољке

Гледим танане стидљиво напупљене брезе

И мило зурим у читав безкрај плаветнила

.

Сушим на ветру узреле лековите шипурке

Чекам пролеће да им видим цвет – петолат

Устајем и крећем ка шуми без тврдог циља

Немам расклопљену рачуницу циљ ће стићи

.

У шуми сам у свако дрво гледам као у људа

Два стабла истог корена – мили љубавници

Скуп више згусних стабала – цела породица

Шушка лишће лете птице скакућу веверице

.

Славим те оооо Свелепото свуда пројављена!

Како је дивно дивоту гледати видети упијати!

Лепота разрива мој ум пустињу непрегледну…

Ничега више нема – распрсли време и видици…

У предворју душе ти стојим

Обучена у блузу везену чежњом

Са осмехом који жели да избрише

Све наше горке речи

.

И  да се борим и молим

Тебе који си ми путеве бола

Широм отворио

.

Да очистиш росом своје мисли

Да се сетиш када си волети умео

Уздахе и наде наше насмејан шетао

Изађи на пут свитања

Не дај да се прошло пода будућем

И у срце ме своје опет пуштај

–

Да љубиш ми очи мокре од кише

Да ми утоплиш сате и дане

Да и кроз мене жуборе радости

Твоје

.

Иако сломљена и заборављена

На самоћу не пристајем више

Не бацај ме у успомене

Треба тек са молитвама

Заспалим на уснама нашим.

Да стварамо нове.

Док посматрам

бесмислено-сиву слику града

кроз прозор мога стана,

постајем свестан да ми

због твог присуства

постаје драга.

.

Тако несавршена

једну ружну слику

-чиниш лепом

један несклад

-складним

једну безбојност

-ватрометом.

.

Јесу ли наклоност и љубав ту

да ружноћу учине лепом?

.

П.Ш: Збирка – “Антикварница срца“

Док смо се борили да се одупремо кукољу није случајно Земља била одабрана за насељавање и током те операције њено конспиративно име било je Мидгард.

Негативна искуства су сакупљена, иницирана је Суштина у нама, носилац неограниченог и нема разлога да изостане освешћење, паљење светла, да све тајно постане јавно, па и да се зна за право име Земље.

Ми јесмо Земљани али се наша планета не зове Земља већ Зем а Суштина у нама је Нојева барка.

Следећи основни образац Нојеве барке можемо рећи да од свих планета ове наше космичке ћелије само је Зем носилац неограниченог.

На српском језику не изгледа да је право име Земље неко велико откриће. То је зато што је од свих језика само један носилац неограниченог, неограничене свести, док су сви други носиоци ега. У свакој врсти само је један носилац неограниченог а то важи за све па и за народе.

Све више људи открива да је историја прекрајана а када се дође на то да је неком узето а другима додавано испада да је увек узимано од једног.

Егу је дато да може преузети од Свести све што сматра вредним. Носилац Свести је један а носилаца Ега је много.

64

Увек се нађе неко из мноштва да преузме нешто од оног једног.

Преузимање се дешава у свим условима осим у једном и зато се каже за врата која воде у спасење да су уска.

Док Его преузима кукољ побеђује а преузимање се може онемогућити само када се Егу окрене женска страна Суштине.

Израз женског принципа, унутрашњег света, у спољашњем свету је жена која углавном следи своја осећања са којима у унутрашњем свету Површине куша своја животна искуства.

Мисли се користе у спољашњем свету Површине.

Због бројних врло непријатних негативних искустава може доћи до рефлексног одбијања да се било шта прими у унутрашњи свет и живот се доживљава као веома плитак.

До Површине стижу само парцијална осећања јер на свом путу ка Површини целовито осећање блаженства мора проћи кроз Его као кроз призму где се пазложи на мноштво парцијалних осећања, на љутњу, мржњу, тугу, завист…исто се дешава и када се Човек разложи на људе, једна изразито позитивна појава се разложи на мноштво изразито негативних.

Да би се на Површини појавило целовито осећање мора му

65

Пут прокрчити целовити женски принцип, потпуни мир, који прати процес смањивања а којим се заибилази его који никако не подноси смањивање.

Играмо Јована.

Планета Зем је врло ниских вибрација огромне тежине али зато има сестру и брата највиших вибрација а то су Електра и Зен. Ове планете пружају заштиту и чишћење код преласка са замене на оригинал, са живота кукоља на живот Човека, на наш живот.

У нашем животу се живот у материји помера у други план док на његово место долази живот у Ничему.

Наша планета је у сваком погледу на дну али постаје једина слободна планета у целој космичкој ћелији.

Дошли смо дотле да су тврдње с почетка приче да се око Земље окреће цео космос на неки начин тачне а да су научни докази против тога само полуистине. Кобајаги.

Ко посумња испада из игре.

Играмо Јована.

Јован је у телу али има природу Светога Духа и он је претеча Сину.

Њихови животи се врло мало преклапају а после крштења улога једног се смањује док улога другог расте. Затим, после

66

Христа излази на сцену Свети Дух.

„Немојте жалити што ја одлазим јер када не бих отишао не бих вам послао Утешитеља који ће вас свему научити.“

Када Свети Дух одигра своју улогу, на реду је други Христов долазак.

Ту се види образац по коме они који имају неку улогу у овом процесу излазе на сцену, они се смењују.

Сада је време Светога духа а његово тело сада смо ми баш као што је то био Јован.

Када људи излазе на сцену неопходно је да крену са женском страном у првом плану а и први корак прави жена и направила га је Вера Бојичић.

Њену улогу је обилато подржала Електра, најразвијенија планета са доминантним женским принципом.

Женски принцип нема проблема са егом али процес није целовит без мушког а нецеловитост по правилу води застрањивању.

Атлантида је пример оваквог застрањивања.

После књига Вере Бојичић долази ова књига којом на сцену излази мушки принцип. Овај приступ обилато подржава Зен, најразвијенија планета са доминантним мушким принципом.

Цивилизација старих Сораба је пример за ово.

67

Атлантида је морала да потоне да би се процес завршио, про цес који иде по обрасцу дијалектике у ужој слици а по обрасцу смењивања у најширој слици.

Електра је спојена са Земом близу Београда док је Зен спојен на Мојсињској гори близу Крушевца.

Вера је иницирала ова спајања а ја сам од Мојсињске горе почео да сумњам у то да сам слободан од било какве улоге.

Овде сам са још двоје људи послужио за уземљење Зена а моје духовно име од раније је било Зен и моје „скривено место“ од раније је Мојсињска гора.

Постоји још један образац на који је указао Христ када је рекао да му је Отац све дао а да је Свети Дух све узео од њега. Они се смењују али и надовезују на већ испољено.

Да би се надовезали морамо се бар на кратко преклопити.

Од ње инициран и изражавајући женски принцип могао сам видети нешто од онога што је она видела а изражавајући мушки могао сам заокружити причу.

Жене не воле да се баве апстрактним, много више воле да се баве конкретним али то није у њиховој природи, оне су елоквентне само захваљујући томе што воле супротни пол.

Када жена пронађе себе и почне се изражавати као жена она изражава само апстрактно и у томе само жена може ићи до

68

краја. Тада може сагледати једну појаву у потпуности али губи способност да се креће, да повезује појаве и тешко ју је разумети. Вера бојичић је пример.

Мушкарци воле да се баве апстрактним да пониру у дубине, да полете у висине а када пронађу себе и почну изражавати мушки принцип, постају врло елоквентни а само мушкарац може у овоме отићи до краја и до најапстрактнијег.

Да би се остварио образац надовезивања мора доћи до извесног преклапања.

Да би се мушкарац надовезао на жену мора бити у свом женском принципу, у процесу мира и смањивања.

Тако сам видео оно што је она видела а тада ми је оно што је она видела представљало сведочење онога што сам ја видео.

69

Седим у фотељи мог таста у једном селу, у једном стану, у једној згради поред једне школе у којој је он био учитељ.

Седим у његовој фотељи са великим поштовањем које сам од почетка гајио према њему и његовој жени.

Њих двоје су живели у великом јединству, у великом миру, у социјализму, са великом вером у комунизам, а у селу се још прича о њиховом раду са децом што ни за њиховог живота није прошло незапажено, пропраћено је многим признањима и орденом рада.

Седим у овој фотељи и сећам се његовог великог ангажовања у многим несебичним активностима које су тада називане „друштвено користан рад“, сећам се његове вере у правду, братство и јединство, у једнакост, сећам се његове испуњености док је говорио да никада до тада гоља није могао пристојно живети и сећам се његове разочараности када је све срушено и претворено у дим.

Он је искрено веровао у суштину комунизма и није имао много везе са политиком којом је успостављен и одржаван овај поредак.

Данашње критике тог времена иду за тим да пониште све а није све за поништавање.

70

Иста се ствар дешава и са црквом где има много разлога да се критикује њена политика али не и њена суштина. Цркву је Христ изградио на стени, на Петру, који је примио Христа али и кнеза овога света. Христ је у њему видео шта је видео када је рекао: „Бежи од мене Сотоно“, а и три пута се одрекао Христа да не би био разапет али је после отишао добровољно да би био разапет.

Гледано кроз Свезнање све је онако како и треба да буде, све тече по Божјем плану, а ми можемо и да не разумемо али немамо разлога за бригу и страх јер оно што је по Божјем плану то је по нас и за све око нас најбоље могуће.

Седим у његовој фотељи и пишем оно у шта је он толико веровао али са намером да идем до краја. Он је веровао у копију и макету која је морала бити уништена да би уступила место оригиналу у реалности Бића.

У оно време се знало за слике ствари које нису сматране за реалност и за ствари које су имале трећу димензију, дубину, чиме су у очима људи стекле све услове да се назову реалним и тада су људи живели у реалном свету ствари. У таквим условима пракса је потврђивала дијалектички материјализам који је послужио као основа за научни социјализам.

Чувам овце крај великог вира,

прође миле у тамбуру свира.

А и ја сам ђаволица била,

па тражила тамбуру од мила.

“Чобанице, не дам тамбурицу

да прекинеш њену танку жицу.

Ја ћу теби дати тамбурице

кад ти мени твоје бело лице.“

.

Ника – Никола Стојић: “Драгачевске приче и предања“

Не можеш бити велики човек доклр себе не сматраш умрлим.

Не можеш бити велики човек ни на једном месту на свету и ни уједном положају у друштву;

прво, докле год имаш страх ма од чега мањег од Бога: друго, докле год имаш љубав ма према чему мањем од Бога;, и треће, докле год се не привикнеш сматрати своју смрт неим бившим а не нечим будућим.

.

Н.В: “Мисли о добру и злу“

Док садим семенчице у бајковитој башти
И док градимо кров на ведској дрвеној кући
Ти са осмехом зготови јело за нас мајсторе
Помешај у бокалу планинско и домаће цвеће
И стави везени прекривач на астал за руштук
.
И пецни у рерни црвене папричице љутице
У међувремену читај Веде Перуна и Дајбога
Повремено нас похвали да смо врло вредни
Од твојих милоречи светиљка се пали и њише
И послужи нам по три срка сока стваралајка
.
Ах наш Творче! Ово је моја жеља и машта!
Она живи у К… и има многоватрене обавезе
Али ја ипак знам да ће ускоро сигурно доћи
Једног велечесног набујалог дана после кише
То ми потврђује једно од многобројних чула
.
* * *
Ево нас испод храста Мансанмана Оствареног
Витез Мансанман је мој врли предак и потомак
Са Овчара тече изнад и кроз нас дејствена струја
Недалеко – тихо шуми пољовита речица Тијана
Хеј Творче! Нека све што постоји расте у срећи!

Песма дође на папир
Кад је пустимо да слети из кавеза
Који у глави и око главе носимо
Глава је оловка а графит је срце света
.
Песма је увек ту у нама и око нас
Ми смо увек око песме – око песме гледа нас
Уместо љубавника загрлите песме
Будите блудни у тој лепоти
Загрлите их …хиљаде… и плешите плешите плешите
Певајте их… певајте им… певајте
.
Грцајте их док вас крцкају
Док вас не скрцкају на најситније умове
Што ће беспомоћно пливати у лепоти
У коју сте растопили овај свет – свој свет
Онај свет, оносвет, овосвет – тосвет
.
Свет светли – светли свет са друге стране
Певајте плешите кроз светове!

Каже се да тело зна а да ми не знамо, да наше ћелије знају, да наши органи знају а да ми тога нисмо свесни.

На атомском нивоу је могуће стварање у материји само уз помоћ мисли.

Квантни физичари се осећају као Богови када усредсреде своју пажњу на кванте, јер се на овом нивоу преклапају свет честица и свет таласа, материје и енергије.

Библијски гледано и материја и енергија представљају „прах“.

Замислимо сада место где се преклапају прах и дах, место које је у Библији названо „Нојева барка“.

Не можемо ни замислити како се тек осећа онај који се нађе на овом месту.

Играмо Јована.

Ако за љубитеље тврде беседе ово до сада није било довољно тврдо нема сумње да ће оно што следи то свакако бити.

Мудри избегавају кад год је то могуће да користе реч „ја“ јер знају за склоност и способност ега да све што сматра вредним преузме и претвори у егоизам и тако себе упропасти.

Ја знам да конце овог процеса не држи его и не плашим се да кажем „ја“ јер мене чува друго „ја“, „ја“ Суштине.

55

Его је угљеник који може бити угаљ али и дијамант.

Мудрији раде на себи и претварају угаљ у дијамант али егоизам остаје само са дијамантом постаје духовни.

Просветљенима изгледа да више немају его али то није тачно.

Они излазе из једног затвора, света материје где је его угаљ, да би се нашли у другом, много већем затвору, света енергије где је его дијамант.

Свезнање поставља его на своје место, он више не може истрчавати на животну сцену кад год му се прохте и не може бити злоупотребљен а сваки егоизам нестаје као дим.

Его је у предности у односу на мушки принцип могућношћу да од њега све преузме, као када у партији шаха од противника можете узети шта год хоћете.

Зато Свезнање прво износи жена а после ње то ради мушкарац јер без виђења са становишта мушког принципа ово знање није целовито.

Женски принцип напредује смањивањем за шта его нема решења.

Играмо Јована.

Узмимо мене за пример. Зашто не бисмо узели мене за пример? Ево ја на пример. (мала шала)

56

Замислимо човека који зна да има рак али и зна да има бар једну ћелију која никада неће постати малигна. Он зна да док је те једне ћелије за њега има наде јер је ова ћелија носилац неограниченог које немогуће претвара у могуће. У њему је огромна захвалност према овој ћелији.

Ја сам таква једна ћелија у организму космичког Адама. Он је срећан због мене.

Видим онако како јесте и никада ме нико више не може завести нити преварити да радим сам против себе.

Као ћелија која више не може постати малигна, као онај који зна, на располагању имам само један једини начин деловања, савршен начин и управо на тај начин, управо сада, делујем.

Онај који гледа кроз Свезнање и када велича себе не може бити егоиста чак и када би се поред свезнања его нешто и питао јер је ово знање целовито и уз ово величање он зна да ли је истинито и зна да не прелази границе истине.

Уз то ја знам да све велико које видим у себи већ јесте или ће бити у сваком другом.

Играмо Јована.

Постојећа наука јесте парцијална, змијска, али када је откривен Сунчев систем одмах су оповргли веровање

57

Хришћана да је Земља центар Свемира и да се све врти око ње. Научници су тада тврдили да се све врти око Сунца.

А када су видели мало шире закључили су да се све па и Сунце окреће око центра галаксије. Ширећи слику мењали су закључке и то би могло ићи у недоглед а да никада не нађу осовину свега.

Али, гле чуда, једина тачка без покрета, тачка апсолутног мира у целом универзуму у коме се све креће, налази се у мом срцу.

Ја могу да тврдим и то је тврдо као град Варадин да је у мени осовина свега и да све постоји због мене.

Али гле чуда, то би и ти могао тврдити за себе када постанеш свестан Суштине у себи и присуства Творца у њој.

Играмо Јована.

Сада када су нас напустили тврдоглави који би упорно и поред упозорења хтели да кусају чорбу виљушком, који би да разумеју сумњајући мање више у све и они који су у међувремену заспали а то се дешава ако не пре а оно после „ја па ја“ приче, можемо кренути још мало дубље.

(мала шала)

Створени смо „на слику и прилику“ Бога, без сумњи, јер Отац није предвидео да се вечно сналазимо а ми смо управо на

58

путу сналажења, змијском путу и за тај пут смо додатно опремљени сумњом.

„Блудни син се враћа кући“ и наравно да оставља за собом овај и све друге додатке потребне за сакупљање негативних искустава.

Мало дете, од рођења, свима и у све верује све док не буде „опремљено“

Када кренемо на „онај свет“ смрт скида сву додатну опрему.

Дошло је време да се два пола нађу на једном месту, да их више не одвајају смрт и сан.

Свезнањем се срећемо са оним светом и пошто до њега не долазимо кроз смрт или сан, потребно је да сами одбацимо додатке, наравно без одбацивања.

Јасно је зашто многи који одбаце додатке у сусрету са Свезнањем, знањем са онога света, упадну у сан.

Сада када смо сами, када смо као један, јединствени, можемо све.

Ма ја, мало се шалим и по мало драмим док још има места за шалу и драму.

Драматизација чини причу занимљивијом а са шалом се тежак живот лакше подноси али играјући се Свезнањем утицај Суштине је све већи а у њеној близини се не дешава

59

ништа а занимљиво је да занимљивије не може бити док тежина просто нестаје, топи се као сладолед на сунцу.

Док се сналазимо у мраку сумња има свој пуни смисао а тада је врло жива и незаобилазна. Сумњу као сијамски близанци прате брига и страх.

Са Свезнањем се пали светло али не било које већ савршено светло апсолутног Знања са којим свиће вечни дан. На овом светлу се види све, без сумње.

Живот у мраку крњи нашу природу у којој је вера доминантна.

Само у нашем животу је Вера свеприсутна док је у животу кукоља свеприсутна сумња.

Кукољ наука полази од сумње, дакле почиње и завршава у затвору.

Играмо Јована

Постоји Ништа и Ништа које постоји гради унутрашњи свет.

Суштина је унутрашњи свет којег за сада нико није свестан.

Површина је спољашњи свет али и она има свој унутрашњи свет којег су сви свесни али где је Ништа ограничено.

Био он унутрашњи или спољашњи, унутрашњи свет не прима све и сваког. Жена је израз унутрашњег света па и код ње постији тај образац да јој не може свако прићи и да не прихвата свакога а када некога прихвати онда га и промени а

60

ту нема лабаво.

Играмо Јована.

Од сада пут постаје прилично тврд и одолети сумњи неће бити нимало лако.

Петар је ходао по води а онда је нагло потонуо на шта је Христ рекао: „Маловерни зашто си посумњао?“

Ко жели да не потоне, да настави путем немогућег, не сме да крене пречицом и не сме да анализира и тумачи већ само да гледа.

Јов је одолео сумњи под притиском и највећих невоља које људе може снаћи а сада се поставља питање да ли неко може одолети сумњи приликом изласка из парцијале слике света у којој смо наркомани у целовиту слику у којој смо слободна Бића.

Онај који прође овим путем до краја може се назвати Јов а она се може назвати Јована.

Играмо Јована.

Људи углавном не знају шта раде а то се односи и на све у вези цивилизације.

Људи су цивилизацију изнајмили а да још увек не знају да су то урадили.

Ниједна цивилизација у којој су људи живели није била од нас

61

нити за нас. То одмах види онај који има очи да види.

Ниједна цивилизација нема природу човека већ кукоља.

Цивилизацију развијају научници и уметници који објављују своја дела и испод сваког се потпишу а то уопште није њихово. Надахнуће за свако научно или уметничко дело долази из Суштине, из извора целовитости, а будући да је код људи Суштина скоро сасвим блокирана оно долази од неког другог и углавном не оставља леп утисак видети од кога долази. У овом свету нема ничега што је наше а оно што није наше, нас слаби и може се назвати грехом.

Сви живимо у овом свету и од овог света тако да и не трепнувши могу рећи да смо грешни.

„Ја сам победио овај свет.“

У овом свету више нико никада не мора живети.

Ни највеће вредности овога света нису за мене јер су за човека само највише вредности, крајње тачке које нису у овом свету. Ја сам доживео смак овог света у себи и више се не ослањам на њега. Још нисам сасвим излечени наркоман и од много чега из овог света још увек зависим али како се не држим чврсто за оно што ми је још увек неопходно једнако тако се ни не трудим да га одбацим јер оно само отпада, играјући се Свезнањем губи смисао а све што изгуби смисао

62

убрзо престане постојати.

Тежиште пажње се помера са света на Суштину.

Извор нашег живота и нашег света је Суштина у нама.

Играмо Јована.

Док играмо Јована све тајно постаје јавно и јавно је Јован када се слова разместе на одговарајући начин.

Јован је израз унутрашњег света и унутрашњи свет излази на површину, долази време да два пола буду на једном месту, да живот људске јединке постане целовит, да људска јединка васкрсне у Човека.

Да ти кажем две ствари а то је једна ствар.

Два живота, живот пре и живот после смрти, постају један живот а смрт губи смисао и нестаје као дим.

Играмо Јована.

Са тако ниским вибрацијама Земља је била идеална за сакупљање негативних искустава али где је највећи притисак ту су и уска врата која воде у спасење, која су излаз из затвора.

Затварањем по целом свету само испливава на површину истина, апстрактно постаје и конкретно, тајно постаје јавно.

Свака улица док корачам зауставља ме, опомиње

на траггове где горесмо доба.

на угловима, уходе,

одјекују наше изумрле стопе, ко из гроба,

што сад плаше и по којима је иње

већ попало.

И те стопе као бића

к њој ме уве кроз ноћи воде

у којој је све наше заувек остало,

а знам: пресахли су извори

и истекла пића.

Само су још

недокучиви жубори

у слуху, на трен, заблистали

па се чини да ме заводе

неке излуделе птице

сенком својом што ми избраздаше лице.

,

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“