Фото: Јужна Морава; Википедија

Хировита, река, плавна
без застоја се коритом креће.
Буде мирна скоро равна,
некад бесна, обале изокреће.
.
Пецароши је страсно воле,
крај тих таласа дане проводе.
Увек сиђу низ бедеме доле,
до мирисне, усковитлане воде.
.
Улов њима баш није важан
рибу врате у дубине вир.
Кажу уз реку је свет неважан
појмиш природе сваки хир.
.
Кад су дани да риба не гризе
љубави препричавају гласно.
Пре бескрајне, пецарошке кризе
жене су волели, лудо а страсно.
.
За њих није свака река иста.
Баш је ова за све права.
Била мутна ил к’о суза чиста
једина је за њих Морава.

Фото: Чуваркућа; Википедија

Јутрос су мирисале
ватре у даљини
Волим тај осјећај
Сунце
Ведро небо
И вјетар
Оћу да изгорим у ватри
Твога срца
Оно што остане
Да пребива у вјечности
Са Тобом
Нек сазреле гроздови
Неиспјеване пјесме
Теби на дар
Изнићи ће
Седам чуваркућа
У мојој башти
Иштем царство Божије

Фото: Божур; Википедија

Близу бунара
из жбуна бујна
.
Гранула су нам
три сунца рујна!
.
Руменило
с њиних литица
.
Већ је прелило и
и дечја лица
.
Па сад пчеле
брзоплете
.
Плави лептири
И љуте осе
.
Не разликују
божур и дете
.
Већ слете на нос
у круну косе.
.
Прегрмели смо
мрак и хладноћу
.
Сад нас три сунца
Греју и ноћу.
Д.Е: -“Пусти пуже рогове“, песме о цвећу

Фото: Фигура Милунке Савић у Музеју воштани фигура; Википедија

Ухвати свој сан и држи чврсто
птицу која је слетела на твој длан.
Узми ме, узми и задржи ову ноћ
умири ме да ми срце не лупа тако јако.
.
И док рукама држиш ми чврсто мисли
залети се и однеси мој шапат
твог имена на врелим уснама.
.
Веруј и заборави на пораз
да твоја тајна буде стварност,
и нека твоја рука принесе ружу мојим уснама
да остане жар што у ноћи одузима сласт
мекоће и нежности коже.
.
О, не могу да се изгубим у магли
и да нестанем попут ветра,
да одлетим у јату птица,
не могу, вуче ме место,
носталгија, љубав и ти.
.
Одлазим и дајем ти снагу
да ми притиснеш печат на разум.

Мајко Србијо!

Веровао сам ти и онда

када су се многа деца твоја

тебе одрицала,

и када су те незахвална чеда проклињала,

и када су само речи увреде имала за тебе,

називајући те именима погрдним

и срамним!

Веровао сам ти и онда

када сам као просјак

ходио пољима и горама твојим,

гладан и прозебао,

и када није било дома

једног јединог

у којему бих уточишта нашао

и душу згрејао своју!

Многе си синове и кћери

одњихала и подојила,

и у свет с љубављу мајчинском испратила;

и за сваким си дететом својим

тужила у ноћима

бескрајно дугим и сетним,

ишчекујући, са стрепњом и зебњом,

да ти се из света

далеког врате!

Болеле су те све ране деце своје,

и све страхове и бриге њихове

душом си својом осећала,

и срце је твоје крвавило

за сваким страдалим

чедом твојим!

Трудила си се

да многа гладна уста нахраниш;

да жедне и немоћне

водом живота напојиш!

Била си Мајка и онда

када се незахвалним чедима твојим

чинило да си им маћеха само,

и да немаш љубави за њих,

грешне и бесловесне!

Мајко Србијо!

Твоја незахвална чеда

вазда кукају

и свагда нешто траже од тебе,

а нико се од њих осврнуо није,

да види да ли би какво добро

могао теби

и за тебе да учини!

Нико од њих

ни један једини пут

не рече:

Благодарим ти, Мајко Србијо!

Благодарим твојој лепоти и дивоти;

благодарим твојој љубави несебичној;

благодарим песмама и радостима

твојим!

Мајко Србијо!

И, ако се некада догоди,

да се

сва чеда твоја

буду одрицала тебе,

твој те се Песник,

последње чедо твоје –

знај! –

никада

одрицати

неће!

(На левој обали Дунава, у лето 7520/2012.)

Из непознатих разлога
отвара се познато.

Зрно на облаку,
проходна кост.
Свевид.

Тишина исцјељује,
испраћа и смирује.

Из познатих разлога
отвара се непознато,
магла одроби видик,
тихо је дисање.

Осврћем се,
свој траг видим.

СвеАни Светлој која ме је подсетила…

Изнад врха велике и врло моћне планине
Сачињеног од Рудника и Ртња и Радана
Који је зароњен у језгро срца Срца Сунца
Дугопрсто танано свира на харфи муза Звука
Онда се једна жица уз цијук-плач откинула…

Дајбог – Планинар лебди у лотосу златном
Он – велики мудрац ратник песник и чувар
Муза вилана играча свирача сврхолуталица
Првозаштитник ледених вила са руба света
Увек је ту када из Потке Стварање извире

И ја вечнопутујући трагач и сневач лебдим
Дајбогом охрабрен и живом водом напојен
Када опојна свирка утихне вратићу се кући
Сакупићу-одабраћу свирце планете Гандарве
И дати им лиру трубу харфу гусле и свирале

Тиховаћу у Тијанији – магичној кући без прозора
Из жуте нотаре одабраћу песме – благослове
Када Месец свој круг богатим благом напуни
Наша Свирка Песма Игра оросиће и зору и цвеће
И неће више бити границе сјаја сунчаног краја

Фото 1, 2: Фототека СЖ

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Тражим твој поглед, али он је неуватљив,
Он плане изненада и као дим ишчили.
.
О, не лишавај наде робињу своју.
Поклони јој поглед да судбу опева.
.
Долазим ти да ме узмеш … и узми ме,
Моје усне шапћу даноноћно.
.
Жалим онога који је разгорео љубав према јогу.
Он је осуђен на тугу, јад и немир.
.
Обузет собом јог не полази,
Не дозива никога, аскета, на пут љубави.
.
Кад ти ја не видим лице у сјају,
Ходам бесциљно, а усне да свисну од ватре.
.
Имам ли дивнијег од тебе на васцелој земљи,
Заводниче мој, мој господару озаравајући?
.
Само на те мислим и топим се као восак.
И што си све даље, ја сам све ништавнија.
.
А кад се приближаваш, моја крв узаври.
И патњама нема краја, и срећи нема краја.

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Господе мој
.
Свет је стан милости твоје,
ја сам храм светлости твоје,
ја сам пут према теби,
.
господе мој
.
ти си циљ у мени.
О, боже
господе мој
љубави моја.
.
Из окна срца мојега
долази светлост олтара твога,
долази светлост олтара твога,
.
господе мој
.
и обузима биће моје.
Она обара свет мој
и запоседа сво биће моје.
Ништа не видим,
ништа не знам,
ништа не оста.
Блаженство преостаде.
Таласи блаженства,
плима таласа блаженства
блаженство је све што преостаде.

Фото:Месец; Википедија

Видим тражиш ме међу Звездама,
Рећи ћу ти –нисам тамо.
Ослушни откуцај свог срца-
знам, да ту сам само.
Знам и то да нико не уме два срца,
сем лутајућег Месеца да разуме.
Узалуд ме тражиш међу облацима, међу својим пороцима …
Неее, ту нема ме..
Потражи ме у другим облицима, својим корацима….куда водете…
Можда сам баш ту у твом слатком, никад прекинутом сну…
У мирису чемпреса, у ванвременском додиру…
Да баш ту,међу твојим прстима, док песак уместо лица мог милују…
Погледај одраз Месеца и како се мисли твоје у том погледу смиурују…
У свему се огледам, докле год ти се поглед протеже.
Док ме љубиш силно, тај поглед до бескраја досеже.
Ништа не радим, само ти помажем да стигнеш до своје духовне равнотеже.
У таласима мора у које гледаш, никоме мисао о мени, ни за шта не даш.
Као молитву док сањаш, понављаш:
Моја си, само моја…
А, добро знаш да ја никада нисам била, ни ти ћу бити твоја …
Само знам да нежност љубав пресеца
у ноћи пуног Месеца.
Ја сам попут Сунца које греје, које те светлошћу окупа и које ти се љупко смеје.
Ако можеш зрак да ухватиш, добићеш и мене.
Али, ако си довољно храбар, волећеш само мисао о постојању једне жене.
Ма колико ме волео и сањао будан, сваки напор мили мој је узалудан.
Овај свет површности, тек по мало чудан;
не разуме вредност љубави у бити –
ту је оскудан.
Ипак потражи ме иза Месеца, можда баш тамо љубав чежњу пресеца.
Са месечеве друге стране
неко чека ново јутро без тебе да осван.
Живот тече, време због нас неће да стане,
али немој да потонеш у бездане.
Ко зна можда наш дан тек треба да осване.
Или све овако да остане..
Ко ће знати да ли дах љубави Месец може да схвати
и мисли чежњиве у своју мрежу ухвати.
Све је како треба да буде само прихвати.
И све јесте како заправо није –
остаје Месец као неми сведок
који тајну крије .
Царује у простору тишине!
Наши погледи се нису чак ни срели, раздобље постојања погледе нам дели.
Ми ништа нисмо хтели, само смо се срели.
Заједнички Месец у који гледамо љубав нашу
на свом кантару потреба мери.
Све разумем …
Ти не волиш заправо мене, волиш само мисао о мени.