Ноћу су се палиле крпе облака

над градом кад уплашени излете јастреби

из округлих прозора куле у које је

још јуче падала киша

.

целе пробуђене јесени већ!

.

Лак ветар пева кроз уморне прозоре

мимо њих иду запушивши уши да би

чули тишину смрти

Ништа се није из те воде чуло кад мирно

корачах преко мостова на север

Напоље на неопране обале језера!

На оштрој стрмини из гласа викнух

за малим галебима јер сам и ја летети хтео Ономе –

.

Не треба питати За шта, Због чега, Зашто

.

За собом одједном зачух

како се мајке српске вратише на пасишта.

где лежаху синови њини ко мртви авијатичари

.

Звали су у тамно плаво лишће врба

Тебе, моја драга, тебе само.

.

Поезија Лужичких Срба

Приредио Предраг Пипер

Јутрос смо осванули заједно

Тијанија унутарња и ја

Тијанија – земља моја најмилија!

Певају птице певалице

Оне увек певавају

Само ја одлазим и долазим

.

Јуче сам дошао после дугог лутања

Дошао сам са сврхом и суштом

Дошао сам да поново одем!

Опет певају птице певалице

Певајуће молитве узносице

Ја одлазим и долазим птице остају

.

А где је та раван којој одувек тежим?

И где се налазе сврх и сушт?

На Тибету – у Миларепа култу?

Можда у пећинама Хималаја?

У испосници Свете горе атонске?

Или у пустињи Антонија Великог?

* * *

Место Поглед изнад родног дома

Заплетене ноге у Лотосу радости

Испред – девет плавих ланаца планина

У души сва светилишта света

Ако хоћеш до циља да стигнеш

Не одлази нигде – нигде не одлази!

Деспот седи на столу,

Те ми пише икону,

А пише ми икону

Оног Сб. Николу,

Ај Николу Коледа!

И онога Ивана,

А Ивана Купала.

У руке му та купа,

Златна, обла, дубока,

Пуна вина румена,

Сваког смока богата.

Никола ми задрема,

Те му купа испаде,

Нит’ се купа претури,

Нит’ се вино разлева.

Ој, Лазаре, Лазаре,

Наш ти мили божоле!

Поклони се Лазаре,

И три пут се обрни,

Пред газдом се поклони!

Кој Лазара дарује:

Жито му се родило,

Свакојако премлого,

А шченица највише.

Сакупио: Милош С. Милојевић – Песме

и обичаји укупног народа српског, III књига

Рођена си на Сретење

добила си тад слободу

достојно си оличење

и колевка свом народу

.

Отаџбино моја драга

увек си нам била снага

и мајка што децу чува

да их ветар не одува

.

Историјо наша жива

земљо пашњака и њива

и сељака и владара

дедовино моја стара

.

Вера ти је православна

од вајкада била јака

ој Србијо земљо славна

солунских предака

Фото: Стара планина

Слово Р у Азбуци носи назив РЬЦИ и оно представља човекову главу относно РАЗУМ.

РЬЦИ или РЕЦИ је и представа РЕЧИ која је у етомолошкој вези са РЕКОМ јер РЕЧ тече, трепери, таласа. Реч долази из РАЗУМА и са отређеним РАЗЛОГОМ, и док је ГЛАГОЉИ представа говора као таквог, РЦИ относно РЕЧ већ нешто говори и твори.

У хебрејском алефбету слово Р такође носи значење човекове главе (старохебрејско слово Р истоветно је ћириличном Р) и носи назив РЕШ (глава). Код Срба то је РАЗ, РАЗУМ (ОБРАЗ), РАЦИО (RATIO, REASON) али се и „хебрејски“ облик крије у србском глаголу РЕШИТИ. РАС носи значење главе у етиопском језику као и титулу. Хајле Селасије, последњи цар Етиопије носио је титулу Рас Тафари и по том имену је Растафари покрет/идеологија добила име. Рци осим главе дакле узима и значење поглавара. На санскрту то је РАЂА (краљ), на латинском REX, на старонордијском РЕГИН (владари), енглеско REIGN (владавина) итд. Поглавар, краљ успоставља РЕД.

РАЗ на руском значи ПРВИ (глава је први део тела као што и разум предходи другим елементима бића) па су отуда ПР(В)О и РАЗ често синоними. Тако имамо: РАЗмислити – ПРОмислити, РАЗтумачити – ПРОтумачити, РАЗвалити – ПРОвалити итд. (П)РАВАН = РАЗИНА.

Постоје тумачења слова Р и као РАЛО – оруђе којим се ОРЕ земља. Орач се зове и РАТАР а када оруђе постане оружје, ратар постаје РАТНИК. Етимолошка веза између ОРАТИ и ОРИТИ, ГРГОРИТИ, ГЛАГОЉАТИ указује на сродност дејства речи и рала. Речју оремо етер, таласамо међуљудски или међузвездани простор. Зато реч, која је вибрација може да исцели као и да РАНИ. Бог је Речју створио свет тако што је Њоме заорао материју и покренуо првобитни звук-талас WМ (ом) из којег је обликован читав Свемир. Таласање даље образује РИТАМ. Ралом (или речју) се дакле земља (етер) РОВАРИ, РОНИ и РИЉА и настају БРАЗДЕ. БРАЗДЕ могу да симболизују и РАВНИ створених светова – разлику у густини треперења твари. Зато се вертикална црта у словолику Р спушта испод линије писма. То симболизује продирање у Земљу – разарање Земље. То је и продирање Божије Свести кроз твар Материје.

Време слова РЦИ у Азбучном Колу Године је време почетка зиме када Сунце (Даждбог?) залази у подземни свет, спуштајући се све јужније у свом ходу по небеском своду. Природа замире а семенке остају испод Земље чекајући пролеће да изкликају нов живот. Зато РЦИ такође представља сексуалност (продирање у Земљу и сејање семена) али и смрт (природе, отлазак у подземље) и преображај који су карактеристичне за знак Шкорпиона у чије поље улази слово РЦИ. Сексуалност и чулни ужитак карактеришу такође и слово ЅИЛО које се налази насупрот РЦИ – то је време када семе (које је је у РЦИ испод Земље) рађа природу у свим бојама, облицима и мирисима.

РЦИ је животно доба мудрости када је реч зрела и има највећу тежину. Глагољимо Реч, а Реч прво Мислимо и стога је Реч Силна (Ѕ).

(Илија Зипевски, АзБукВеда, двадесетдруги наставак)

Јасноћа је дубља

од сваке маште.

Тишина је дубља

од сваког звука.

Додир је дубљи

од сваке речи.

Речи Љубави, на пример,

или: не брини, проће ће

.

Јасноћа је претеча маште.

Тишина је претеча звука.

Додир је претеча речи.

Љубав је претеча Бола –

Не брини, проћи ће…

П.Ш: Збирка – “Антикварница срца“

 

Пред ветром

Дрвеће се савија

-Моје мисли су чисте

,

Облаци сиви

Небом журе

Тамом језеро боје

.

Оштрица беса

Тупи крајем живота

Таласа моћних

.

И опет сунце

На води трепери сјај

И галебови

Тишина ме буди већ ноћима

док посматрам небо тавно

мрзећи живот пред којим сам пао

на колена јадно и огавно.

.

Плакао сам не беше ми лако

из бисерног ока моје звезде беже

без вида у сутра, без наде

препустих се омчи што грло ми стеже

.

Стајао сам сред злослутне тмине

сва је снага у мени увела

сам без жеље под облаком љутим

свуд ме прати судба невесела

.

Проломи се крик зао, чудни зов

кида се небо, свод на главу паде

магла снова око главе кружи

као чигра врти тешке њене јаде.

*

Влада Пантелић: Зорица Бабурски

Зорица Бабурски је рођена у Суботишту. Детињство је

провела у Доњем Товарнику. Сада живи и ради у Руми.

Поезију пише од раног детињства, али дуго времена није

објављивала. Од пре две-три године, и поред обавеза

које има и као мајка троје деце, интензивније се бави

писањем и објављује на порталима и књижевним

часописима: Етна, Шипак, Показивач, Звездани колодвор,

Култ, Неказано, Суштина поетике, Онлајн поезија.

Редакција Србског Журнала подржава Зорицу у њеном

стваралачком замаху, подржава њен специфични израз

који негује и који ће се временом, путујући по безкрајном

унутарњем океану поезије, изоштравати, можда и мењати.

Бојом путеве оностране отвара,

Мирисом богове и богиње зачарава,

Милосница шума и ливада,

Именом чини у љубави чуда!

Легенда каже. да је бог Вулкан, заштитник ковача, пришао једног дана Венери, богињи љубави, намирисан љубичицом. Она не само да га није одбила, него је чак добио и пољубац.

За старе народе, љубичица је била свети цвет. Њом су се украшавали током свечаности, посвећених Сатурну и  Пану.

У Грчкој и Риму нису заборавили њена лековита дејства. Хипократ, отац медицине, први је љубичицу користио против главобоље, мамурлука,  проблема са видом, против меланхолије, претераног лучења жучи и упале у грудима.

У познатом плућном „чају од седам цветова“, љубичица се придружује маку, црном и белом слезу, петопрсту, подбелу и дивизми

Некада се од љубичица спремала зимница, суруп,  џем и  слатко.

-слободна интерпретација текста-

Извор –Miris ljubičica | Alternativa.rs

Слеће гавран сребрних крила,

И сова разбуђена сунцем, бела!

.

Из далеких даљина ено сокола,

И сенке Перуновог, белог орла!

..

Пријатељи, голубови, лабуди,

Јато рода и малих шарен птица!

Под извором дугиних  боја!

.

Гавран, шапатом збори!

Сокол, на руци ти, ено!

Грлица љуби,  срцем говори!

.

Шуми лишће, ослухују га траве!

Ветар орлових крила, милује ти лице!