Category: All
Вукица Морача: Насмеј се
Насмеј се жарку што сија,
И на небу месецу хладном,
Насмеј се звездама далеким
И твом бићу уснулом, јадном.
Насмеј се комшији и прији,
Продавачици и просјаку,
Чистачу и поштару,
И сваком вредном ђаку.
Насмеј се животу и лице,
За све неприлике и згоде,
И не дозволи да те неправда
И лаж у срце погоде.
Насмеј се свим задацима,
И бројним обавезама,
Јер Бог је све осмислио
И спојио невидљивим везама.
Фото: Фототека Србског Журнала
Веселин Мандарин: Поговор без говора
Поговор из једра изроди
о граду јунака и говору свом.
Пробуди ме када спаваш
и злаћану успавај бол.
.
Изведи из гомиле срама
стид што по дану клоне.
Злаћану успавај бол,
док спаваш будан кроз ноћ.
.
Проговоре дајем без говора
рађам старе јунаке.
Изроди из мртвих таму
да живот под мраком стане.
Фото: Фототека Србског Журнала
Владан Пантелић: Ојутрење у Тијанији
Петао – ноћни стражар пробудио јутро
Кукурикић његов одјекнуо осојем и небом
Звонкији звон од поспаног црквеног звона
Када га лењо повлачи црквењак Звонило
Птице – јутарњице клизе низ Жаркове зраке.
Грличе меко јато грлица – призивају грлицане
Фићфирић препелице надлећу високи храст
Крикну фазанко – обзнањује близину лисице
Разгрћем у шпорету жар – излеће жар птица
У водопосуди угљевљујем жар и топим олово
Бајемо и скидамо нашем рођаку – нежениши
Црну басму завезаницу да га неће девојане
Комшија кува свелек чај од тринаест травки
Али не испушта из руку штап и лављу књигу…
Устаје рођак висок и стамен и румен у лицу
Осећамо мирис вруће тијањице чујемо трубе
У Тијанији Вечност је заувек скинула обруче
Са наших простора и наших одлука и живота
Ојутрена Тијанија ухрамљује нове сне и јаве
Тијанија умилна … хранилица снагодајница…
Фото: Вечност иза Вечности; Википедија
Невена Татић Карајовић: Крст
Ја имам свој крст
у срцу га носим
уз њега се борим,
са њим се поносим.
Са њим битке водим
са њим плачем,
са њим ходим
са њим чувам,
са њим певам,
некад клекнем,
некад севам.
.
Ја имам свој крст
у души га носим
са њим гласно зборим,
злу тамном пркосим,
са њиме тихујем,
са њиме се молим
са њиме самујем
са њиме и волим.
Ја имам свој крст
о врату га носим
пољем трчим,
руке ширим,
крстом својим
шибље косим.
Са њим милујем,
небу се вазносим,
са њим клечим,
главу сагнем,
Вишњем са њим
милост просим.
.
И у трену сваком
док ходам и дишем,
док стварам, шапућем,
на земљи битишем,
крст ми збори,
крст ме води
крст ме храни,
крст ме бодри,
самном пева и уздише.
.
Ја имам свој крст
онај славни, српски
мучан је и прогнан
црном ђав’лу мрски
мени блистав,
светао,
један благословен
онај што је с Христом
у љубави створен.
Носим га у ватри,
носим га у води
кроз буре ме храбри
кроз ветрове води.
Ја имам свој крст
и са њим постојим
с њиме децу учим
с њиме душу појим.
.
И у задњем трену
на земљици овој
грлићу га жељно,
благост души мојој,
ко спас, као заклон,
као сунцу птица,
ходићу к Господу
крстом осенчена,
узвишена лица.
Фото: Крст; Википедија
Нада Матовић: Пораз
Ништа никад изгубила нисам,
осим љубави наше
коју у огласима срца твог тражим.
Крај мене велике тајне о љубави
од свјетлости мјесеца живе,
а ја тражим твоју сјенку неку.
.
Никад ништа изгубила нисам,
осим љубави наше,
али тјешим себе у ноћима дугим
да сви пропуштени снови прилике су
што на нов миришу траг.
.
Осим љубави наше
ја никад ништа изгубила нисам.
Ти увијек побјеђујеш,
рекао ми је у пролазу мој највећи пораз,
онај кога од тада никад више видјела нисам.
Верица Стојиљковић: Порука
Види лати цвета белог,
Дуга је на њему!
Сунце у роси је слика!
Творац сневао!
Види птицу шареницу,
Краси храста гранчицу!
Творац певао!
Види поток, милује планину
Жива кап душа лечилица!
Творац послао!
Види звезду сјајницу
Васељенску сапутницу!
Творац оставио!
Хеј, ти!
Кушај мирис цвета белог,
Ослушни птицу,
Помилуј храста гранчицу,
Гутљај воде узми,
Руке рашири,
Васељену загрли
Бездан љубављу испуни!
.
Ово је порука некоме ко живи овде – знаће да је њему порука
Фото: Фототека Србског Журнала
Михаило Миљанић: Сусрет
Андријани Стојковић – Глумици
Та жена из другог времана,
са другачијим неким осмехом.
Не знам из којих даљина корача
и смеје се она
Да, са самих
звезда је.
Како да јој кажем
треба ми кап тебе,
да лакше дишем…
буди моја васиона.
Добро вече,
ја сам Михаило.
Ти коју први пут срећем,
морам ти речи
да ми је жао,
што нисам знао,
да ће ноћ упалити звездане свеће,
ишао бих до Ботаничке баште
и читав дан бих за тебе брао цвеће.
Биће ово лепо вече, рекох…
посебна ноћ.
Пружа руку,
„добра вам ноћ, Андријана.“
На отменом лицу
сија јој осмех
Прамен косе заигра јој на високом целу,
као да је у њему начета пукотина сна.
Седам поред ње,
замишљен пред њеном лепотом.
Са осмехом рекох
упознао бих
године твоје.
Упознај ме са
твојим животом.
Колико си пута прескакала
облаке своје?
Колико си пута пребројавала звезде?
Колико знаш да волиш?
Да ли си научила да се за некога молиш?
Колико си пута
се враћала по
нечију руку,
и стављала у њедра,
да се насити близине?
Колико си пута
плашила срце
да ћеш незаборавно заволети
Да ли си била до Петрограда?
Како се носиш са светлима велеграда.
Кад се ноћу враћаш,
свира ли се соната, или
ћуте сказаљке сата.
Волео бих.
Волео бих да могу
да гледам,
како пред тобом Дунав снева.
Волео бих да могу
да гледам
како врелих
босих стопала,
љубиш песковиту усну, његових обала.
Волео бих
И кад обале свану,
да ти љубав,
замирише на длану.
Волео бих.
Ја, саам и река,
чује се шапат лишћа
Дозивам Месец,
куда ћеш?
Луке су затворене!
Једино место
где има
право гнездо,
јесте љубав.
Открићу ти тајну
па ћу данима ћутати,
или ћу нестати.
Бојим се,
улицама ћутим,
као да ми више не треба ноћ…
Фото: Фототека Србског Журнала
Драган Симовић: Дух Предака
И ја, уз вас,
О, моји Велики Преци!
И сам Велик бивам.
Звезда Праскозорја
.
И видим јасно
Како ми Велики Преци
Из Духовног Пространства
Преко Вечне Потке
На Земљи помажу
.
У Трену Вечнога
Фото: Песник Драган Симовић; Википедија
Јован Цветковић: Лоповлук и крађа
Ни по коју цену нећемо једнакост,
Знамо за ту варку, знамо за ту пакост!
Узећемо све што хтели сте сакрити,
Директно са чесме воду ћемо пити!
.
Под плаштом „за мир сам“, свуд около лажи!
Испод стола шта је брзо нам покажи?
Тетоше те странци, кликћеш апанажи,
Одакле ти паре свима нам докажи?
.
Лоповлук и крађа, народ нема хлеба,
Битно да за себе узо си шта треба!
Богами кад ‘стане кука и мотика,
.
Плави ћете проћи – изгубљена битка!
Дозлогрдили сте, спрема вам се хаос,
Унапред је песник предвидео, знао!
Фото: Лопов; Википедија
Душица Милосављевић:Божански код
СРБСКИ ЖУРНАЛ 