Лепотица моја, одлази!

Свет је зове тајносани!

Душа жива се радости,

А тело плаче у жалости!

Принцеза рода својега,

Опрашта се,  у љубави!

До виђења, створе Божији,

Срешћемо се у Вилин тајни

Тамо, где река бела плови

У сусрет Водеану благости!

Поново се будим

На Нојевој барци

И призивам певаче

Са трпезе Твоје.

.

Родило се сунце у освит беле зоре

И гле царства нова из пепела расту

Свето горје из мора се диже.

.

О Мудрости!

О Господе силни!

.

Нека се сунце на истоку роди,

Са севера нека ветровита песма крене.

Нека са југа вал топлине Душу пуни,

Са запада нека смирај стигне.

С.С.Л: “Изгубљено царство“

Нема дивније девојке од Тање

црвен руб на скуту, блузе таласање.

Јарком иза плота Тања некуд ходи.

Месец с облацима коло шумно води.

.

Истрчи момак, говори јој тугу:

“Радости збогом, ја узимам другу.“

Охладила се к’о у пољу роса,

а као змија расплела се коса.

.

“Момче плавокосо, без вређања дугог,

морам да ти кажем, ја узимам другог.“

Нису то звона јутарња, већ цика.

Сватови… Не видиш лица коњаника.

.

Тужи род Тањин, нису кукавице,

од топуза брзог рањено јој лице.

Црвен венац крви слепљен јој на челу.

Најдивнија беше Тањуша у селу.

Целокупна бугарска интелектуална елита, укључујући и Бугарску академију наука и уметности , и даље доживљава територије јужне и југоисточне Србије као бугарске. Међутим, историја нам говори да, не само да нема говора ни о каквом бугарском националном идентитету међу становницима Ниша, Пирота или Лесковца, већ нас, напротив, упућује на разматрање етничког, лингвистичког и историјског карактера целе западне Бугарске (Шоплука) све до реке Искар.

Уколико погледамо лингвистику, тачно на поменутој реци, налази се ,,јатова граница“. Она је једна од најважнијих јужнословенских изоглоса. Западно од те границе (тзв.западни бугарски говори) , старословенски глас ,,јат“ (Ѣ) прешао је у ,,Е“ (нпр.бело), док се источно од те границе изговара као ,,ЈА“, ређе ,,А“ (нпр.бјало). Ова али и многе друге језичке особине западнобугарских говора: српско штокавско ,,што“ (уместо бугарског ,,какво“); прво лице једнине личног глагола: ја и јас (уместо бугарског: аз); треће лице једнине личног глагола: он, она (уместо бугарског: тој, тја); коришћење речи које постоје само у српском језику – нога (буг. крак), кошуља (буг. риза), мачка (буг. котка), навеле су многе угледне научнике попут Јована Цвијића, Александра Белића или Аполона Мајкова да закључе да дијалекти западно од јатове границе припадају српском језику.

Ако отворимо историјски атлас, видећемо да је српска држава за време краља Милутина обухватала и територију данашње југозападне Бугарске укључујући град Велбужд (касније Ћустендил). За време цара Душана, градови Суково, Мелник, Стоб, Рила, Извор, Петрич, улазе у састав српског царства. У том периоду, тачније 1355.године, локални српски велможа Хреља Охмућевић, обновио је Рилски манастир.

Након Душанове смрти, царство је подељено међу српском властелом. Територије на крајњем југу и југоистоку, припале су породици Драгаш. Родоначелник ове породице, севастократор Дејан, средином XIV века подиже своју задужбину – Земенски манастир, на обали реке Струме, близу града Земена (данас Република Бугарска). Дејанови синови, Јован и Константин Драгаш, преузели су власт након очеве смрти, а после Маричке битке постали су турски вазали. Османлије су управо по Константину назвали град Köstendil (,,Константинова Бања“), тј.Ћустендил (некада Велбужд).

Трнски манастир, један од ретких сачуваних средњовековних споменика у Бугарској, његова је задужбина, што важи и за већину цркава које су саграђене на овом простору.

Константин Драгаш, своју ћерку Јелену, удаће за византијског цара Манојла II Палеолога, а њих двоје у том браку добиће сина Константина ХI Палеолога Драгаша, који је са својом војском херојски погинуо пред зидинама Цариграда, 1453.године, као последњи ромејски (византијски) цар.

За време владавине деспота Стефана Лазаревића, делови данашње југозападне Бугарске и даље остају у оквирима српске државе, све до доласка Ђурђа Бранковића на престо и пада српске деспотовине 1459. године. На иницијативу Мехмеда Паше Соколовића, Пећка патријаршија биће обновљена 1557. и све до 1766. године, сви манастири и цркве у југозападној Бугарској биће под јурисдикцијом искључиво Српске православне цркве.

Поред православних Срба на овом простору (који се још назива и Шоплук), било је и доста досељених Срба католика из Дубровника.

,,Кад је Ђорђе Србијом завладо и Србију крстом прекрстио и својијем крилом закрилио од Видина па до воде Дрине…“ Овако започиње чувена народна епска песма ,,Почетак буне против дахија“.

 Српски народ западне Бугарске, 1804. године заједно са осталом својом браћом, устаје против турског зулума. Њих је предводио чувени Хајдук Апостол, побратим Хајдука Вељка Петровића. Устанак је захватио многе градове укључујући Извор, Белоградчик, Арчар Паланку, Горњи и Доњи Лом, а на том простору привремено је створена и слободна територија.

За време српско – турског рата (1876 – 1878), српска војска улази у западну Бугарску и ослобађа Кулу, Трн, Драгоман, Брезник, Радомир…али је након Сан – Стефанског мира и Берлинског конгреса морала да препусти ове територије Бугарима, упркос великом противљењу тамошњег становништва. Многобројне нахије које су припале Бугарској, упућивале су молбе и писма српском краљу и руском цару. Једна таква молба написана је 1879.године, од стране представника трнске нахије, а упућена је цару Александру II Романову :

,, …наша земља то је Стара Србија, свети наши Владаоци Немањићи, понајвише међу нама живише. Нас су Турци као Србе покорили. Наш језик Србски је језик, наши обичаји и народни и религиозни то су прави Србски обичаји. Гусле и Славе Крсних имена уздржале су у нама непрекидно свежу и будну Србску свест кроз наше дуго петстолетно робовање…Кад би сад ми подпали под Бугарску Кнежевину, ми би изгубили и своје име Србско и своју Србску народност…“

Њихово предвиђање се нажалост обистинило. Српска војска у још два наврата продире у ове пределе – 1885.године (Српско – бугарски рат) и 1913.године (Други балкански рат). Те године, војска улази у Белоградчик о чему пише лист ,,Политика“: ,,Наше трупе…ушле су победоносно у српску варош Белоградчик у Бугарској, дочекане одушевљено од стране Срба Шопова , који у нашој војсци гледају своје ослободиоце…“

Међутим, као и 1877. године, српска војска морала је да се повуче. Након тога, српске трупе никада више нису ушле на територију западне Бугарске.

Уследио је Први, па потом Други светски рат.

Уколико знамо како су Бугари третирали српско становништво на окупираним деловима територије Краљевине Србије, а потом Краљевине Југославије, за време два светска рата, можемо само претпоставити какав су третман имали они Срби, који су се налазили у самим границама бугарске државе. Довољно је да погледамо резултате пописа из 2011.године. У Бугарској данас живи 313 Срба…

Павле Маљковић,

Извор: фб страница „Студентски клуб Правног факултета“

На фотографијама река Искар и Рилски манастир

У будућем времену – времену сада

Ми мушкарци нећемо уходити жене

И нећемо читати њихове мале трагове

Неће ни оне издајно наводити мушке

Да се исповедају у опуштеној сласти

.

Већ ћемо – оне и ми – жарко смерати

Ка Једном у чврстој подршци и свести

Користећи моћ промишљене намере

И ширењем мирисне енергије врлине

А на језике ставити или мед или узде

.

У будућем времену – времену сада

Ми мушки градићемо мандалу Склада

Од цветних венчића из њихових руку

Мандалу ведских предака и потомака

У нововедској стварности која нараста

.

Поново ћемо у врло врло високој свести

Тражити другу полу јабуке – свога себе

Роњењем у дубоко језеро – огледало духа

Као некада на Лири или светој Даарији

Ох Лепоте! у преплету јаве и прасећања!

Док сам искрено

пјевао,

сањао ,

у небо гледао,

и обалом својом ходио –

неко ми је

безобзирно и крадом

из груди ишчупао птицу.

.

И боли празнина

као ћутња

или неказана ријеч

и јутро залудно свануло,

и суза неискапана.

.

Не знам

коме је требала

моја успавана птица

скривена дубоко у мени

шћућурена и уплашена

кришом сузом неискапаном појена

и мојом мишљу храњена

.

И боли празнина и

сазнање да

морам престати да сањам,

пјевам,

сањам,

гледам у небо,

да ходим обалом својом —

Морам пронаћи птицу

од даха звезда твоја је жеља

низ небо пада у слатке воде

извор распрсни гужвана постеља

када нас нестани пијане роде

.

удвојен спојем распрснут вриском

у талас стоти дрхтај ме баца

собом се преметнем Богу блиском

јабуком греха змија палаце

.

одвајам руке тонем у снове

јава је била одвише врела

јутро ће стварати усхите нове

.

сенкама обриса у плахти тела

разбуд петлови одавно ћуте

незнан маглине име нам слуте

Најсевернија република Срба (за коју скоро да се не зна) – Барањско-Бајска.

Пре 98 година у Мађарској је постојала Барањско-Бајска република, чији је председник био спрски сликар Петар Добровић. Седиште те републике било је у Печују, граду кога су 14. новембра 1918. године ослободили српски војници.

Три године након тога Срби су у Печују имали цивилну и војну власт. Срби, Буњевци, Шокци, Хрвати и део Мађара желели су да се прикључе новоствореној држави Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и на великој народној скупштини одржаној августа 1921. године прогласили су Барањско-Бајску републику. Велике силе нису желеле да сачувају ту републику, а ни влада Краљевине СХС није била заинтересована за њен опстанак, тако да је та република угашена после седам дана постојања.

Тријанонским споразумом, којим су, после Првог светског рата, дефинисане границе Мађарске, националним мањинама пружена је могућност да остану у тој земљи или да се селе у матицу. Више од половине Срба који су до тада живели у Мађарској напустило је ову државу и преселило се у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.

Срби су, након тога, дуго били невидљиви у Печују, Мохачу и другим градовима Барање. После више од једног века Срби су поново добили своју цркву у Печују, граду у коме трају још од средњег века.

После војног пораза Аустроугарске у октобру 1918, територија Барање и Бачке је била под контролом војске Краљевине Србије и под административном управом војвођанских Срба, који су 25. новембра 1918. прогласили присаједињење ових подручја Краљевини Србији и формирали аутономни регион под називом Банат, Бачка и Барања. 1. децембра 1918. овај регион (као део Краљевине Србије) улази у састав Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.

текст “ Најсевернија српска република-за коју већина Срба данас не зна“, у целини,  на нет страници „Наука и култура“

Истину знам! Бивше истине – на страну!

Нека човек човека на земљи не глође!

Гледајте – вече! Гле – скоро и ноћ бану!

О чему – песници, љубавници и вође?

.

Већ ветар леже и земља у роси бди.

Скоро ће мећава звезда у небу стати.

Под земљом ћемо скоро уснити и ми

Што по њој не дадосмо једно другом спати.

Владиславу Петковићу Дису

Склупчано умором тело
спуштам на постељу ледну
и покривам руком лице
питам своју судбину јадну

Да л’ певају плаве птице
да л’ постоје топле сузе
мртве гране не говоре
жеље хладна рака узе

Зашто око не заплаче
зашто суза не прелије
и све јаде и све жеље
у гробницу да сабије

Сипи кишо, сипи тихо
нек божија звона звоне
само уздах имао сам
празне речи и болове

Фото: Богородичине сузе; Википедија