Шумови душе,

.

испосници

небеских годова,

искушеници

разума и снова.

.

Шумови душе,

.

исповједници

сусрета,

гласници

растанака.

.

Шумови душе,

.

вјесници

загрљене пјесме.

Владан Пантелић: Валентина Милачић

Валентина је врло интересантна песникиња; пише песме мудрице, тј, мудрице песме. Објавила је више збирки поезије – “Име тишине“, “Вијенац несанице“, “Близнакиња грома“ и “Ками до камена“  и једну стручну књигу   “Компетенције васпитача у игроликом процесу сажимања теорије и праксе.“  У припреми се налазе, за сада, још две њене збирке поезије. Била је активан  учесник међународних  научно-стручних  конференција, добитник је више награда, а њене песме су објављене у многим књижевним часописима, антологијама, зборницима, и превођене су на више језика. Члан је неколико  удружења књижевника. Живи и ради у Бањалуци.

Од светлости и звука направљена

од вечности саткана

погледом нежним праћена

љубављу целивана

искуствима поучена

телима ношена

у сузама утешена

у тешкоћама бодрена.

.

Топлином разнежена

лепотом задивљена

блаженством занесена

вером у Њега вођена.

.

Ј.Б: Збирка – “Светлости моја“

Некада даво постојало је царство Свијетлог Рода и звало се Чаробна Гора. Кажу да су били потомци Звијезда  и носили су у себи звјездано сјеме. Не зна се шта је у том царству било чаробније:да ли мора,или горе, небо, ваздух, потоци ил ријеке,травкe,звијерке ил стасити горштаци који живјеше у њему. Чак кажу да је и Сунце другачије сијало но у било ком другом царству на земаљском шару.Љубављу је била повезана свака душа која ту живјеше.

.

Рађали су велике ствараоце:поете,сликаре,зидаре,музичаре,нарочито су лиру свирали,научнике,чаробњаке и јунаке и стварали дјела вриједна уздаха Васељене. Дружили су се са вилама и змајевима и чували своја два свијета .Легенда даље каже да је заштитник царства, Велики Бијели Змај живио на Орловом врху гдје никад у вјеки вјекова људска нога није крочила. Врх је био тако високо,неђе под саме облаке .У змајевом гнијезду су постојала 3 златна јаја и свако је чекало своје вријеме ……

.

И деси се игра свјетлости и таме…као што свако Свијетло привлачи таму јер јој боде очи тако тама посла своје легије да угасе тај пламен. Дуго су се горштаци супротстављали легијама таме. Убацише им на превару док су били изморени од борбе и скоро заспали а то нису смијели, јер у том међупрелазу у сан најлакше се убаца најцрњи од свих отрова -мржња.Заспаше и пробудише се у другом царству. И тако Чаробна гора поста црна.

.

Треће вријеме је ту а ти мој Роде, вјеруј,не бој се, пробуди се, сјети се ко си. Није ти у крви да си мали. Велики се не плаше ни Живота а ни смрти. Ал знај да је треће златно јаје још увијек на Орловом врху и ускоро ће се нешто излећи из њега.

Родит ће се ЉУБАВ….

Вјеруј. .. .

Ноћ – звезде трепере на својим путевима

Кум распростро сламу по васцелом небу

Седим у лотосу на многомоћном месту

Зрикавци малени неуморни а гласногрли

 Идеалан пев за дубоки мир и созерцање

Ни до Лире не стигох суштина ме тргла

У трену ме свест – пребрза и за вајтмане

Врати у родну Тијанију лепотом васкрслу

.

Месец срцаст – око њега вишебојни круг

Миришу цветови које ноћна сила отвара

Нарастају биљке у врту и трава око дома

Стидљиво се отвара и првоцвет бегоније

Сова са хуком прелеће кров – јури сеницу

Удаљени лавеж љутог гонича брзог зекана

Веверице орашарке развукле звучну мрежу

Шушкају по лишћу пауци и ситни инсекти

.

Зашто си ме Душо моја вратила са Пута?

Оностранство је наша завичајница права!

 Поново зурим ка небу пратећи вековни зов

 Напупила земља – испод себе осећам језеро

Његове воде напајају изворе и реке и људе

Преко хоризонта прелеће неорганско биће

Врви многолико Живот у свем Постојању

Како свеобујно Господе и танано трепериш!!!

На дуњици мојој долетела птица

да ми шапне неке дивне слике:

Како шуме реке, како лају птице.

Разувери моје челик неверице.

.

Слете ми на раме и тихо ми рече:

„Што пропусти синоћ, тако дивно вече?

Дотакла би зору док бремена се буди,

кад зелено класје месечину љуби.“

.

Тужно спустих главу и лице невесело:

– Иди птицо моја, ти у друго село.

Однеси ми драгом трунку моје боли,

путем којим хода да га не заболи.

.

Напушта ме јесен у крошњама дуње,

железна ми љубав привукла све трње.

Сад громови туку нема нигде штита:

Иди птицо, иди песмо…

Кажи, да бол за љубав пита.

У градини мајска ружа цвета,

драга ме се по градини шета.

Шетајући руже мирисала

и ружама тихо шапутала:

“Ој, ружице, лепо цвеће моје,

расцветале у најлепше боје,

ја вас више нећу заливати,

моји су ме решили удати.

Руже моје, нећете ми цвати,

С вама ће се окитити свати.

Ја ћу китит’ свате и свираче,

А најлепше љубљено драганче.“

.

Казивач: Милунка Јовановић

Горњи Дубац

“Драгачевске изворне народне песме“

Сакупио Ника – Никола Стојић, Гуча

До сада сам обрађивао азбучна слова понаособ указујући на њихова тајна значења и на коло природних и духовних појава који низ азбучних слова описује, назувајући га слободно Азбучним Колом Године. При томе сам се дотицао и паралела између значења и места одређених слова у календарском Колу Године и астролошких знакова, али тек понегде. Посматрајући даље Азбучно Коло Године, увиђам да се оно заиста поклапа са енергијама астролошких знакова и њиховом симболиком о чему ћу више писати у наредним објавама.

Древна писма су заиста представљала својеврсне календаре и могу слободно рећи да је азбука једно од ретких сачуваних писама које можда најверније и даље представља календар духовних и природних појава током једне године (или било ког другог циклуса) које су условљење утицајем Сунца, Месеца, других планета и далеких сазвежђа, односно кретањем-дахом-животом великог Свемира. Од свих доступних писама, оваква значења најмање одражава грчко писмо, од којег је наводно настала азбука, док много више паралела са азбуком можемо наћи у хебрејском/феничанском писму и германским рунама. Не могу рећи да се сва слова азбуке по значењу јасно подударају са знацима астролошког зодијака, али за нека од њих сам сасвим сигуран.

За разлику од зодијака који сачињава 12 знакова (по угледу на 12 месечевих кола током једне године), Азбучно Коло Године сачињава 16 слова – дакле тешко је извести директно поређење: једно азбучно слово = један зодијачки знак. Да ли су древна писма (азбука) настајала по угледу на неку древнију поделу неба (на 16 поља) тешко је рећи јер за то нема археолошких назнака (млађи футарк чини такође низ од 16 руна). Оно што је сигурно јесте да је број 16 на неки начин био значајан древним цивилизацијама наших предака. Етрурци су гатали уз помоћ животињске јетре на којој је било уцртано 16 поља. Лички симбол  великог „мудрог слова“ који се налази на личким ношњама чини 16 тачака а Сунце, симбол Античке Македоније такође садржи 16 крака. Основа је свакако крст где даљом поделом добијамо 4, 8 и 16 поља. Ако је крст симбол неба и сунчевог кретања, можда је некада оно (небо) заиста било подељено на 16 поља уместо на 12, можда негде на крајњем северу где Сунце током лета не залази па се Месец и не види (о могућој пра цивилизацији аријеваца на крајњем северу  је писао индијски научник Тилак пронашавши за то назнаке у Рг Веди, Авести и староримском календару).

Канцеларијски пројекат Инглизам нуди нам календар управо од 16 поља. С обзиром да је у питању фабрикована прича новог времена која нам говори о наводним фантастичним догађајима пре 100.000 година као да су се јуче десили, наивно би било бавити се њоме. Ипак, можемо оставити могућност да је инглистички календар од 16 поља измишљен на основу неких аутентичних древних остатака који научној јавности нису доступни. Као прилог овој тврдњи једино стоји азбука чији сугласнички низ равномерно распоређен између 5 самогласника чини 16 слова. У наредним објавама ћемо да видимо у којој мери ових 16 слова представљају календар који верно одражава идеје западне астрологије.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 42-ги наставак)

“Оче, опрости им, јер не знају

шта чине.“

.

У мислима мојим речи разапетог Сина

и сузе моје у исклесаним очима.

Молитва кипти са усана Господе вечни!

Нека мртви устану, нека се угасе вулкани.

Живот си дао Ти за грехе наше.

Твој повратак чекамо ми песници мрачни,

светла да се нагледамо, риме да нам крену

да Те славом опевамо.

О, Голгото!

Хоћу да чујем успламтелу песму

распеваних анђела,

хоћу да чујем цвркут и лелек звона у даљини

јер долази Пророк, божији јединац…

Слава Теби Архитекти Силни!

.

С.С.Л: “Изгубљено царство“

Кадв се добитак гледа изблиза, види се као добитак. Кад се добитак гледа издалека, види се као губитак.  Кад се губитак гледа изблиза, види се као губитак. Кад се губитакк гледа издалека, види се као добитак.

Добијање Бога једини је добитак, који је добитак и изблиза и издалека.

Кад сјај дневни згасне даљинама

И у тмуши, што на куће пада,

Цело небо заигра над нама

Ко дивовски атом изненада –

.

Понекад ме чудесни сан слама,

Да је негде у космосу, с краја,

Врт овакав исти, иста тама,

Исте звезде непролазног сјаја.

.

И да можда неки песник стоји

У том врту и мисли жалобно:

Што га ја и сни маглени моји

Реметимо пред крај тако кобно?