Кад се каквој жени не даду дјеца, онда надјене дјетету име  Вук. Јер мисле да им дјецу вјештице једу, а на вука се неће смјети ударити. За то су и мени овако име надјели.

Ја бирам оно што ми показује ум, а не свецу за атар.

Ја сам Србин и у Србији рођен, и мени као Србину је веома много стало(као што је свугде стало сваком поштеном родољубу) до благостања своје отаџбине.

Као што никакво дјело људско не може бити без погрјешке, тако и ја не мислим да погрјешака нема у мојим дјелима.

Ја се врло радујем мислећи да сам учинио добро дјело своме народу и закону и језику, и надајући се да ће се овоме моме дјелу данас обрадовати учени људи не само свега Славенства него и осталијех народа, сви они који желе познати језик народа нашега, а мало по малода ће доћи вријеме кад ће му се пристојна хвала дати и она је гдје га сада забрањују.

Како за јединствене људе тако и за цијеле народе, прва је и најпотребнија наука: познати себе. Ја сам се и досад у писању књига највише о томе старао, да би народ српски из њихх себе познао, и да би код другијех народа познат постао. И ове је књиге моје то главно намјерење.

Мене је истинска ревност к роду моме ободрила и принудила ме зажмурим и да једанпут тумарим главом кроз ово трње, макар на ону страну сав подеран и крвав изишао; само нека се зна стаза којом би се други могао лакше усудити да прође.

Ви сте ми казали да будемо конзеквент, и оћемо вала! Не бојте се ништа! Наша је побједа!

*Можданик –онај клин што држи наплатке један на други

* Насјеница – греда крајем, на којој крајеви другијех греда стоје

(Вук Стефановић Караџић: Српски рјечник); Приредио књигу др Александар Пејовић

Онда се заклињем да свему будем увир,

да ћу се отети сени што бремени,

опити се јеком

и отићи где се може изнова

и светлије волети

друга збиља, друге очи, други немир;

све друкчије да ме плени

и буктавије заноси

разобаљеном реком

свом од изазова,

што ће да узноси

ал’ тако да од тога завичај изблиста,

мртва птица да полети

и срушено дрво да олиста.

.

Д.Н: Збирка – “Изабране песме“

Зар је у зрну зенице дно најудаљеније звезде

кад се не види ни визија која исцурује лик драге

само одсликавање несталог света

поново сахрањивање мртвих

опонашање заљубљеног шапата.

Изведите на трг одећу што нас скрива

и запалите њоме улице и све зграде.

Нерон би се ужаснуо од вашег безобразлука,

склупчајте најбоље представнике вашег рода у првобитно

пинцетом их увуците у утробе те фетусне копије Хада

змијом обгрлите дете зачето из ватре одећа на тргу.

Зар мач виси на узици спреман да се поведе у шетњу?

Ту је поред настала реторика из хода,

из дуготрајног пешачења и разгледања излога.

А аргументи и чињенице после су служиле

да закрпе чарапе и пођоне ципеле.

Изведите Ваше најоданије биће да посматра пса

који има муку с речима,

откријте свету да су мимика и гести за улицу,

у свој град доведите путујућу звезду

и прикажите уживо разговор с њом.

Замислите да вам је она трн у оку,

и објавите свима ово: Јесте ли спремни

за излаз из орбите, одвежите се,

слећемо у вашу зеницу.

.

Х.Ш.Исаков: Збирка –“Потрес мозга у Африци“

Гором иде млади Радивоје

гором иде с гором разговара!

“Јеси л’ жењен, млади Радивоје?“

“Нисам ђењен, хоћу да се женим.

Запросићу Јулију девојку.“

.

“Јулијана, светог ти Јована,

одкуд теби ђерђеф од мерџана?“

“Имам оца на мору трговца,

имам сеју, иглу ми је дала

да навезем ђерђеф од мерџана.“

.

Казивач:Дмитра Јовковић, Зеоке

“Драгачевске изворне народне песме“

Сакупио Ника – Никола Стојић, Гуча

Видици осуђивача су маглом попрскани

Осуда уводи човека у жабокреч – устајалост

Како год поставио тело побећи ће му овце

Жеље ће му бити забодене у дубоке талоге

Остаће тамо где је клецнуо и где се заледио

Дух самооспоравања узеће његове равнице …

Неопходно је попустити његове реченице

.

Наступило је време пуног разголићавања

Тражи оне који знају да излече незнање!!!

Пази! Никада не иди на сумњиве црте лица

О осуђивачу! Просиј таштину кроз сито!

Не осуђуј! Не осуђуј! И пробудићеш се!

Видећеш да небом круже звездани системи

И да на земљи лете свици – звезда двојници

.

Ко трага за истином никада никога не осуђује

Постоји и њено наличје које само Творац зна

Не тражи другоме трун у оку – другога нема!

И не чеши се у тим стакленим узбуђеностима

Када уловиш брата да греши – о себи збориш!

Милни свакога оком и потапшај десницом

Суд је љуб рептила – неповезаност са душом

.

Трагач за истином никада не промаши живот

Истина је стварање Вечности и уплив Безкраја

Истина је изван смрти и изван свих илузија

Вечни живот у физичком телу је оцрквовљење

Миловање душом је знакословље и њен рукопис

Несудиш човек који има истрајну и праву Веру

Не-радом непрекидно управља и ствара Свет!!!

Избаци из ума све непријатеље, све душмане своје, и тако ћеш их победити.
Све док су твоји непријатељи, врази и душмани у уму твојему, дотле ће и имати власти над тобом.
У уму, у свести, у срцу својему држи само претке и потомке своје, држи богове и богиње своје, држи ближње и пријатеље своје, а све ине избаци из ума, из срца, из свести.

Избаци их, и поништи!
Спали их!

Запиши њихова имена на листу хартије, а хартију потом баци у ватру.
Тако ћеш се ослободити непријатеља својих.

То је магија наших древних хиперборејских предака.
Све што предаш ватри, то је нестало, заувек!
Немој дозволити да твоји душмани имају било какве власти над тобом.

Избаци то смеће из ума и срца својега.
Они нису бића, већ смеће!
Само те прља и трује то смеће што чуваш и носиш у уму и срцу својему.

Почисти и помети дом свој, дом ума и срца својега.
Почести, помети, опери и проветри.

Чистим мислима, чистим осећањима, чистим речима, чистим делима.

Сваки расни Србин и свака расна Србкиња мора да зна магију својих древних хиперборејских предака.
Не слушај јудео-кршћане који ти причају несувисле и бесловесне приче о магији наших Белих Срба.
Немају они појма ни о чему!

Обнови предања древних, обнови култ ватре, култ светога огња.

Ватра је моћан елемент, ватра је живот.

Седи испред ватре, наднеси се над ватром, сазерцавај ватру, сазерцавај пурпурно језгро живога огња, и предаји све своје ружне мисли, сва своја ружна осећања, све страве и страхове бићу и духу ватре.

Разговарај са предачким дусима и боговима ватре, док седиш наспрам ватре, наспрам огњишта; док седиш, тихујеш, сазерцаваш и медитираш.

Магија је моћна, веома моћна, само ако знаш и умеш да се служиш магијом наших древних хиперборејских предака.

Вековима су наши душмани, јудео-кршћани, покушавали да нас одвоје и удаље од магије, да заборавимо магију – то моћно оружје наших посвећених предака.

Али – срећом и чудом! – нису успели у томе.

На празник истеривања зиме

светлуцају ватре

из племена Белих шамана

мојих рођака, са оне стране потока.

Две их године нисам походила,

од када сам са мојим ловцем побегла,

трагом неслућене Љубави.

Шамани земљом су задани

по налогу самога Бога,

ритуалима посвећења

да оцељују Душе.

Подати се

несталности једнога ловца,

за њих је издаја.

Сва су чула моја

нетом  р а с к р и л и л а

да осете мирис

мајчиног  б л а г о с л о в а

са оне стране раздора,

док утроба моја гори

жељом  п л о д а.

Не окрећи главу

као незнанац

јер били смо у једном времену

кад су нам гаврани

били мртве птице

нека ти суза не буде

украс твога ока

јер моја надања

још увек нага шетају

улицама пролазности

са џеповима пуним каменчића среће

…то само небо зна.

.

Ноћас су црне птице

прогутале болесну ноћ

која се спустила низ град

као изнемогла старица

и сад оне чуче

на звонику

оближње катедрале

и броје пролазнике

који нису прошли

царским друмовима

и гасили изгореле димњаке

…то само небо зна.

.

Однекуд се чују

задње ноте јесени

то умире део мене…

где ли ће сутра птице

градити гнезда

ко ће те будити

кад озоре јутра

И светла уснулог града

ко ће упалити твоје осмехе

…голубови више не долазе

испод твоје стрехе

…то само небо зна.

.

Никад ниси хтела разумети

да постоје

два себична света

један си ти

други сам ја

…само је небо знало.

.

У трећем свету

доћи ће лепши дани

процветаће црвени тулипани

а ми ћемо наслонити главу

на неко пролеће

угасићемо ватре уснама

деца ће напунити сокаке

а роде загрлити димњаке

…то само небо зна

И ти и ја.

БОГИЊА ИЛИ ВИЛА

Помози ми анђеле,

да пронађем ту тиху хладну ноћ,

створену од испреплетених

нити свиленкастих а неискрених нежности,

утканих у њен огртач од магле

који је себично покупио

и све капи зноја од игре и плеса

са њеног врелог витког тела,

остављајући ми подругљиво

само мирисе њене да чезнем и патим

док трагам мислећи о томе

како да је избавим из канџи

те опаке зачаране ноћи

и од лажљиваца који су јој скројили

огртач саткан од густе таме.

Помози ми анђеле,

да је одведем на песковите плаже

обасјане сунцем жарким,

умивене морском пеном

насталом од љубавних страсти

воде и камена, светлости и ветра,

соли и песка, земље и неба.

Натегни лук, одапни стрелу, пробуди лепотицу из сна звуком који она ствара док лети небом, а мене погоди у срце да се љубав из њега излије, натопи јој љубавним напитком тунику да јој се она припије уз тело и оцрта заносне облине. Питким нектаром учини јој русе косе свилом, а усне натопи медом и рујним вином.

Помози ми анђеле, да јој објасним како да разликује дан од ноћи, да јој укажем на њене скривене моћи, да јој допустим слободу да бира да ли ће бити моја богиња или вила.

Реченица која се често чује од данашњих људи: „Некада је било лепо, ускоро ће бити боље, а сада ништа не ваља.“ А где је истина? Истина је да код људи никада није било мање вере и никада већих жеља. Никада мање човечности у људском, и никада више људи неспремних да пронађу у себи човека. Никада мање мудраца у борби за спознају и никада више глупости признатих за

мудрост. Никада мање датих речи подршке и никада више понижавања

других ради величања своје личности. Никада мање поклањања љубави и никада више трговине поштовањем. Да, тако је пријатељи моји. Истина је да је некада било лепше јер смо имали много више онога чега сада имамо мало, и никада нам неће бити боље ако све ово чега је мало не повећамо у себи на више. За прорачунате људе једини начин суживота са другима своди се

на коришћење математичких операција. За остале, то је једначина без

бројева и непознатих чији је једини могући резултат поштовање.

Будући да ми је прошлост прошла, како је прошла, радујем се будућности, јер сам напокон схватио да ми је прошлост из будућности дошла, да би ме научила како од свих тих времена једино вечна садашњост да у мени остаје.

Питате се, размишљате о питањима која вас муче. Једном ћете добити

одговоре на њих и на мисли које су вас дробиле. Тада ће вам бити свеједно.

Зашто не скратите пут од сада до тада? Задржите ово сада са оним што бисте добили тада . Ето, мени је баш свеједно шта ко мисли и не одговарам на питања.

Нису снови у нама да би нам приказали илузију живота, већ да би нам оповргли илузију смрти.

Друже мој, није важно што себе не видиш у будућности, важно је да будућност види тебе у садашњости. Не гледа ти она тело, већ ти осећа душу. Она те због вере и морала које гајиш у себи храни временом, а време је љубав. Зато живи осећањима и не брини за своју будућност, она ће бринути о теби.

М.Н.Изано: “:Дневник :Душе“

Једном добром човеку реши Наде да разведе струју по његовим грађевинама, за време, како ови платежници то зову, викенда. То ти они измислили да нераде суботом и неђељом. Згодно су ти њиг двојица стајали. Баш се, оно, пазили. Наде то решијо да му уради нако. За ништа. Без икаке накнаде. Домаћин само да покупуе материјал кои му е преписо. За узврат, он сопшти чељадма да се спрема мало боља рана. Ко за госте. Вели, кад неће човек да наплати, да му се тако одужимо, колко било. Тако и бидне. За доручак добра гибаница или пиле на компирићима и тако то.

Опазио то комшија, нако од сента, па ће, у време доручка да бане, баксем неким послом. Права пришипетља. Убаштра се нако потуљено. Прав правцати чанколиз и шуњара. Не мош да га се ратосиљаш. Има људи кои нису образли и немају стида ни за нокат. Кад је човек образли, како и треба да бидне, он ти не би уишо незван, ил на неку џабану ни за каке паре.

Из добријег домаћинскиг кућа никад младићима старији нису дозвољавали

д-иду у кокањаре. То е, говорили су, испод части. Јел је незвану госту место за вратима. Знаш како вели Еванђеље: Кад те ко позове на гозбу, не сједај у зачеље, да не буде међу гостима ко старији и пречи од тебе, да не дође домаћин да ти рече: Дадни место овоме, па да постиђен одеш на ниже место. Него кад те ко позове и ти дођеш, сједни на последње место, да ти каже кад дође онај који те позва: Пријатељу, помакни се навише. Онда ће ти бити час пред онима који сједе с тобом за трпезом. Јербо, сваки који се подиже, понизиће се, а који се понижује, подигнуће се. Јок, навикло то на џабалук, да шћапи нешто на муфте. Изјутра иште јеге, а у време ручка га врати и бозна

како се зафаљива. Ондак пред вечеру дође за ђељку.

Кад је сјутрадан о доручку било и кад је стварно прећерала дара меру, каже домаћин жени: Еве оног ништака јопет. Сакри, вели, ту тепсију с гибаницом док ова напас оде. Како е домаћица у рукама држала крпом омотану

тепсију, она е у моменту ћушне под кревет. Пошто е кућа имала четири басамка, а врата бејагу отворена, комшија из авлије види све коно на длану.

– Вала, коне, за мал не сломик врат, онамо, у твојој башчи.

– Како забога?

– Глам ја горе како ти очађавио оџак и како трумби дим сабајле, ко у правој домаћинској кући. И у том се сврзем о неку гранчицу. Држ, држ, оћу да побрљим на нос и готова ствар. Лећо сам, неш ми веровати, ко одавле до

оне тепсије.

– Добро си прошо. Него, ајд у кућу да вруштукуемо с мајстором. Сад је жена иставила гибаницу, па турила да мено одане.

Уиђе он и сједе за астал сербез. Прије мајстора. И надека се ко да е из глади изишо. Ко сироче о задушницама.