Искуство умирања или прелаза у оносвет
Мучно је није нормално нити неопходно
Због тога одлажење сада лагано исчезава
Остаће у прошлости – у историјату развоја
И остаће у оклопу несвесног да се копрца
.
То је била мукотрпна дуга линија развоја
И појединаца и човечанства уз помоћ ега
Много овосветаша троши силну енергију
Да се одржава поредак светова отишлих
Шаљимо је сада у трезоре вечног живота!
.
Гледај свет новим очима под другим углом
Видећеш јас-јасно милионе нових провида
У миру дубоке тишине отвори архиву душе
Погледај улево у Безкрај и удесно у Вечност
И огледни се у свих осам њених огледала!!!
.
Одлука мудрица тражи мајсторство акције
У мирном тиху Безкраја сагледај прошлост
У титрају злата Вечности изграђуј Промену
У тиркизу тачке стварања своје душе почни
Развали у себи гуку – муку и донеси одлуку!
.
Потражи свог Исцелитеља и свог Близанца
Нађи Унутарњег Учитеља и Знање Аватара
Нико не може сам сви смо ми заувек Једно
Своје знање и искуство дели иним позваним
И стављај у жубор у одсјај у ветар у светлост…

Необјављена збирка песама – Појео сам ја-буку

Фото: Фототека Србског Журнала

Ако издаш
свој род,
и своје племе;
ако издаш
своје претке,
и своје потомке;
оне што су
већ дошли,
и оне
долазеће;
ако издаш
име и језик,
славу предака,
и веру отаца;
ако издаш
оца и мајку,
брата и сестру,
животног друга
и децу своју –
рођену,
и ону
која још
рођена нису;
и, на концу,
ако издаш,
и продаш,
душу своју,
како ћеш онда –
реци ми! –
сутра
изићи
пред Живога
Бога!?

И шта ћеш
имати да речеш,
у одбрану своју,
кад будеш стајао,
лицем својим
спрам Лица
Онога,
Који је,
с разлогом,
управо теби,
поверио на чување
све оно
што си ти –
Србине,
роде мој!
већ
давно –
о, тако давно! –
издао!?

Фото: Символ Дајбога; Википедија

Истекле су реке којима кроз године и доба пловисмо
Запућени изворима воћа
Низ стрмине корита,
Као пределима – светиљкама која уз пут ловисмо
Пуни страшних нејасноћа
Све ближе свом врху
(А у ствари дну)
С мишљу да коначно откријемо места скровита
Са којима бисмо
Отргнули се том неумољивом току – варци.
.
И док препуштени срху
Према коме течемо ко према сну,
Гледамо: за нама остају
Скорене љуске и угарци,
Све што би да нас обмане
Пре него стигнемо
Да нам се бескраји испричају
За своја врела данца,
Пре него на обалу земље обећане
Искочимо из чамца
И заставе пободемо,
Па не осврћући се кренемо натраг
Млађи за један век.
.
И тако против пролазности донесемо
Чудотворни лек.
Ал још на почетку кад смо и реке клели
Што су споре,
Разбио се крчаг,
У коме би сада донели море
У замену за течења.
.
А овако, смртне су нас превели
Преко вечног камења.

Фото: Фототека Србског Журнала

Чувам овце, бели џемпер шарам,
са својим се лалом разговарам.
Наше тајне далеко се чују,
дођем кући – све ме моји псују,
сви ме псују, а највише брале:
“Сејо моја, мангуп ти је лале,
дуван пуши, а ракију пије,
моја сејо, он за тебе није.“
“Гледај , брале, к’о што гледам и ја,
ко је мангуп – он је и делија!“

“Драгачевке, изворне народне песме“
Сакупио: Ника – Никола Стојић, Гуча

Фото:Чобаница; Википедија

Ништа ме не боли сем очију њених
Мисли су ми празне само срце куца
Хладно од пљускова суза залеђених
У заборављеним изгревцима сунца
.
Ништа ме не боли сем ноћи у дану
У поглед ми стао зид камени цео
И осећам дах њен на уморном длану
Док између нас је сав од ћутње вео
.
Ништа ме не боли сем умор времена
Обешене о врат казаљке што ћуте
У трагу усана нада затурена
И додири што их обзорја још слуте
.
Ништа ме не боли сем јутра далеког
Глувог од цвркута птица с грана туђих
И рамена мога само за њу меког
Ништа ме не боли сем снова најлуђих

Фото: Лепе очи; Википедија

Ако не дођеш опет, ко онда,
У смирај сунчанога зрака,
Знај, да одлетеће искрица ова
У дубине мора незнанога
Одакле се нико не враћа.
Ако не дођеш опет, као онда,
Да пољубом осветлиш ми небо,
Знај да престаће песма из
зрна овога маленога.
Ако не дођеш опет, ко онда,
Нестаће роса, што Будимка
Је родила, из семења свога;
Будимка, она, што ју теби
На дар душа моја поклонила.
Не знам да л Ева Адаму
Баш Будимку јабуку је дала
Ал знам, за Будимку што
Из душе моје је расла.
Ој Будимка, буди мога драгога!
Поздрав му задњи понеси!
Реци, да вене загрижена јабука
И једна и друга.
Реци му, Будимка, да време
Залуд круг прави ако нема
Драгога милине загрљаја.
Буди Будимка, она руменка,
Она, што љубави семенку
У срцу његовоме је засадила
Буди га, јер ако се и сети,
И мој драги једном и врати,
Слад можда постојати неће
Обе јабуке са семеном Љубави
До тада, можда – иструлеће.
О Ево, да л истим си путевима
И ти шетала, кад Јабуку си нашла?!
Да л питала си дрво родно,
Шта десити се може са
Срцем, кад у њему нарасте
Јабуке семе плодно?!
И ја ко чини се и ти, не питах ништа,
Но разбудих Будимку снену
И дадох је драгоме
У пехару од сребра, озлаћену.
И сребро чува, тихо,
Гласове моје душе тужне.
Чува, ал скоро ми рече,
Да овоме семењу време отиче.
Зато, ако не дођеш брзо, ко онда
у смирај сунчанога зрака
знај да искрица ова усахнуће
и пасти у светове мрака.
Ој Будимка, буди Светлица
И разбуди ми драгога.
И буди тиха, кад покуцаш и
Тражиш кључеве капија
Његовога утврђеног дворца

Фото: Забрањено воће; Википедија

Израз трансцеденција је безуба и избезумљена
Кованица – коју су осмислили мрзитељи Рода
Подржана од снених незналица и климоглаваца
.
То је још један у низу лукавих лингвистичких
Облика поробљавања здраве памети и мишљења
И скраћивање дубине и висине досега искуства
.
Србски-аријевски се каже онострањење озарење
И збиља! Када се окуси тип свести простор ИЗА
Иза врлих памети и осећаја доживљај је оностран
.
Наша сврха није да ходамо пијано обезмишљено
Нити да се ко тутумавке мрака играмо тутумиша
На овај свет смо дошли да се будимо пробудимо
–
Друга страна обичне свести дубоооко испуњава
Душа дух свест тело канонски складни – озарење!
Биће онострано усидрено озарено је просветљено
.
Озари се Заро! Ходај лако осмех до неба развуци!
Говори чисто јасно а понајвише тишином говори
И стварај! Стварај себе вечног и светове без ега!

Фото: Фб страница – Beautiful flowers for you

Да су ме само пустили да одрастем
.
Да су ме само пустили да одрастем
Порасла бих до очевих рамена
И мајчиног темена
Онда бих могла да у образ

 пољубим мог старијег брата,

а да се не пењем на столицу
И деди капу на глави да накривим
Да су ме само пустили да одрастем
.
Развезала бих машне и косу бих

пустила низ леђа да се таласа.
Заврнула бих трепавице и позвала
најбољу другарицу на прозор да се налактимо,

док чекамо да момци улицом прођу..
.
Да су ме само пустили да одрастем,
ја бих свако јутро раширила руке да загрлим цео свет!
И гледала бих више у људе, мање у небо
Мање бих спавала и била више будна
Да ми ниједна комет. а не промакне
Ниједна дуга избледи, ниједна реч застане..
.
Певала бих, смејала се и све на овом свету бих волела
И лудо и будаласто и добро и паметно
Сваки сусрет бих славила
Да сам била велика
Оставила бих плишаног меду некој другој деци.
Момка бих за руку ухватила
Пустила бих да ми кошуљу свилену раскопча
Јабуком и пољупцем бих га даривала
Не бих се скривала иза плота

 или грана јоргована, стабала липа..
Шетали би улицом да нас дан види и радознале очи
.
Не бих плакала, не бих се ни на шта жалила
Јер живети је тако лепо
И шта год да те снађе је прихватљиво
Јер си жив, а жив човек може да се мења
.
Да су ме само пустили да живим!!
А не, овако малена да мрем..
Овако малена, док је моја ципела

 већа од мене и сандука..
Овако малена, недужна, затечена..
А имала сам само једну жељу!
Жељу да порастем, да будем велика..
.
Убили су ме, а нису ме питали да ли

овако малена се плашим смрти..
И да ли ће ме од умирања бити страх..
Нису ме питали имам ли неку жељу..
Кажу да и убица има право на последњу..
.
Мене нико ништа није питао..
Тек тако, изненада, бомба је пала…
И раздвојили смо се плишани меда, моја ципела и ја..
Хиљаде комадића и мене летеле су на све стране..
Само је бол била цела и болела ме је,
болела док сам умирала..
Нисам стигла да викнем ни :

Боже!, ни:“Мама!“, ни:“Тата!“

Фото: Фототека Србског Журнала

Лепота личности у доброти сија,
јер ту она свесна, права сила чучи!
Семе што је јако, земљом сво проклија,
крчећи пут браћи.. То од неба учи!
.
Пазећи на друге, себе заборавља,
а то јесу ходи ка правој слободи!
Лечећи болесне свој дух опоравља.
Зрно земље живе свештано у води
.
трепери у светлу, од милине кликће!
Осећа у крви праискони тајну.
Жар љубави, огањ, испуњава биће
дирајући добра искру несазнајну
.
што у творцу плови читајући слово,
бди у души људи смишљајући новост!

Фото: Фототека Србског Журнала

Пођем кроз траве до најближе падине.
Пронађем обли камен, седнем, па ћутим.
Тако је добро бити сам: у даљини неко чека.
Загледам се у сунце и полако жутим.
(У глави додам:
Испод ногу се играју рибе, тече река.)
Тако је добро бити сам:
У замршеном корову иза камена
Две птице се хладе од сунца.
Две мале птице!
Једна прхне у сунце и сенком ми ишара лице.
Другу зовем да ми слети на рамена.
Тако је добро бити сам: неко те воли.
Потрчиш пет корака и станеш као камен.
Прав, висок, испод сунца: ти личиш једино тополи!
Стојим.
Тако је добро бити сам: у даљини неко чека.
Испод ногу се играју рибе, тече река.

Фото: Фототека Србског Журнала