На површини неспретно машем

Са зидова крутих као асфалтно срце

Које улицама вучем.

„Унутра је пожар!“

Покушавам да вичем.

.

Не треба ми фасада

Љубазности и лепих речи,

Треба ми искреност

Сирова и чиста у својој нагости.

.

Ох душевљава и

Ох слобађа ме таква.

.

У праву си, и слажем се

Ум је врло прецизан и јасно је.

.

Али шта кад срце осећа толико тога

Да на коју год страну ум да крене

Оно верује и прати,

На свако Да слави

На свако Не пати?

.

Ако промишљамо и рачунамо,

Бојећи се дивљине која у срцу чека зору

Да зевне и у непознато крене,

Да ли ћемо икада живети Тренутак?

.

Тренутак слободан

Од што је било и што ће бити,

Вечност која изрони када ћутимо,

Где се душе најзад додирују

Ослобођене терета личности које их носе

Колико год он трајао?

.

Док тело стари и умире,

Осећања пролазе, мисли још брже,

Додир душа је

Све због чега нас светови држе.

.

За њим срце чезне

И за њим најлепше пише песме.

.

Ипак,

Све ме врти у круг

И то ме збуни,

Па се запитам:

.

Зашто је поезија постала тужна ?

Зашто на путу мртве птице срећем ?

Зашто своје главе затвара цвеће ?

Зар све то сањам тако романтично ?

И зашто је све то тако предивно ?

.

Зар све то измислио сам сам ?

Зар је само један поглед за то био довољан ?

Зар је могао бити било који ?

Причам ли уопште са неким

Или сам у овоме потпуно сам..

.

Толико пута се ни не чујемо

Ни не видимо а (по)стојимо Ту.

Једно до другог

И једно у другом.

.

Умиремо данас,

А живот цео,

Без додира тог,

Ни њих стотину,

Није вредно.

.

Од њих остаће прах,

Прах и пепео.

.

Али док јесам,

Нека ово буде мој завет,

За чистог неба део

Пламен носим у срцу

Да сагорим тај вео.

Великој Души Горана Чучковића,
што у небесима песника посвећених,
гле, тајинствено обитава!

Не могу ти препричати
своје снове;
и не могу ти пренети
веру у властите сне.
Бели Вилењак Сете

У ноћи пунога Месеца
Кад цвета багрем бео
Сићи ћу на воде Истера

Сићи ћу на воде Истера
Кад бели ветри дувају
И певају у пољу девојке

У ноћи пунога Месеца

Сићи ћу на воде Истера
Кад бели ждрали узлећу
И ветри словенски дувају

У ноћи пунога Месеца
Кад багрем бео цвате
Сићи ћу на воде Истера

Да слушам песме вилинске

Чувај оно што носиш у крви јер то је живот твој. То је оно што се тражи у вечној борби против Човека као наследника свега.

Искра у теби, душа, дух, ватра света. Чувај то. Више од свега, чувај себе.

Ти ниси само тело.У теби је извор живота.

Пишући о прошлости Толкин је у своју причу коју је назвао митом, уткао многе истине које живе вечно, раније сам писао о његовом пореклу и осталим везама са нама а сада бих о једном детаљу о коме се не чује баш често. Наиме, он тај детаљ стално провлачи кроз свој рад а од огромног је значаја за сваког освешћеног човека.

.

Има један део у коме Толкин прича о давно прошлим временима везаним за њих ту и тада из првог лица кроз Елронда на „савету Елрондовом“. У једном трену се Фродо потпуно изненади и одушеви те каже Елронду у стилу – па ви сте били тамо? Прича је наравно прича али Толкин је овде нешто заиста дивно рекао о прошлости. Наиме Елронд у причи је Вилењак који већ у тренутку радње живи много хиљада година и говори о догађајима где је и он тада био. За њега је прошлост итекако жива и директно утиче на садашњост.

.

За друге не. Они већином нису Вилењаци и не живе толико дуго или су тек неколико векова стари као неки од присутних Вилењака док је он у том трену преко 6 хиљада година стар. Једини старији од њега у причи су Кирдан и Галадријела.

Дакле за већину прошлост је отишла…сем за онога који ће постати краљ касније.

Арагорн иако човек који ће касније умрети, носи у себи и својој крви сећање на славну прошлост свог рода. То му помаже да издржи надљудске напоре те касније оствари победу упркос свему.

.

Овај пример нам говори како велики умови попут једног Толкина знају за важност сећања на прошлост и не предавања забораву, славе и свега шта је било јер то може одржати дух у времену кушње данас. Данас када се све релативизује и сматра за непотребно овакав приступ је неопходан јер Саурон као лик из књиге није тек тако настао.

.

Тај архетип је дубоко присутна сила у свету око нас, сила која би да све подјарми у службу машине. Сила која ствара машину звану прстен моћи којом би да контролише душе и бића.

.

Такве ствари су покушаване до дан данас у различитим облицима. Помињали су се прстенови неких моћи чак и у овој квази историји. Наравно доста тога је везано за три силе, Соломонов прстен, Ватикански и онај који је у поседу Енглеске круне.

Шта су ти артифакти данас, званично се не зна па се чак и сумња у веродостојност истих. Међутим једно је заједничко, да ли они имали моћ или не, око њих се стварала омаја да владају да би се могло покорити све око њих.

.

Машина…

Технологија која се ствара да буде продужена алатка у контроли човека.

Њу покреће страх као гориво.

Такође страх који се наменски баца на човека и човечанство ради покушаја да се свеобухватно зароби те буде „корисно“.

.

Какав је свет око нас већином сада?

Једна велика машина.

Али машина је ствар. Она је мртва без онога ко је покреће.

Стога битка из Толкинове визије никада није престала. Ко је покретао машину из Толкинове приче? Саурон – а он није био човек, већ биће из такозваног анђеоског реда пре пада.

Биће које није телесне природе.

.

Ко данас покреће машину?

Није битно име (а можда и јесте), машину паразита покрећу суштине или бића која нису човек.

.

Чувај оно што носиш у крви јер то је живот твој. То је оно што се тражи у вечној борби против Човека као наследника свега.

Искра у теби, душа, дух, ватра света. Чувај то. Више од свега, чувај себе.

.

Ти ниси само тело.

.

У теби је извор живота.

Натпамећењем се брецаш на мене

кад ти сјетове мудре делим.

Знај да тада ја само желим

да тегобно те искуство промине.

.

Ја сам храст који те чува

ровашима ведским омудрен.

Богом промишљен да те наткрива

и сјаји светлом којим је осјајен.

.

Мучнога наука знање моје

увек ћу теби поклонити прво.

Нек оно лако постане твоје

да и ти узрастеш у свето дрво.

.

Високе школе ти дадоше знање

које сенку неискуства има.

Тек кад га мудро просија познање

отшкрине ти се свезнање Свеума.

.

Год ти је сваки кружна искрица

што кори твог стабла роваш пуца.

Мој вед роваш ти дар је од срца

а ја сам стена твог камен темељца.

Склопи очи, мисли теку,

грли шуму, поље, реку.

Склопи очи, сан ти стиже,

љуби мило, срцу ближе.

.

Склопи очи, ветар дува…

И чувај се, да те чува!

Бог што створи сан и јаву,

небо плаво, реку Саву…

.

И планине, и висине,

сваки камен Отаџбине.

Тебе, мене, претке, знанце

и тишине, и галаму.

.

Склопи очи, воли силно…

Љубав је у постојању!

У ноћи коју смо

Силом усидрили

Испод липе

Огрнух се звијездама и

Наслоних главу на твоје груди

Узалудно тражећи

Оног маленог зеца

Који се сакрио испод

Змијске кошуљице

Затегнуте преко твог трбуха.

.

Огрнух се звијездама и

Опијен мирисом липе

Поцијепах змијску кошуљицу

На твом трбуху –

Тражећи оног уплашеног зеца…

У КРАЈУ САМ – 7500 и неко је лето
задњу деценију само кроз крај шето
некад као човек некад као псето
то ту то је мој престо
понекад пожелим да сам с тиме престо
покупио се одатле једноставно несто
ако сте имало нормални онда имате чуло шесто

.

У КРАЈУ САМ – гледам у људи скуп
који је убеђен да сам глуп
потврдим јесте покажем немам главу имам само труп
одмах крећу да беже па падају чује се туп
кажем им свима ви носите ђаволову главу
сад сам свестан чича је био у праву
градски живот води једино у страву
.

У КРАЈУ САМ – идем улицом звоним
празне су ми флаше
да гасим жеђ морам горим
искварише нам се снаше
искрено се помало и бојим
ал мора ваља и треба да се јаше
ау више њих без мужева бројим
а и ове друге махом против мужева усташе
не журим нигде могу и да постојим
ал такве ме мисли страше и плаше
на посао више не јурим
преваранти и лопови плате покраше
зато ми је лакше пијан да жмурим
трезан гледам само како алкохол у себе да сјурим
.

У КРАЈУ САМ – ту у крају
ту клопу дуван пиће травку понекад ми дају
на мене керови више не лају
и газде и пашчићи добро ме знају
џабе што вештци и вештице бају
они забезекнути остају
јер се све своди само на њиховом покушају
видим их како полако посустају
затим изморени одустају
из краја на крају једноставно нестају
.

У КРАЈУ САМ – ко год ме тражи
ту у парку сам се сад упаркиро
пијем пиво пушим травку смишљам варку
како бих се што мање нервиро
неки хоће да ми направе чарку
ал свакаква срања већ сам апсолвиро
преживео Нојеву барку
Солунски фронт логоре информбиро
зато сад имам жељу жарку
за ПРАВИМ СЛАВЉЕМ зато у Гусле сам засвиро
.

У КРАЈУ САМ – ово је наша ћелија
ту пију и гробар и делија
она је од свих највеселија
одатле се види девојка зрела и зрелија
ту се прича прича најзрелија
како да нам омладина буде здравија
испред добрих људи да се поклања дубоко савија
а лоше обара и испод ногу својих их сабија
.

У КРАЈУ САМ – ту никад нисам сам
увек спреман добро да дам
ако могу телесно одмах помогнем духовно једино ако знам
а ако не ту близу је ХРАМ

На путу маленом, тамо, према врху планине,

где траг оставља птице песма,

где шума се плави водом потока,

где месец се заплиће у гнезда орлова

a звезде шапћу приче од искона,

сретох, једног предвечерја, мога Чаробњака!

.

Не знадох тада, да креће, нови део мог живота,

само ми у сну неко рече,

да траг пратим сребра и злата.

Шетасмо  стазама прастарим,

векови пролазише пред нама.

.

Предвечерје зађе у вече и стиже ноћ!

Глава ветра се подиже и рече да време је. .

Наниза се светова рој, на првом јутарњем зраку,

и пред светом водом Истера открих другачију мене!

Тражила сам врата и месец од злата,

зору што румени и више од тога,

комад неба, залогај ветра,

обалу од пене, сребрне стене,

и пут до Бога.

.

Не могу ти рећи шта сам све пронашла,

јер нисам баш све поделила с тобом –

све је то однела вода,

и ја сам отишла са том водом.

.

Тражила сам много тога,

све оно што је у мени.

Видела сам врага, Месец од злата,

зору што се румени.

.

Нешто ми је испало из џепа,

нешто је изгорело, нешто је нестало.

Само ме ти волети ниси престао,

На том путу – до Бога.

Освести део себе који јеси

где боравиш кад затвориш очи

ухвати за руку чудо нек се деси

у Јаву кад дођеш доживљај понеси!

Слика- Дима Дмитриев