Замисли, Владимире, он и она започеће у љубави остваривати пројекат који

ми описујемо. Расађивати дрвеће породично, траве, врт. Радоваће се, како се

у  пролеће  њихова  дела  расцветавају.  Љубав  ће  вечно  живети  међу  њима,  у 

њиховим срцима, уоколо. Свако ће замислити оног другог у цветку пролетњем,

присећајући  се,  како  су  заједно  дрво  које  је  процветало,  садили.  И  укус  малине 

ће  на  укус  љубави  собом  подсећати.  Он  и  она,  у  љубави  узајамној  гранчице

малине ујесен дотицаће.

У  башти  сеновитој  зру  предивни  плодови.  А  башту  су  садили  заједно, 

он  и  она.

Садили башту у љубави.

-цитат из прве Анастасијине књиге;Постојим за оне за које постојим-

Надомак зиме

једне ноћи чудновате,

страшне ме море спопадоше,

Дајбог ме походише,

Радгост наших племена,

 у једној руци држи Ватру у другој Сунце.

Јасновидо ми рече да су

плодови моје утробе слабачки.

Ватри сам се великој молила!

Расковник под главу ставила!

Неначетом водом се умила!

Одлуком неба Дано и Дана одоше

белога дана не угледаше.

Чувам овце ливадица мала,

све бих радо некоме продала.

Док то мислим, појави се момче:

“Пошто, мала, ливада и овце?“

“Овце дајем на везане цене,

А ливаду који узме мене.“

.

Ника – Никола Стојић: “Драгачевске приче и предања“

Ноћас сам био весело дете у Индији

Качио се за Месец са другом децом

Бројао и гуркао мале беле кумулусе

Који лакашно мирно пловљаху небом

.

И јуркао лептире велике као папагаји

Посматрах садуе у белим хаљинама

Што се лако у лепе птице претварају

Јогин у пећини косе сплетене у пунђу

.

Тамнопут жилав врло снажних мишића

Гледао ме дуго продорно мојим очима

Друга пећина – дугачка стара кундалини

Упиљи ме и палацну двокраким језиком

.

У трену ми избуди свих девет жив-вира

Хладном водом са извора угасих ватру

Из уста љутог ричућег локалног змаја

Од воде се пробудих потпуно мокар

.

Мокри су били и кревет и постељина

И сви бочни зидови и под и таваница

Пробудих се натопљен Водом Живота

Што животворно тече и јавом и сном

Римују се

Римују се

мјесечина и свитање.

.

Римују се

доласци и одласци.

.

Римују се

успони и падови.

.

Све се римује,

само се не римују

вјерни и невјерни!

Владимиру и Тордис:
Ратницима Светлости
унутарњих светова
лепоте и сна

Лете ждралови про Беле Славије
У прамалеће лете Бели ждралови
И тугу са Севера на Југ проносе
Давно поробљених Белих Славјана

Лете ждралови про Беле Славије
И нико их не види
И не чује нико
Јер нема више слободних Славјана

На Белој Родини и нема Славјана

Лете ждралови про Беле Славије
И нека лете на белим ветрима
У неке далеке земље на Северу
Где можда још има достојних Славјана

Зову нас свакако,

одбачени од цивилизације одавно

плаше нас се јер нашу крв знају!

Нема компромиса с тамом!

.

Непобедиви иако рањени бесмо

исцели све тело јер у души стоји!

О, вукови моји!

.

Благословен урлик који кости леди

онима што хтедоше да одвежу таму,

саме слуге Нава измилеле међ људе

душе да им узму и да их осуде!

.

Састасмо се једном у праску стварања

договор и завет Творчевом истином

што кроз крв нам тече са нас се печати

на таму директно која нас се боји,

сијајте још јаче…

.

О, вукови моји!

Светло у Србији полако али сигурно разобличава све тамне структуре и њихове маске и обличја. 

.

Процес иде тако да они сами себе извуку из скривених џепова стварности, затим се сами представе ко су и на крају почну сами себе да једу. 

.

Све време мислећи да они светло уништавају да је све по плану и да они побеђују. На крају, последња слика пред њихов нестанак у тамном обличју је схватање шта им се управо десило а тада је већ крај процеса. 

.

Најлепши део свега овога је што цео процес и ток ствари изазове једна искра живе ватре. Она нечујно такне где треба и онда душе тих тамних све саме одраде јер желе слободу. Оне саме их извуку на светло дана, оне саме их изложе Сунцу живота и ватри која спаљује нечист. 

У тим процесима неопходно је да се само посматра без уплитања јер се ту види потпуна генеза и разобличавање. Разобличава се наметнути облик тамом а појави се изворни облик душе и бића. Процес је болан али неопходан. 

.

Траје колико траје и колико треба. 

.

На нивоу појединца може бити од дана до пар година а на нивоу земље могу проћи и векови али и дани, дух одлучује. 

.

Где је ту праведник, човек живота и љубави? 

.

Ту где треба, да слободно да искру ватре живе а она ће већ све остало да заврши. Искра жива мора доћи са живог човека, из његовог срца јер ту је стављена од Творца. 

.

Цео процес је у ствари препорађање духа о душе а затим и тела. 

.

Не мрзети. Схватити. Деловати. Волети. Одсећи гангрену прецизно и без оклевања.

Јер без тога нема оздрављења.

Извор: Звезда Род

Говоре ми …

да те виђају

у вечерњим сутонима

у сенкама дрвореда

ходаш обалом тихе реке

кораци ти све тиши

а године додирују

виолине ветрова

који са реком у двогласу

свирају тужне сонате

кидају умрло лишће

и бацају низ реку

…а сретни пролазе

осмехом загрљени

држе се за руке

ја им се радујем

и цртам стара сећања

наше љубави

која још боле

…сећања на тебе

са сјајем у трави

и ранама које пеку

кад пламеном горе

јер је део мене

отишао с тобом

…остани у мојим песмама.

.

Нисам издржао драга

на бранику љубави

пусти ме да сабирам

дане прохујале са вихором

а кад потоне ноћ

и звезде се погасе

поклонићу ти душу

да заједно сањамо

оно чега нема више

љубав није за себичне људе

она је привилегија

оних што се пре птица буде

…остани у мојим песмама.

.

Чуваћу за тебе

звезде у очима

да осветле уснули град

да у сећањима твојим

будем вечно млад

иако твоји растанци

оставише траг

знам да…реке теку

у истом смеру

без повратка извору

…кад не буде нас

нека остану песме.

Отвори се књига староставна

Писана на корицама старог храста

Да казује о временима што беху славна.

Изронише записи о звездама

Неких драгих далеких галаксија!

Појавише се слике вилин царстава,

Вајтмара и вајтмана

И путника у сребрним и златним оделима.

И засјајише се врхови препрвих планина

Заискрише срца давнашњих становника!