То што је замислио
о небо се одбило;
То што си прихватио
у земљу се укопало;
То што шапућете
ђаво произвео;
То о чем’ ћутите
народ прозрео;
И то што цртате
већ крштено је;
То што прекрајате
крвљу баштињено је;
То што отимате
црквеним кључем
замандаљено је;
А оно што претурате
при стварању света уређено је.
.
Онај ко стави на моју груду прст,
добиће заузврат мој крст!
Онај ко пружи му мој грумен,
добиће од крви образ румен,
црн и згорео, гнојав и сковао
још од Лазара запечаћен цео!
Милица светли, видите ту је;
Косовска вила све вас чује;
Ено га Обилић исуко мач!
Ено чује се и мајке плач;
Дечаци страдали гледају у вас,
Иван, Пантелија у овај час!
Мучена Босиљка, света девојка
што рашчеречи је тај
преговарач!
.
Коме њиву дедину дајеш?!
Коме шуму и птице моје?!
Коме ливаде и одаје?!
Коме цркве и олтаре?!
.
То што је замислио
је само прах!
То што си прихватио је Јудин дах!
Ми, народ цео нисмо на продају!
Мени се моје цркве не дају!
Ја, моја војска и срце моје
на звонику сада стоје
и сви бију у истом ритму,
Косово-Србија, Метохија је!
.
Моје и моје и моје и моје!
Ја своје небо ником не дајем!
Дај твоју руку, око и дете
Моје да дирате никад не смете!
Ни корак више, ма ни педаљ!
Ја урезана у вид и даљ!
.
То што је замислио, неће моћи!
То што си пристао
у своме дворишту само смеш!
Моје не! Не! Не и не!
Моје је семе корен Христов
Не дајем своје и чујем зов
деде и свеца баш из те шуме
из које извади мој,
чујеш ли, мој грумен!

Фото: Шта је све власништво србске цркве на КИМ; Википедија

За колевку нашу борише се вешто,
у вихору рата, Србију не даше,
судбински им дaнo, нajслaвниje место,
испред душманина што се злобни збраше.

Док је корен земље дрхтао и плак’о,
спремни беху гинут, живот дати голи,
за спас свога рода, прошли су и пак’о,
застајали нису ни кад рана боли.

Притискао груди, очај је претешки,
гледали сaв живот, где се пред њих креће,
ту у војевању, нема места грешци,
јер метак да бира никад мету неће.

Знали су рођењем шта је њима дано,
Вучица их мајка, држала на груди,
мир никада није за ратника свано,
већма су у стражи од самртне студи.

Нису знали Вуци, да ће легло срама,
отаџбина бацит на њихова плећа,
нити да ће народ у сред свога чама,
Витезов’ма својим окренути леђа.

Док се битке биле, предобри су били,
сваком живом бићу српскога порекла,
а кад мир привидни, окрену се сили,
јунаштву пресуде, зарад свог поретка.

Чак и да су знали, судбина шта носи,
у рукама багре, издајничких душа,
поново би стали, да их пламен коси,
зa Чопорску част је, вeра непресушна.

Фото: Чопор вукова; Википедија

Сећаш ли се децембарске ноћи
и плетива снежног око моје главе?
.
Плео си ми косе свежином што јаре,
уздасима топио пахуље, нестварне лепоте.
.
Покиснуше косе ко угарак црне,
дадох се у бег путем погубљене срне.

Фото: Фототека Србског Журнала

Цео нам је хоризонт у жутом грмљу, вечити цвет
као ореол снажних небеса за свет
где трагом се топи росно небо, у светле зоре
мистеријом цвета и сунца изнад поткоре
Земље, кад и мој лик налик је цвету,
страсти мирисној, што светли у небу моћном,
и у свету
А када нам сине прах сунца, пред вратима дана
са осмехом поклоним се, измаштаној јави
што је збуне невестински снови
полегнити међу травке зањихане телом
куда цвату, стидно румени цветови
и поворке мисли ојутрене сунцу зрелом
У њих криомице спустих шапат
Цвет нежан и лак
ко заогрнута свила красна
Криновима градећ младост, бели свлак
и даљине крошњи преплетених у облаке
јер осетих, корења светог удах
тишином још страсна
као ужареног песка прах.

Фото: Фб страница – Flawers und Nature

Дивно је знати да си овде,
у ноћи, невидљив свом сну.
Поред мене усамљене
док расплићем своје бриге и
помрачене мисли као мреже
заплетене.
Наша срца плове сновима
чији се сјај осликава у бескрају
који је пред нама.
У земљи ћутања
касно је за савет и молитву.
Сенка свог духа се боји.
Ту си, где значења постају.

Фото: Фб страница – Beautiful Roses & Flowers 🌺

Путовах
И до најудаљенијих
Звезданих јата

У сновима својим

И познах све
Што се познати може
У свим световима

И видех
Да је све то
Само сан

У сновима својим

Које и будан
Сневах без сврхе

Фото: Звездано јато; Википедија

Невенчана светлост, прозор. Мрља..
Напуштање свог бића
у лету ослобођења. У миру олакшање.
.
Четкица душе слика се.
Заврнута славина, доста је вода текла..
.
Рођење пре рођења у вечности –
четворолисна детелина плаче.
.
Нема краја. Љуљашка,
мајчина тиха песма љубави,
заборав о сопству и препуштање
топлој сили музике,
у којој сам дуго плутао
стварајући се као биће!
.
Милост, радост, здравље
топи ме свим чулима душе!
Сваки бол престаје,
страх се претвара у најљубазнију доброту.
.
Бела светлост
прекрила је мрљу..

Фототека Србског Журнала

Моја песма скида декорацију своју.
Она се не дичи рухом ни накитом.
Јер украси су нашој вези препрека;
они би нас удаљили једно од другога,
и њихов би звекет заглушио твој шапат.
.
Моја песничка таштина
леже у прах пред тобом.
О песниче над песницима,
ја седим у дну ногу твојих.
Дај ми живот природан и прав,
попут свирале од трске
коју ћеш ти испунити свирком.

Фото: Фб страница – Beautiful Our World

Загребите само мало испод површине.
Видећете,
Отворе се изненада тајне шкриње.
Оне су чувари тишине.
Има на њима наталожене прашине,
али Љубав небеских размера
све за трен очисти и скине.
Нема маске, нема претварања.
У том свету лепоте
има олакшања и изобилног отварања.

Она су човеку непозната
само их је брижљиво чувао за црне дане.
Ево, дочекао је да и тај дан осване,
да се појаве све тајне претајне
и да душа полако крене у нове зоре
и нове освите јутарње.

Духовно буђење је као чуђење.
Растерети се биће и силна блага са светом подели.
Сва његова блага су искуства
и бола промери – лични примери.
Само човек треба правилно енергију да усмери
и нема више бесциљних лутања.
Прекину се сва ћутања
и појави се изненада на истом небу
невидљива путања.
Кад човек јасно и гласно
како се осећа говори
шкриња живота се отвара,
свесност проговори
и дарује она што никад нико могао није.
Упозна тада човек Царицу Тишине!

Фото: Царица тишине; Википедија

Јесен дотиче видик суморно
У слепоочнице улази мрак
Док јецај капље уморно
Тражећи у магли сунца зрак

На прозор пале капи мртве
Клизећи у ритму разоре ум
У себи сањар попут жртве
Све стазе своди на блатњав друм

Фото: Јесења слика; Википедија