Песма посвећена Великом Умјетнику Урошу
Тошковићу

Тежак је то пут…
Онај који то знаа,
зна да не може његовијем путем…
то је пут којим се ређе
и најређе иде,
то је пут Богова…

То је пут на који се
не можеш зауставити,
јер нема назад.
То је пут на коме мораш вид‌јети чијо пут.
Пут који нама личи
на жртву,
а њему на љубав.

Када би знали колико Он љуби Бога,

плакали би зашто и ми немамо својега Бога…
Када би знали колику вјееру носи
и како добро зна,
да је од Бога проси.
Кад би знали
колико неба
мораш да имаш,
да би знао
шта од Бога примаш…

Он је давно виђео,
не своју муку,
већ је виђео
Божију руку…
Он није бјежао од искушења.
За њега је благослов љубав једна једина
и кад му је Бог у руке даде, и мука му тада
стаде…

Чијо живот је радио
за кап неба, јел је то

то њему треба.
Пред Бога је чврсто стао.
Молитвом га упитао.
Могу ли твојијем путем даље ?
Бог му поверење одмах даде,
јер вид‌је шта његове руке раде.

Радио је. Није знао кад је сутон пао,
нити када зора руди.
Он никад није стао.
До судњега дана
је тачно знао
што је
Богу љубав дао.

Кора хљеба
и парче неба,
кап чисте љубави
умјесто воде,
пољубац онај што
бистра нуди душа,
то је једино што
утроби мојој треба.
.
Ти си данас
само мој стих
и срца празник.
У залогају неба
је све оно што
човјеку сваком треба.
Зато љуби Бога
и тебе он љубиће,
јер нема пута љепшег
од онога праведнога
пута небескога.
.
Док човјек с вјером
у небо гледа,
душу своју грешну
највећој љубави даје,
јер тамо све звиједе
златном искром сјаје,
и залогај тај вјечно
у устима гладним остаје
и снагу даје.
.
Све што сам имала
Богу у аманет
давно сам предала.

Фото: Парче неба …; Википедија

Постоје чудесни тренуци
када се из погледа склоне
сва значења…
Када Стварност стоји гола
без покушаја тумачења.
.
Недодирнута намером
сећањем, жељом и страхом…
Без ума који застире поглед
маглом амбиција за постигнућем
променом, добитком…
Када све јесте управо
онако како јесте:
празно и дивно у свој празнини,
једноставности, чистоти…
без амбиција да буде било шта
осим онога што јесте
у својој суштини,
у својој изворној лепоти…
.
Постоје чудесни тренуци
недодирнути временом
сами, без прошлости и будућности,
тренуци лакоће са збаченим бременом
у бескрајном простору свих могућности…
.
Дођи и напој се
на том месту ускрснућа,
на Извору Светлости која јеси…
на светом Извору Тебе – пре посрнућа…
.
Дођи и пиј:
тад знаћеш ко си.
Дођи и пиј:
То што пијеш – То си.

Фото: Колибри пије цветни сок; Википедија

Борак борили Серберичани
Кољедо мој
Божоле мој
Божићу мој
Сварожићу ој!
У тој земљи Серберији
У Инђији проклијетој.
Борак борили млого дуго
Сто тисућа дугих љета
Двјеста тисућ кратких љета,
Борак борили зло чинили.
Борић боре разљути се
Тартарима земљу даде
А Србима туђег станка
Туђег станка туђег данка
На Србицу и Јак-цара
На тог Чуја вељу ријеку.
Борили се храбрили се
Боје своје погубили
Земље србске оставили
И Инђију и Дунава.
Хиндуш за њим насрнуо
Дуга борба дуга рата
И Крајине злопамтиле.
Кољед земљу оставио
Над Босну се надмашио.
Босном трјесну Србу свану
Босна србска и одавна
Од Србије постанула.
Кољед био прјеминуо
Божића нам оставио,
А Божића Сварожића.
Сварог браду погладио
Млого добро починио
Сваком нами добро дао
Домаћину понајвјеће.
А домаћин кољеђаном
Свашта доста подарио:
Коме злато, коме благо
Цар Кољеду милу шћјерцу
Кољеђаном синовине.

Песме Срба из Индије

Фото: Бог Сварог; Википедија

Да ли можда
нама снове чине,
сећања на приче из давнине,
ил их сада такве мисли граде
као што је градила Јерина.
.
Било каква
сећања су наша
и на лоше, и боемске дане.
Не могу се разбити ко чаша,
ко љубави прве, и кафане.
Успомене на боемске дане,
у боемској песми испеване.
Сетни звуци виолине старе,
покидане жице са гитаре.
Цвркутави звуци тамбурица,
иструлело коло воденица.
.
Понос села.
Куће и вајати.
Отежале лозе и шљивици,
Уз чашицу проведени сати,
пространи су боемски видици.
.
Одувек су живели за ноћи,
за чекања да зоре освану.
Када ваља на починак поћи.
За даире и лепу Коштану.

Фото: Боеми; Википедија

Ноћ – звезде трепере на својим путевима
Кум распростро сламу по васцелом небу
Седим у лотосу на многомоћном месту
Зрикавци малени неуморни а гласногрли
Идеалан пев за дубоки мир и созерцање
Ни до Лире не стигох суштина ме тргла
У трену ме свест – пребрза и за вајтмане
Врати у родну Тијанију лепотом васкрслу

Месец срцаст – око њега вишебојни круг
Миришу цветови које ноћна сила отвара
Нарастају биљке у врту и трава око дома
Стидљиво се отвара и првоцвет бегоније
Сова са хуком прелеће кров – јури сеницу
Удаљени лавеж љутог гонича брзог зекана
Веверице орашарке развукле звучну мрежу
Шушкају по лишћу пауци и ситни инсекти

Зашто си ме Душо моја вратила са Пута?
Оностранство је наша завичајница права!
Поново зурим ка небу пратећи вековни зов
Напупила земља – испод себе осећам језеро
Његове воде напајају изворе и реке и људе
Преко хоризонта прелеће неорганско биће
Врви многолико Живот у свем Постојању
Како свеобујно Господе и танано трепериш!!!

Збирка – Света Тијанија

Фото: Црква у Тијању

Довољно је да знаш
Да сам уз све и са свима
Не плаши се да ћеш ме изгубити
Ако ме малчице запоставиш
.
Врати се игри и уживај
Не буди незадовојља и халапљива
То води у незахвалност
То води у расрзаност
.
Утрнуо ти је језик
То је моја мала казна
Морам и ја да се играм
Ниси била довољно весла

Фото: Вила; Википедија

УЗАЛУДНО ШКОЛОВАЊЕ – ЦВИЈИЋ МЕЊА ИМЕ ТРОЈАНСКИХ ПЛАНИНА

У двадесетом веку, картограф Јован Цвијић занемарио је древно име: Тројанске планине и убележио у картографију Југославије да се те планине зову: Проклетије.

Јован Цвијић (Лозница, 11. октобар1865 — Београд, 16. јануар1927) је био српски научник, оснивач Српског географског друштва, председник Српске кралјевске академије професор и ректор Београдског универзитета, почасни доктор Универзитета Сорбоне и Карловог универзитета у Прагу. Бавио се подједнако друштвеном и физичком географијом, геоморфологијом, етнографијом, геологијом, антропологијом и историјом. Сматра се утемељивачем српске географије.

Чудо је на чудима, да овако образован српски интелектуалац занемари најпознатије географске мапе европских народа и држава, штампане у Венецији 1690. године, у којима се Проклетије зову – Тројанске планине!

Урадио је те мапе најпознатији европски картограф.и теолог, Цоронелли Винцензо Мариа, рођен у Равени 16. 8. 1650. Реч је о 400 европских мапа, међу којима је и мапа српских земалја – под насловом: „Mapa Illirucuma“ („Mapa Ilirije“).

На њој је убележено, да су се данашње Проклетије звале: „Monti Troiana“(„Тројанске планине“).

Те мапе су биле преведене на све западноевропске и словенске језике и немогуће је да Јован Цвијић није видео те мапе и да није схватио да је име српских планина везано за најпознатији рат из другог миленијума Старе ере и за најчувенија књижевна дела о том рату – поеме: „Илијада“, „Одисеја“, па и поема римског књижевника Вергилија: „Енејида“.

У њима су, управо, описане Тројанске планине и данашњи град Скадар, на чијем месту је била историјска Троја (Илиј).

Но, наш академик Цвијић се одлучио – да Тројанским планинам да име Проклетије, а те планине су тако звали и Шиптари на свом језику, који су стигли на Хелм (Балкан) тек 1043. године, кад им је српски кралј Војислав уступио део територије у данашњој Албанији. Занимљиво је да су ове планине почетком 20. века, носиле још неколико имена, али је један њихов врх имао непромењено историјско име – звао се ТРОЈАН. Ни то није упутило Цвијића да убележи у југословенску карографију право име овог горја око легендарне Троје (Скадра): Тројанске планине.

Вероватно је подлегао колонијалној стратегији Аустрије, која је, често, у договору с Турском, брисала српске трагове из историје, па и српско име.

 Српско име јој је сметало из још научно не објашњених разлога, мада јој нису сметала имена других Словена: руско, полјско, украјинско, чешко, словачко, хрватско, словеначко, бугарско…

Ево како је тај Цвијићев поступак објаснила наша наука:

„.Проклетије су у прошлости различито називане: „Бериселди“, „Северноалбански Алпи“, „Алпи на југу Европе“, „Црногорски Алпи“ и др. [2] Данашњи назив у множини – Проклетије,  означава већи број планинских венаца, први је увео чувени географ Јован Цвијић. Истражујући ову планинску групу, он је приметио да овдашње српско становништво назива Богићевицу, Гребен, Бјелич, Каранфиле и Тројан заједничким именом Проклетије, што значи проклете планине. Овај назив Цвијић је у својим радовима проширио на читав планински венац почев од Скадарског језера, па све до Ибра и Метохије. Назив је данас прихваћен у општој терминологији и топонимији. Албанско становништво Проклетије назива (alb. Bjeshkët e Nemuna) што у преводу значи „проклете“ или „забрањене“ планине. Назив Проклетије има двоструко етимолошко значење. Оно симболизује, не само природне одлике овог простора (кршевитост, дивлјину, непроходност), већ и некадашње друштвено-историјске прилике које су биле присутне на овом простору (лична несигурност, анархија, разне опасности и др)“.

Нажалост, ово упућује на закључак, да је требало са српске земље уклонити све што упућује – да су српски крајеви у древним временима били с цивилизованим становништвом.

Томе су, својим поступцима, доприносили српски и словенски државници и научници, јер, често, нису били свесни свог негативног учинка. То се уочава као негативност тек у нашем времену. Срећа, западноевропски фалсификати о Србима и другим Словенима се полако схватају и томе ће бити речи на најавлјеном (у децембру 2017) међународном општенаучном скупу, у Санкт Петербургу, Русија, на којем ће се посветити пажња и препознавању одлика различитих култура, а уз то ће се трагати за пореклом европских народа, њиховим језицима и њиховом културном баштином – у древним временима.  И свакоко, лако ће се доказати да су прапостојбине Словена и данашња Русија и Хелм (Балкан), а да су данашње Проклетије биле ТРОЈАНСКЕ ПЛАНИНЕ – изнад легендарног града Троје – на Скадарском језеру.

  Упућујем Вас на чињеницу да је Издавач „Мирослав“, Београд, Гоце Делчева 15, тел 011/297-0875, mirmi011@gmail.com. објавио многе књиге о фалсификованој колонијалној германској историји Словена. Овај издавач има и песме препеване на десетерац: „Илијада“, „Одисеја“, „Енејида“ и „Ргведе“, у којима се препознаје да је реч у њима о прецима Срба (Словена) у древним временима.

                        С поштовањем,  Слободан Јарчевић, ср

Извод из текста: С. Јарчевић: Цвијић је променио име Тројанскимпланинама

1. Jarčević: Cvijić je promijenio ime Trojanskim planinama

Фото – Википедија

Текст приредила Верица Стојиљковић

Вратила се са мора моја циганчица поцрнела
поцрнела као афричка краљица
баш ме брига што је тамо на мору једног
дрипца из Панчева љубила
сад је важно да се она мени вратила
јер има на мору опасних морских паса
има на мору морнара има на мору аласа
могао је неко колена њена да ми отме
за споменик у своме граду
могли су гусари могли су мангупи да ми је украду

причај ми како је било како изгледа море
има ли море млађег брата је ли море против рата
воли ли море буре свежег пива уме ли море да плива
како љубе французи циганчице моја љубљена моја жено?

(Са портала Поезија суштине)

Фото: Фототека Србског Журнала

Владану

Пунила се душа
У храстовом ладу
На извору мудром
Што те знањем мије
Тек душа устрепти
Радости препуна
Чује срце своји
Што грудима бије.
Тад окупан миром
Слушаш своју душу
Те звуке љепоте
Што се тијелом шире
Па се соје срцем
Са небом и земљом
Све пјесме у теби
Одједном оживе.
Расти према небу
Корјенима везан
Дај мира и хлада
У тишини бивај
Са извора мудрог
С којег пијеш сада
Оздрављен и свјестан
Радуј се и снивај.

Фото: Фб страница – Flawers und Nature