Задрхтах тада од нежног додира твог

И плима наступи

У трену том

.

Хтедох да кажем

Да те волим

Али страх уггуши навалу ту

Јер ми смо први пут били заједно

На том перону

.

Уз писак локомотиве

У заглушном хуку том

Сломих у себи отпор

И пољубих те

Као залог

И везу

И чвор

.

Тада сам рекао најлепшу реч

Која се изли из мене топло

И тада

И данас Ја опет кажем

САГАПО

Ова књига полази од Вере али се углавном бави Свезнањем.

Без Свезнања Вера најчешће бива ограничена.

40

Хришћани Верују у Христа али Јеврејски свештеници су Веровали у Мојсија и њихова Вера им није дозволила да прихвате Христа.

Књига која не исходи из књига Светих Отаца није прихватљива за хришћанске свештенике.

Књиге Светих Отаца утврђују хришћане у Вери док се овде играмо Свезнањем, Знањем Суштине.

Ова књига се заснива на Вери у Светога Духа која се заснива

на Вери у Сина а која је заснована на Вери у Оца.

„Немојте жалити што ја одлазим јер када не бих отишао не бих вам послао Утешитеља који ће вас свему научити.“

Црква не обухвата све што води Васкрсењу, као што је на пример Свезнање.

На неки начин је то Христ имао у виду када је рекао својим ученицима да не дирају човека који проповеда а не прикључује им се.

Играмо Јована.

Сада када смо савладали најтежи део, време је да се суочимо са нечим што је још много теже, уколико упорно покушавамо да разумемо. (мала шала)

Уколико само гледамо онда у једном тренутку све постаје невероватно једноставно. Толико једноставно да се то

41

речима не може описати. Постаје једноставније од најједноставнијег што можемо замислити. Када постане незамисливо једноставно можемо са сигурношћу рећи да смо срели Ништа.

Ова немогућа једноставност је могућа само на најједноставнији начин, ако останеш само на гледању.

Играмо Јована

Суштина има нешто што ниједна моћ са површине нема а то је неограниченост која немогуће претвара у могуће и то искључиво својим присуством.

Игра је прва фаза у научном процесу стицања Свезнања без стицања. Док се играмо само гледамо и не пада нам на памет стварање, играмо Јована.

Ову игру називамо бајком само зато што никоме не пада на памет да бајку примени у пракси.

Време стварања почиње тачно када „дође наше време“.

Ради се о крајње фином и једноставном процесу и само смо у таквим процесима носиоци Бога.

У свакој врсти постоји мноштво а само је једно за човека, постоје науке и науке а само је једна за човека и то она са којом је изграђена Нојева барка.

Играмо Јована.

42

Некада давно човек је био избачен из Раја, настало је човечанство без човека а са мноштвом људи и тиме је много тога изгубљено али је остала могућност да се много тога врати са јединством свих људи а вратиће се све и добити још много више када људи постану човек по човек.

Али вратимо се у време када је било све изгубљено и када пажљивије погледамо можемо видети да није баш све изгубљено.

Човек избачен из Раја је нешто као биљка ишчупана из корена када неминовно почиње да се распада.

Преко рода се могло остварити извесно јединство као последња жилица којом смо се држали близу Раја.

Међутим, нова рођења су доводила до новог удаљавања. Противтежа се успостављала одржавањем веза и поштовањем праотаца, Перуна, Сварога итд.

Уз помоћ Рода и Праотаца одолевали смо кукољу али је у једном тренутку кукољ превладао, негативно је превладало и блокирало приступ позитивном и тада и само тада када више нема решења, долази до интервенције Творца.

Рођена је личност без греха, без ичега што има везе са кукољем, без ичега негативног.

Рођена је у тренутку када је архетипски казан човечанства

43

био пун негативног.

Родивши се као син човечији он је преузео целину негативног а родивши се као син Божији посредством Духа Светога био је слободан од негативног. Крштењем се спустило позитивно и приближило негативном да би се овим односом као неком врстом електрошока освестила Суштина у Њему.

Само са освешћеном Суштином у себи Христ је могао преузети све грехе човечанства на себе.

Крштењем је Христ био инициран, зрак Суштине се спустио на крајње тачке у Њему, Суштина се повезала са Нојевом барком и ова барка је постала Суштина у Њему. Крштење се дешава у води јер је водоник такође носилац Суштине.

Када се неко крштава у цркви он је на крсту, раскрсници, и тада се одлучује за пут који води ка Христу, тада бива инициран као што је и Христ инициран. Али то је иницијација без освешћивања. Људи су превише везани за негативно да би се могли приближити целини позитивног, Суштини у себи.

Играмо се Свезнањем и ова игра нас ослобађа везаности. Током ове игре его Површине препушта управљање егу Суштине, онај који зна парцијално и релативно препушта управљање ономе који зна целовито и апсолутно а и један и други его сам ја. Са овим управљањем смо на линији и више

44

нема лево-десно. Его Суштине нас поставља тачно тамо где треба да будемо да би могло доћи до приближавања целине негативног и целине позитивног и варничења између њих, до паљења савршене унутрашње ватре, до паљења савршеног унутрашњег светла, до освешћивања неограниченом Свешћу Суштине. Ово је друго крштење, крштење у ватри које се дешава у Свезнању којим се стиже до крајњих тачака.

Кажу да је православље постојало и пре Христа и у праву су јер се често копије као макете појављују пре оригинала.

То је случај и са Сумерском религијом и са комунизмом.

Дуго смо живели под кукољем, дуго смо живот кукоља називали нашим а као и свака тврђава у таквим условима и наша се претворила у рушевину са пуно рупа коју је свако могао лако освојити.

Са свим оним што нам је дато ми смо неосвојиви али смо окрњени и свакоме од нас потребно је исцељење.

Наше је да се играмо Свезнањем а за исцељење да не бринемо јер се оно тада дешава спонтано, на савршен начин, без контраиндикација.

Кукољ олабави сваку циглу на тврђави, расте све више и заклони поглед, ограничи видике, сакрије хоризонт.

45

Мушкарац нпр.види само шта је жена рекла или урадила, како се обукла, да ли се нашминкала или се запустила, да ли је лепа или згодна а све је то само кукољ али не види у њој женски принцип.

Ако довољно упорно гледа у том смеру може видети и хоризонт, целину женског принципа што је уствари Творац.

Човек има непромењиво чврст, јак и добар карактер а људи имају исти такав карактер само без чврстине, подложан промени под притиском живота јер је човек укорењен у Суштини док људе учвршћује њена замена која је ограничена.

Само непромењиво чврстим карактером може се ићи до краја, до крајњих тачака које су уцртане само у најширој слици постојања, у којима се срећемо и забављамо са Суштином. Дакле, на Нојевој барци се забављамо са Суштином.

Људи често под тежином живота излаз виде у пречицама које доводе до тренутног олакшања али их удаљавају од Суштине, крње им карактер, руше им тврђаву.

Библијски Јов је пример особе чији карактер остаје

непромењен и неокрњен упркос крајње неповољним

животним условима.

46

Јован Крститељ се није одрекао истине ни за живу главу.

Увек је било како би се Библлијски рекло – праведника, али уз ову играчку којом се управо играмо биће их све више.

Ако је неко помислио да сам погрешио када сам рекао да се на Нојевој барци забављамо са Суштином, рећи ћу то још једном. Да, на Нојевој барци се забављамо са Савршеном Суштином. Исти образац постоји између нас и Суштине као између мушкарца и жене.

Однос између супротних полова, мушкарца и жене, је припрема за однос између супротних полова човека, Суштине и Површине.

Мушкарац и жена могу једно друго подржавати и уздизати све до крајњих тачака а могу се блокирати и унижавати све до дна дна. И дан данас су чести куршлуси између мужа и жене а они су недопустиви између Суштине и Површине. Свети Дух преко Свезнања и ега Суштине нас поставља у став у коме не може доћи до лошег исхода и зато смо на линији.

Зато је и речено да ће се хула на Оца и Сина опростити али неће хула на Светога Духа.

Као што код момка и девојке постоји забављање пре брака постоји исти образац и између Суштине и Површине.

47

Неко девојци пева:

„ У срцу моме живиш само ти

једина моја љубави,“

а ја то певам и Суштини и жени јер су оне на неки начин за мене једно.

И саму Суштину дефинишу супротни полови Бог и Творац, површина Суштине и суштина Суштине.

Играмо Јована.

Рекао сам ономад а то ћу рећи и сада да је зима изразТворца

Небеске Мајке, а лето Бога, а исто то ћу рећи и за ноћ и дан.

Творац је тама Знањем обасјана а Бог је Светлост, како би рекла Вера Бојичић из женске перспективе.

Сви знамо шта су ноћ и дан за људе али тек са знањем Творца и знањем Бога можемо знати шта су ноћ и дан за Човека. За људе је кључно Сунце а за Човека је кључно унутрашње Сунце, Суштина.

Унутрашње процесе је веома тешко разумети и у томе не помаже много поновно и поновно ишчитавање али ако ишчитавамо више пута само да би видели онда ћемо и видети а тада све постаје једноставно и потпуно јасно.

Потребно је ишчитавањем пробити пут до сопственог виђења а онда ишчитано узети као сведочење.

48

Када је особа у мраку поводом неког питања довољно је да сабране пажње гледа у правцу онога што га интересује и у једном тренутку као да се склони магла, као да сване дан и особа бива обасјана али не дневном светлошћу већ Знањем и не било којим знањем већ Свезнањем ако се држи крајњих тачака.

Свезнање зрачи светлошћу чији извор није Нешто већ Ништа.

Прихватили смо као аксиом чињеницу да нешто настаје из нечега али је првобитно све настало из Ничега.

Од праха правимо прах али и од даха или духа можемо правити прах и тек ћемо.

„И би реч…“

Свезнање обасјава, ствара без стварања, само на реч, и теорија је и пракса истовремено и још много тога што га чини јединственим у односу на свако друго знање и то је образац.

Увек је само један од своје врсте носилац Неограниченог.

Свезнање је знање Суштине која је атом Ничега, атом који је у Ничему и целокупно Ништа је у њему.

Суштина је атом Ничега, Бића или даха које се од праха разликује по томе што има неограничену дубину.

Пало Небо које игра улогу Суштине је само слика Бића јер нема ту неограниченост, оно јесте Небо али ограничено.

Девојка плаче у цркви,
немим сузама се мрзне ветар,
а поред ње иду возови
у мало познати мраз.
.
Возови одлазе са перона –
њихова бука је већ несносна;
сигурно ће опет неко заплакати
међу тим проласцима вагона.
.
Магла нам седа на храмове
и замагљује нам очи тајно…
.
У храму –
нема девојчица
као да
плаче
наглас.

.

Избор сачинио Алексеј Иванович Чарота

Са белоруског језика превела Дајана Лазаревић

Извор: Пројекат Растко

У неким болестима лекари препоручују што већу дозу лека,

као на пример: пиј воде што више можеш!

Вера је сигуран лек нашој души само када се узима у највећој дози.

Веруј што више можеш!

Оставио си иза себе осмех

пун Љубави

и исконске сузе што извиру

светлости воде.

ЕВО ЧОВЕКА!

повикаше грешни…

Сваки дамар у оку ми титра

јер други пут си међу нама

грешницима подлим.

И гле!

Повратком отвараш нам та

стегнута срца.

Дошао си грехе да очистиш силне.

Клекните на колена ви

смртници смешни.

Молитвама се Свемир отворио

Сузама перемо крваве сузе своје

ДА

ЕВО ЧОВЕКА.

Једне прилике, кад је Наде чито струјомере, замоли га баба Мара да, кад доспи, дође да јој уведе светло у шталу. Обећа Наде. Позове он једног дана свог колегу Душка Срђића да му помогне да учине севап баби. Затегну они АТГ жицу с куће на шталу, уграде конзолу с керамичким шољама, направе фасунг, привију сијалицу од 60 свјећа, ударе прекидач и то онај „о-ге” – све по пропису.

– Јој, ђецо, кад би ми ударили тако и пред шталу млого би ми згодно било, кад се увече намируе стока, да се не заврзуемо по мраку.

Кад и то уредише, види баба да им посо иде руке, па иг умоли да то нареде и код свиња. Па у качару. Вели кад одем тамо стално се, пуста, сврзем за неку шедрњу. Јанпут замал врат не сломик.

Кад су све завршили и почели да пакују алат и остатак материјала који су доњели о свом трошку, вели им баба:J

– Јој, ђецо, вала ви ђе чули и ђе не чули. Дабогда се усрећили. Срећа ви пјевала. Да вас нудим д-останете на вечери, знам да журите. Окраћо дан. А да вас нудим да платим, знам да нећете да наплатите. Ал бар да вам баба

дадне по коју дуњу. Има да вам, на-љепту, замиришу собе.

Тако су Наде и Дуле на свом првом хонорарцу зарадили ко чела на брусу.

Ал што јес јес: валила иг баба Мара по селу на сва уста. А и диље, кад оде на пијац и коеђе. Те како су златни. Те како уста имају а језике јок.

Те како не шћаше да вечерају, но се снебивају, а она иг нудила.

Те како не шћедоше да наплате ко да се не ваља, а она иг ћерала по авлији

д-узму паре. Те благо мајкама кое за њиг дадну шћери. Имаћеју више среће но памети…

Кој ти га зна и да л би се Наде и Дуле иженили да иг баба Мара није окивала у звјезде код коеког. Коекад. И коеђе.

Желим ти да

Срце постане разумно,

А разум срдачан,

Да живот буде вечан.

 .

Да ти душа пева

У плавој боји,

Да се дух и свест

Ничега не боји.

 .

Да ти живот

испуњава радост,

а тело здравље

и вечна младост.

 .

Да сви твоји дамари

Плешу са васионом

И препустиш се току

Срећном и пријатном.

У усменом предању Словена јабука се неретко сматра за дрво света, а њен плод прати најзначајније тренутке сваког појединца: рађање, венчање и смрт.

Јабука је једна од основних жртви при обредима везаним за плодност али и претке. Као таква она представља основни дар, нарочито оболелима, јер у народном лечењу има разнолику употребу.

Користи се као позивница и као знак гостопримства.

Најзначајније место добија у свадбеном обреду који започиње просидбом у виду уручивања јабуке девојци, и наставља се бројним радњама у којима се користи као симбол љубави и плодности.

На митолошком нивоу златна јабука је та која означава спајање божанског пара, даље обезбеђујући плодност и родност усевима, но, исто тако може представљати и громове, испољавајући своју разорну снагу.

Ово воће представља извор радости и благодарности.

Држање јабуке у руци (као и нара), гест је који је оставио траг у уметности и владарској идеологији кроз куглу или сферу у руци. Кугла као свет, вечност, сведржитељство. Обично је у левој руци, потом је хришћанство усвојило и на њу је постављен крст.

Иконографски се уобичајено представља са архангелом Михаилом који је држи у руци.

Постоји веза између византијских јабука које репрезентују доминион у руци и турског веровања у “црвену јабуку” – метафору за светску доминацију, кроз древни мит о универзалном суверенитету симболизованом у јабуци. Црвеној, због љубави према нацији. У последњих сто година симбол је пантурцизма, који су турски националисти позајмили од Византије.

Изненађујуће се ретко помиње, у Старом Завету, по својој прилици јер на Блиском истоку није била распрострањена због топле климе која јој не одговара.

Уврежено мишљење да су Адам и Ева загризли баш јабуку дошло је са Запада, раширило се и актуелно је до дана данашњег. Св. Августин је неодлучно прихватио могућност јабуке као плода греха. Забуна је настала, највероватније, услед латинског превода Библије – Mālum је реч за јабуку (плод), а mălum је реч за зло или несрећу. Разлика је само у дужини самогласника. Као и код речи malus, малициозно и malus јабуково дрво. Фонетски идентитет утицао је на семантику и допринео сумњи ка злом карактеру воћа.

Јабука је плод који одржава младост, симбол обнове и свежине. Зато је била посвећена Афродити и Хери, и словенским божанствима Лади и Живи.

Душан Божић – Литература: Мирјана Детечић – „Зелена јабука у епским песмама”, „Зборник у част Марији Клеут”, Филозофски факултет, Нови Сад, 2013

Radoslav Katičić – „Zeleni lug“, Ibis grafika, Zagreb, 2010 – Веселин Чајкановић – „Речник српских народних веровања о биљкама”’, Српска књижевна задруга, Београд, 1994 – Центар академске речи Шабац; Слика: – Јаблко – Душан Божић

(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

 01

Још мало, још само мало, и све владе света биће у расулу.

Немири, страх, пометња и бежанија, захватиће све владе, све земље, све народе.

Биће то коначан обрачун народа, са својим издајничким владама.

После овога, ниједна влада света неће ни помислити да буде издајничка.

А неће ни бити влада, јер ће сам Народ бити –

Влада!

Још мало, још само мало, и све издајничке владе света наћи ће се на сметлишту повеснице.

О тим владама, већ колико сутра, нико ништа неће знати.

Остаће заувек безимене!

 02

Све невладине организације света, иза којих стоје западне обавештајне службе, служе Империји Зла.

То је Рептилофилија, која верно и понизно плези Рептилији.

Србија је пуна тих људских изрода, те људске погани.

Не, нису они србски изроди (јер Срби и нису!), већ последњи људски изрод и отпад –

шудре, парије и палије!

Долази време, и већ је дошло, када ти изроди људски нигде у свету неће имати уточишта.

 03

Да није рептилских религија, сви би словенски народи били – Један Народ, Један Род.

Туђинске (душманске) религије растурише Аријевско Биће Словена.

Од Великог Рода разроди се и одроди мноштво неких међусобно завађених племена, која су лак плен, и јевтино робље,  за сваког тиранина.

 04

Аријевски се Словени неће никада сабрати и ујединити, све док заувек не одбаце душманске религије.Те религије су једино зато и смишљене – да се растури Духовно Језгро ВедСрба и иних Аријеваца – да се растури и пороби!

Али, то мора да крене изнутра, из Унутарњг Суштаства.

Свако сам са собом мора да дође до тог познања.

Зато што су душманске религије  чинима и мађијама поробиле и Ум, и Срце, и Душу свих словенских, свих ведсрбских народа.

 05

Старо доба јесте доба религија; Ново доба јесте доба Духа Стварања.

Религије нису спајале народе, већ су их раздвајале.

Вечити грозни ратови у име ове или оне религије.

Мржња је владала Старим добом.

Мржња и грозота пустоши.

Религија није Вера, није Знање, није Свест; религија је сушта опречност и супротност свему томе.

Шта значи бити религиозан?

Најбољи пример за то јесу комунисти и бољшевици, као и ини сатанисти.

Сатанисти су, можда, завршница религиозности Старог доба!

06

Бољшевици су били дубоко религиозни.

Између њих и сатаниста нема никакве разлике.

Праискона и бесловесна мржња према свему племенитом, узвишеном, дичном, часном и лепом!

Бољшевици, сатанисти и глобалисти – то је једна те иста рептилска религија.

 07

Све старо мора да умре и нестане, да би могло нешто ново да се роди.

Религије су прошлост, а будућност припада Духу Божанског Стварања.

Зашто су религије прошлост?

Зато што су вековима, свуда по свету, сејале само мржњу и зло.

Иза религија, на Мајци Земљи, осташе стотине и стотине милиона гробаља.

Сви религиозни народи,  дан и ноћ, размишљају само о једноме – како ће да сатру и затру неке друге народе који припадају неким другим религијама!

Мој месече, фењеру поноћни,

јутро дође и ти си заспао.

Твој је сјај и од Сунца моћнији,

видело си тами даривао.

.

Светла лучо, љубав ти врлина,

у твом срцу цветак процветао.

Срећно јесте, небо што те има,

Даницу си звезду надjачао.

.

Мој месече, зрак ти топли љубим,

што земљицу милује пренежно.

Не, не желим тебе да изгубим,

заволех те, то је неизбежно.

.

Дар живота ти си сребрнасти,

моћ упијаш, али моћ и дајеш.

Одсјај твој је камен платинасти,

сто облака, ти се не предајеш!