Завија дух Душанов.

Вије Космет,

Прешевска долина хучи,

а Ниш на климавој нози стоји

још само коју годину броји.

.

Црнило се над земљом завило,

Душане, твоје је само мало зрно

 од онога што је било.

Хучи Нишаво, Саво,

Дрино, Колубаро,

Дунаве београдски на води…

поплави србско знамење.

Направи места,

треба џамија да настане.

Кукај мајко на време,

пре времена,

док ти сн`а була

 не остане бремена.

.

Теби вуче, глас је промукао,

 је л ти то беше на полумесец си завијао?

 Окрени се Сунцу на изласку,

 понизно и тихо завијај, запамти,

ово је твој последњи вапај.

Није важно куда се

и зашто

креће овај свет,

битно је да ти знаш

камо

и ради чега

корачаш.

Некада давно, живели су муж и жена. Дуго су и узалудно желели дете. Напокон се њихова жеља испунила. И док су дани полако пролазили, мајка је седела поред прозора и посматрала прекрасну башту. То је била башта зле вештице.

Једног дана, жена је приметила леју сочног, зеленог мотовилца. Пожелела га је и затражи од свог мужа да јој га донесе, како год зна. Ноћу, да га зла вештица не види, муж кришом набра пуну корпу мотовилца. Жена се обрадова и брзо га поједе и одмах се боље осећала.

Муж је кришом, ноћу, поново сишао у вештичину башту. Одједном, пред њим се створи бесна вештица. Викала је, претила, а човек јој је испричао о жељи своје жене, о детету које очекују и молио је за милост. “Кад је тако – она рече, – мотовилца можеш да понесеш колико желиш”. Али му рече да јој заузврат мора дати дете кад се роди. “Ја ћу се старати о детету као мајка”, рече. У страху, жељан да што пре оде из баште зле вештице, човек на све пристаде.

Ускоро су муж и жена добили девојчицу, најлепшу на свету. Али нису јој се стигли ни обрадовати, кад се вештица појави, узе дете и одведе га са собом. Назвала ју је Мотовилка и бринула се о њој с пуно љубави. Кад је Мотовилка напунила дванаест година, вештица ју је закључала у кулу без степеница и врата. У тој кули само је један мали прозор отварао девојчици поглед у свет. Кроз тај прозор улазила је и светлост дана и мрак ноћи.

Дете је ту одрасло и постало девојка дуге златне косе. Никога није познавала, никога није виђала осим вештице. Кад би је вештица желела видети, стала би под кулу и наредила:

“Мотовилка, Мотовилка! Спусти низ прозор своју златну косу”.

Мотовилка би то урадила, а вештица би се уз косу попела, а касније низ косу и спустила.

Једног дана, јахао је шумом млади краљевић. Зачудио се кад је у тишини шуме зачуо песму. Идући за гласом, краљевић дође пред усамљену кулу. Али виде да нема врата, па колико год да је желео да види ко пева, он одјаха. Очаран песмом, вратио се већ следећег дана. И тако је, из дана у дан, стајао пред кулом и слушао Мотовилкину песму. Једног дана, док је слушао, виде како долази вештица, па се сакри, а она нареди:

“Мотовилка, Мотовилка! Спусти низ прозор своју златну косу”!

Младић виде како се вештица пење и како одлази. Затим, имитирајући вештичин глас и он рече:

“Мотовилка, Мотовилка! Спусти низ прозор своју златну косу”!

Девојка послуша и краљевић се попне. Чим су се видели, заволели су се. Дуго су причали у тишини куле. Младић јој је обећао да ће се следеће ноћи вратити с мердевинама низ које ће обоје сићи и побећи злој вештици.

Али Мотовилка је била наивна и непромишљена. Кад је следећег дана дошла вештица, девојка је упита:

“Како то да ми је коси теже када се ти пењеш него млади краљевић”?

Вештица се страшно разљути. Крила је Мотовилку, чувала је само за себе, а сада је схватила да је преварена. Узела је маказе, одсекла јој златну косу и помоћу својих чаролија пренела је девојку у пустињу на крај света. Затим се вратила у кулу и стала чекати. Кад дође ноћ, дојаха краљевић:

“Мотовилка, Мотовилка! Спусти низ прозор своју златну косу”.

Вештица ухвати чврсто један крај одсечених плетеница, а други спусти низ кулу. Краљевић се попе и на свој ужас угледа на прозору ружно лице вештице. Ругала му се и смејала:

“Нема више Мотовилке, а ни тебе више неће бити”!

И насрне на јадног младића. Он паде на оштро трње у подножју куле које му изби очи. Слеп, очајан и несретан, узјаха свога коња и побеже.

Пролазиле су године. Краљевић је лутао по свету тражећи Мотовилку. Ни једног тренутка слепи младић није заборавио песму девојке из куле. А онда, једног дана, младић стиже у пустињу на крај света и зачује исту песму. Позва је по имену. Плачући, девојка је грлила и миловала лице младог краљевића. И чудо се деси! Кад на слепе очи младићеве падоше сузе девојачке, он поново прогледа.

Одвео је Мотовилку у свој замак где су живели дуго, срећно и задовољно.

А о злој вештици никад се више ништа није чуло.

Извор – интернет страница – Најлепше бајке света –

За тебе би Вило моја,

Све Планине раставио,

Пола света пешке прошо,

Кад би само ја твој био,

Препливао Реке,Мора,

Све на Земљи Океане,

Кад би знао да ћеш једном,

Пољубит ме, слатко Лане!

-извод из песме-

(12.02.2021. година,  Подгорица)

Александру Пушкину

Усред белих магова дрвећа,
На стаклено леденим пољима,
У шатри од зимског перја кô свећа
Усана бледих пркосиш уморима.
.
Пао си кô жртва моралу крутом;
Од маховине у светлоплаве руке,
Рубину по кошуљи просутом –
Кô капи песме – стиха јауке.
.
Усред белих дрвећа пророка
На перону празном кô пусто поље,
Снежно перје, не бат корака,
То шкрипи твоје перо – најбоље.
.
   С руског препевао Анђелко Заблаћански

 

Руке драге, лабудова пар,

У сред злата моје косе роне.

Не, љубавни никад неће жар,

У песмама човеку да клоне.

.

Некад давно ја то певах већ ,

И поново сад певам о томе,

Јер nежношћу задојена реч

У најдубљем дише бићу моме.

-одломак-

У сну варљивом замро си, Роде,

не уздижеш се небу и светлости,

ни јарки сунчев сјај не буди ти наду

у радосно свитање будућег јутра.

..

Пробуди се, Роде, из сна мртвог,

унутарњим видом читај повест своју.

Види и ослушни,

храбри преци твоји усправно иду,

после тешког боја слободи кличу.

Види и ослушни,

витезови горди у одорама сјајним

на виловитим коњима у свануће језде,

јека се чује и гласови су јасни,

из далеких времена дозивају те.

..

И знај,

живе сени предака твојих довикују

да светом земљом глас слободе пустиш,

да гласом силовитим ућуткаш лажљивце,

да језике свежеш великашима својим

што ти ватру жарку у души утулише,

што те без милости у сужањство бацише.

..

Пробуди се, Роде, из сна мртвог.

Витезови сјајни, срчани и поносни,

твојом повешћу часно и истрајно језде,

и дозивају те из блиских и далеких времена

да светом земљом глас слободе пустиш.

..

12. децембар 2016.

Завија дух Душанов,
вије Космет,
Прешевска Долина хучи,
а Ниш, на климавој нози стоји,
још само, коју годину броји.
Црнило се над земљом завило.
Душане, твоје је само мало зрно,
од онога што је било.
Хучи Нишаво, Саво, Дрино,
Колубаро и Дунаве Београдски на води!
Поплави Србско знамење,
направи места, 
ту треба џамија да настане!
Кукај, кукавна мајко,
на време, пре времена,
док ти твоја сна’ була,
не остане бремена!
Теби Вуче, глас је промукао?
Јел ти то беше, на полумесец си завијао?! 
Окрени се Сунцу на изласку,
на колена, понизно и тихо завијај!
Запамти!
Ово је твој последњи вапај!

-2917. година-

Топлину тражим
Нађох је у твом срцу
Осмех тражим
Нађох га у твом погледу
Додир тражим
Нађох га у твом гласу
Само не нађох где сузе кријеш
Да их све попијем.
.
Желим да будем сан
Који те жудну буди
Што на вреле усне
Осмех ти ставља
Да будем роб
Коме страст твоја суди
И мило сунце
Што из ока ти се јавља.

.

збирка  „Птица на прозору“

Извор: Поезија суштине

 

У теби сам волео

жену тиранина

успавану…

у галерији мојих сећања

која тугују годинама

изникла…

из корена трнове ружице

у хладу мојих надања

умивена…

бистрим горским водама

хладних кладенаца

дишеш…

плућима раног пролећа

и цватом првих јаглика.

У очима

отапао сам ти ледени брег

да нестане

са задњим снеговима

да сијају

као да силазиш с Венере.

Волео сам

да те гледам

како плешеш

мојим нагим жудњама

у тајнама ноћи

како гасиш ране зоре

које немо ћуте сакривене

и умиру

са првим зрацима сунца.

У теби сам волео

жедну звер са камена

која испија пехаре

нектара шумског биља

од кога се умире

у царским немирима

љубавног пијанства

док се Сунце и Мјесец боре

за престо сванућа.

Волео сам

твоју дивљу страст

варварску

коју је месечев срп

резао на постељи од трава.

Само си ти умела

да сакупљаш

разбацане ноте

обалама реке

и покренеш жице виолине

да свирају песму универзума.

…Пробуди се

трнова ружице

у теби још живи

жена са душом девојчице.