И дође да обоји свет бојама красним

у оку се рефлектују светови сви,

чаробница мислима успаванку пева,

време је!

Јесен зри!

Зове нас море…

Утихну птице чаробнице

ма само ли мисао о томе дође.

.

Чекање векова 

у нашој крви

песме без певања.

.

Искре што не гасну

врело живота 

воља изнад свега.

.

Нада коју деца имају

наш чини будним 

сред омаме палих. 

.

Живот нас зове

на све просторе 

где пасу дивљи коњи славни. 

.

Зове нас дух

зову нас зоре

кроз Етар једра дижемо.

.

Сила се претапа кроз нас

сред срца зов 

из душе искона глас.

.

Зову нас Горе

и небеске луче горе,

над Океаном Звезда стихови роморе.

Мисао, нада, луча и бол

страх и језа, осмех и зној

Љубав и моћ, истина жива.

.

Зове нас вечна песма

кроз све што бива

А ми…ми јесмо Светло што снива.

Оно што људи називају коронавирусом, Владимире, није ништа друго до жива мисаона супстанца. Створена је и покренута енергијом мисли и потчињава јој се. Водиће дијалог са човечанством на језику акције “. И пажљиво погледајте ситуацију. Ова невидљива створења приморала су људе широм света да обуставе своју често штетну производњу, да се изолују у својим домовима и да размисле о својој будућности и будућности читавог човечанства. –

Заборавимо слике прошлих дана,

Кад нисмо знали да смо племе исто,

Кад је у руци љут јатаган блистô

Попрскан крвљу братовљевих рана.

.

Заборавимо да смо бојем дугим

Огњишта своја поткопали сами,

Са своје мржње остали у тами

И своје главе спустили пред другим.

.

Заборавимо! Једна нам је мати –

Једно смо стабло а са једне груде,

Па нек нам једна и мисао буде

Што ће нам срцу нове снаге дати.

.

Уз тврда рала нек са њива наши’

Ођекне пјесма јака кô вал брзи,

Пјесма мирења коју туђин мрзи

И као сова сунца ње се плаши.

.

Посијмо сјеме, а да здраво буде,

И Бог ће свога благослова дати,

И једног дана свијех ће нас звати

Да златном жетвом награди нам труде.

.

Гле, свако стабло гранама се брани

Кад дође вјетар да му трга жиле,

Па буд’мо и ми обрана и силе

Земљи отаца што нас хљебом храни.

.

У њој су дивне шуме и захлађа,

Њене су ријеке као небо плаве,

Њена су поља пуна сваке траве,

А здрава лоза слатким плодом рађа.

.

Живимо за њу! Бог нас њојзи даде,

Па, ако нам је своја мајка драга,

Будимо браћа да будемо снага

И своме добру сазидамо зграде.

.

Што да нас вјере на злу мржњу гоне

Кад наша срца једном ватром бију?

Кад наше мајке покрај чеда бдију

Зар једну пјесму не пјевају оне?

.

Једног смо стабла огранци и грана,

Па не питајмо ко је вјере које;

Ми ћемо учит јеванђеље своје,

А ви се свога држите корана.

.

Заборавимо! Једна нам је мати –

Једна нас земља једним хљебом храни,

Па нека брата брат рођени брани,

И Бог и Алах добра ће нам дати.

.

Песничка порука народима Балкана. 1902. год.

У давна времена, живео је близу мора неки дечак који је напасао неколико крава, коза и оваца. Једног раног поподнева, док је врело сунце пекло, угледа дечак три лепе девојке како спавају на пропланку. То беху виле. Биле су веома лепе и личиле су једна на другу. Мирно су лежале и изгледале уснуле. Дечак није ни помислио да би то могле бити виле. Веровао је да су девојке које су се умориле шетајући по сунцу, па су прилегле.

– Сунце ће их опећи, – помисли, – штета да прегоре тако лепа лица. Морам да их заштитим.

Онда се попе на оближњу липу, одломи неколико лиснатих грана и направи хлад изнад девојака. Оне се убрзо пробудише и устадоше. Стадоше се чудити и запиткивати једна другу ко их је заштитио од жаркога сунца. Оне су знале да је то учинио дечак, али су се распитивале само зато да виде хоће ли се он јавити. Али се пастирче не јави него чак покуша побећи јер није могло да гледа у виле. Њихова коса сијала је као суво злато. Међутим, виле се у трен ока створише крај њега тако да није могао побећи. Упиташе га шта жели да му дају зато што их је сачувао од припека. Дечак није смео ништа да тражи. Оне му понудише кесу новаца која је имала такву моћ да се никад не празни, али пастирче није марило. У ствари, мали није честито знао шта је новац и има ли какве вредности. А да се само игра њиме и да га гледа, није хтео. Чинило му се да његове овце и козе, до којих му беше стало више него до ичега другога, много више вреде него златници. Виле су то схватиле, па рекоше:

– Када увече потераш стоку кући, чућеш за собом звоњаву разних звона и клепетуша из онога правца где је море. Али ти се никако не осврћи за звуком све док не стигнеш кући.

Тако објаснише виле дечаку и нестадоше. А пастир тек тада увиде да то нису биле девојке него праве виле.

Сунце је полако тонуло у море када дечак потера дому оно мало стоке. Што се више приближавао својој кући, иза леђа је допирала до њега све јача звоњава. Дечак је слушао те звуке и у једном часу заборавио шта су му виле саветовале. Када је већ био на пола пута, он се из радозналости окренуо да види ко за њим тера толику стоку чије клепетуше звоне.

Имао је шта да види: небројене овце, козе и краве излазиле су из мора и ишле за његовим малим стадом. Али у тренутку када је погледао, стока је престала да излази. Само оно што се већ беше прикључило пастировом стаду остаде на стази и крену за њим. Да се мали пастир није био осврнуо, имао би неизмерно много стоке. Али њему је и ово било довољно, па је још и своје сиромашне суседе обдарио стадом које је на тако чудан начин добио од захвалних и добрих вила.

Извор: интернет страница- Бајке.РС-

ГАРИЦА (Mgarica) je река, десна притока Левкарице (алб.Lengaricë) и Војуше. Тече у областима Премет и Горица. Уписана је на аустријској мапи са почетка 20. века. Не налази се на савременом попису албанских хидронима који је урадио албанолог Роберт Елси, што се може сматрати пропустом јер на списку нема реке, десне притоке реке Lengaricë која тече у овим областима.

        Име ове реке припада већој групи, углавном српских топонима, испред којих додаван сугласник М. Зато није тешко закључити да је име реке Гарица, са српским суфиксом –ица. Постоје и топоними са кореном гар, 4 топонима Гариње и 2 топонима Гариште. Један топоним Гариште налази се управо у области Горица.Реч гарина се задржала у јужним српским говорима. Радосав Стојановић је саставио црнотравски речник[1], у коме је дао значење  речи гарине од које је и настао топоним Гариње (гарин-је, нј > њ, јотовање).Гарине значе место на кома су изгореле шуме и посно, неродно земљиште; гаринка (деминутив) – пропланак настао паљењем шуме. Осим тога, реч гарине замењује речи ливаде и пропланци.Хидроним Гарица има само различит суфикс од речи гарина. Она је Гарицајер тече кроз гарине, ма које значење да има од ових које је навео Радосав Стојановић.

Радосав Стојановић, Црнотравски речник, Српски дијалектолошки зборник, књига LVII, САНУ и Институт за српски језик САНУ, Београд, 2010 (електр. издање))

---

У зао час наиђу Наде и Обрад звани Брацо поред куће М.П. У авлији циганлук. Јан другом ређају на камару све по списку. И помињу јан другом ужу вамилију на специјалан начин. И иментују, д-извинеш, у шта. Не мож бити грђе. У том, дође до битке међу њима, тамо њима и далеко било.

Потље ти се тујнак упетљала милиција, па суд, па сто јада. Заведу за сједоке Нада и Браца. Брацо не би вољо д-има посла с ништацима, а ни милицајцима. Дошли му главе у Сремској Митровици, кад је робијо после четрес шесте ко народни непријатељ и симпатизер краља. Јанпут, кад је тражио Нушићеву улицу у Чачку, никако да е нађе. Види милицајца и каже:

– Цајац, ђе бијаше Нушићева?

– Нисам ја цајац него милицајац.

– Слушај, ако ош да ми речеш, реци нако ко човек човеку, а ја ти не могу рећи оно мили па таман не нашо до сјутра.

– Што, шта ти имаш спроћу нас милицајаца?

– Ма нем ништа, ал сте ми однемиљели право да ти рекнем. Кад гој Тито намине вамо од Љига према Чачку, ови твои ме апсе док он не прође. А и кад сам бијо у Сремској Митровици нисам иг бегенисо. Ни ја њиг, ни они мене.

Елем, Наде исприча судији шта е виђо и чуо и изађе у кодник, да сачека док се саслуша Брацо.

Начуљи се он според вратију и згодно чуе како Брацо одговара на питање судије.

– Да ли сте ви, Обраде, тог и тог дана, око толико и толико сати, прошли са Надомиром тим и тим путем, поред куће тога и тога?

– Јесам, гсин судија.

– Нисам ја, друже, господин.

– Извинте, молим вас. Знам да су земајле судије били господа. И то баш, баш.

– Опишите нам шта сте тог дана, који поменусмо, чули и видели.

И тујнак, Наде, научи једну лекцију. Јер, Брацо, као искусан човек, неће да се петља у коекаке бљувотине и да дангуби по Суду. Те ти он вако одговори на судино питање:

– Умал да јопет севим па да речем господине.

– Правилно се каже: друже судија. Ми се и шефу државе обраћамо са друже.

– Знате како, моји другови су углавном изгинули у четницима. Они кои нису шћели с нама изгибоше на Сремском вронту. Неколко њиг ми помрје по затворима после рата. Тако да сам ја осто без другова, како гој окренете…

– Оставимо сад то, одговорите на питање.

– По том питању, вако стоји ствар. Тачно е да сам ја тог дана прошо поред те куће која се налази с лјеве стране пута, гледајући озго одакле смо ми наишли.

Али, за време рата, у време оно док сам ја још бијо као дечкић код куће, још нисам бијо отишо у четнике коима је команддант бијо мој чича Новица, Бог да му душу прости

– и туј се Обрад прекрсти, ал га судија прекиде:

– Друже, ово је судница СФРЈ, ово није црква и овде се не можете крстити.

– Опростите молим вас. Некако ми ово све чудно. Некад су се државне вође и судије заклињале над Еванђељем, некад су судије били господа, некад онога

ко е шашав нису питали „Јеси ли ти луд” него су га питали: „Јеси ли ти крштен”, не било вам примењено, гсин, овај, друже судија…

– Молим вас вратите се на питање.

– Ја, ја. Оћу. Реко још нисам отишо код стрица Новице…

– Ама оставите стрица, човече. Поготову што е он народни непријатељ.

– Како коме. Елем, наиђу у време оно Бугари, проклети, и почну да пале наше село. Ја ти станем пред оног туту Бугарина да га човечански замолим да ми не запали качару. Мислојо сам да му објасним да он од те мое замуке и штете неће имати никаке вајде, а он ти мене распали кундаком неколко пута.

– Ама човече, оставите тог туту Бугарина, одговорите ми на питање, шта сте видели и чули.

– Оћу. Оћу. Од тога ти ја имам овај ожиљак, еве вође, над усном. И од ондак сам ти ја потврд на ово лјево уво. Казти, приглув на њега. Више на то уво не чуем но што чуем. Па како се та кућа потревила с мое лјеве стране, то ја нисам мого ништа чути. А како нисам чуо, то нисам мого ни виђети.

Јаје

.

У јајету

Пробуђена искра

Покреће дах земље

.

Облутак у пескуК

Орњача стаде

Јаје наста

.

Ружа

.

Ружа и трн

Мирис и убод

У истом трену

.

Разли се крв

Мирис пути

– ружа полегла

.

Бамбус

.

Бамбусом рај

Ко ли ће први

Усећи свиралу?

.

Мач у оку

Перо у руци

“бамбус“ рече

Док тихујеш и сниваш,
Тишина тишином биваш –
У зрцању месечеве росе.
Песник Сребрни Зрак

Драгуљ Вечерње Земље –
Зелена Звезда јасна,
И Бели Вук, самотњак,
Под пуним Месецом,
На снегу!

Приче о карми или судбини трају вековима

Личе на страшила која вребају са шиљ мотки

Где год ногом кренеш – ма шта да урадиш

Страшила мере метром и вагом и снимају

.

Свештеници учењаци и гуруи исто причају

Тиме оловом заливају колективно несвесно

Ученици тако учени страхом се допуњавају

Човек пун страхова – скучено мисли и дела

.

Учење о карми а и друга школска градива

Држе човека – заробљеника у апсани свести

Он се трза као риба на удици тражи излазе

Хоризонтално учење у слободу нема капије

.

Када се потпуно стврдну и окамене учења

И кад преовладава аутизам физичког света

У лику обичног човека долази свети аватар

И доноси вечна учења узвишене вертикале

.

Карма било каква и колика је информација

Стави у сверу – ради правилно технологију

Пребаци силу прошлости у бољу будућност

Јасновидим и духовним боље и брже успева

За њих је карма ситнозуба зверка са осмехом