Гле, смешиш се

Срцу  устрепталом моме

Зраком ока отвараш све

Ризнице  закључане и

Капије заспале  тишине

.

-слика Светлана Беловодна–

Приредила Верица Стојиљковић

Сањала сам ноЋас песму

која мене у њој пева

приповеда прарођење ,

светле искре Рода плама…

Сањала сам ноЋас песму

која у сну мене сања!

.

Низала је све животе

у сваком ми лице исто

достојанство беле искре

светло, бело и честито!

.

На челу ми пламен стоји

ђто светове обасјава

душа гледа кроз вед тајне

свеприсутног Светог Права…

.

Ова песма мене сања!

. слика- Светлана Беловодна-

Приредила Верица Стојиљковић

-Дан Победе –

Ако љубиш Род, онда љубиш и

Земљу твојега Рода, а то је Родина,

Домаја, Родна Груда, Отачество

(Отаџбина).

.

Колико љубиш Родину, толико ћеш

и бити штићен, чуван, негован и

храњен од Родине.

Онај ко презире Род и Родину, гле!

самога себе презире и исписује из

Свете Књиге Предака.

.

Јер, Родина је више од земље, од твари,

од вештаства, од материје;

Родина је Биће – Биће сушто,

суштаствено и духовно.

–

Ако своју Родину, а то је за нас

Србија, видиш и осећаш као Мајку,

онда ће Србија уистини за тебе и

бити Мајка.

Кад се обраћаш Србији, онда се

обраћаш Мајци, и благодариш

Мајци Србији што те храни, штити,

љуби и чува твоје тајне.

.

Ти можеш путовати диљем и широм

земаљскога шара, можеш бити

путник путујући и грађанин света,

али, само је Србија твоја Родина,

само је Србија твоја Мајка.

.

Када би само петина Срба видела и

осећала Родину као своју Мајку,

тада Србију нико никада не би

покорити могао!

.

Јер, снага и моћ Србије јесте

саобразна нашој љубави према

Мајци Србији.

Приредила Верица Стојиљковић-

Сви који те клеветају Ноле

Вјечите ти дижу ореоле

Недостојни име твоје блате

Ал Срби су прави с тобом брате

Свима нама ти си вјеруј дика

Тебе воли Српска Република

Неба српског ти си крсташ ора

С тобом Црна поноси се Гора

Сва Србија од Сенте до Врања

Твом се дјелу и витештву клања

С тог се немој љутити на браве

Твоје часно име што скрнаве

Брав не уме ништа сем да пасе

Опрости им српски горостасе

Ка шта раде праве величине

Христ је реко “ Не знају шта чине „

Знам да ти је стала на сред жуља

Једна ситна новинарска хуља

И да неки љагају кретени

Тебе којег вас свијет цијени

Тебе што си у најтеже часе

С пода српске подизао масе

Тебе који Тесли си уз раме

Сада силе нападају таме

С тог те браним ко епски поета

Јер твоја су дјела брате света

Дјела твоја сјајни су рубини

Што сијају у мраку и тмини

А побједе твоје су Новаче

Вјечне луче што свемиром зраче

Кад род српски би мањи од мака

Бог са неба даде нам Новака

Те нам диже оборена чела

Васкрснусмо са њим из пепела

У времена несрећна и тмурна

Од Њујорка до града Мелбурна

Од Токија до гордог Париза

Три си прста у небеса диза

На бетону , на трави и шљаци

Тробојку си носио у шаци

И Србенда свуда био права

Паре своје сиротињи дава

И понос нам у грудима враћа

Вјечно српска вољеће те браћа

Пера епских неће дат поета

Груди твоје да постану мета

Нит да свака напада будала

Тебе о ком пјевају гудала

Сваки живи човјек и створење

Има право на своје мишљење

Није ово Сјеверна Кореја

Гдје се једна слиједи идеја

Нити влада Озна или Штази

Па свак мора на ријеч да пази

И у доба Броза и Доланца

Свак им није четком чизму гланца

И тада је постојао неко

Што не мисли ко Крцун и Пеко

И што није по вољи систему

Него има у себи дилему

Па због тога његовога права

Не дижите хајку забадава

Не бацајте љагу из пријека

На највећег Србина вијека

Што се с врагом западнијем рва

Побједа ти срећна сто и прва

И толико да живиш година

И да ти се понови Атина

И да дођеш до још једног “ Слема „

Ти си човјек каквог свијет нема

Нашој души ти си Ноле храна

Ти си срце Тепића Милана

Твоје миш’це јаче су од тенка

Ти си храброст Гостића Споменка

У те живе Леовац и Церна

Ти си наша срећа неизмјерна

Дат нећемо да те на ломаче

Недостојни спаљују Новаче

фото- лист Данас

Више не постојим.
Тијање је појело
Све слике моје опсене.

.

Гледам у очи њене слике:
Љубави моја,
Како си месечину понела?

.

-слика –Дима Дмитрев-

Приредила Верица Стојиљковић

Звезде додирујем додиром прста,

осетом душе…

Сваку ноћ се појави нова

која дању светли на путу Права

и свака је она права!

Звезда водиља!

.

Слика – Олег Шупљак-

Приредила Верица Стојиљковић

Ко је Србин и Звездана Рода

а не дошо на бој у Србији

светом часу свих часова-

клетва неће бити упућена.

.

Нити једна уста рећи неће

црнозбор и риску руна давних

нит предати себе ватри лажној

а ни води слаткој од огавних.

.

Небу Светом подигле се главе

Светим Видом погледала срца

Како ниже речи све од ватре

огњенбели врх Божијег прста.

.

Каже потом – Воли!

Огањ се тад створи!

И обави и тушту и тму

и скривену сену сажди сву.

.

Плач и шкргут зуба.

Јао Небо теби се молисмо!

Јао Боже теби сузе лисмо!

Огњи пламен све се витопери.

.

Срб се прави огледа у Огњу.

Тихо чује стихове вечности

Једино сад Творцу он верује

Сви су други одавно издали.

.

И зачу се песма свете лире!

Док Анђели тихо пролазише…

Не боји се никога до Бога!

А ни Бога не, Отац ти је…

.

Извор- Звезда Род-

Приредила Верица Стојиљковић

-извод из лирских записа-
 

Све добијаш само онда кад ништа не тражиш

и ништа не иштеш.

Кад не очекујеш ништа.

Кад си посве равнодушан према

добитку и губитку, к ад ти свеједно

бива имање и немање.

Кад схватиш да нема добитка без губитка, као што ни садањег

губитка нема без неког будућег добитка.

-приредила Верица Стојиљковић-

Просипа се бисер /светлост/, по злаћену брду /божанска планина/, где цар /Сунце/ пије вино.
Цару служи момче /Месец/, коме су на руци гонџе /ружин пупољак- јутарњи Огањ/, али их он дремајући испусти.
Гди је гонџе пало, ту је земља пукла, гди је земља пукла ту је дуња никла.
.
Дуње има исти значај као јабука у обреду и љубавним врачањима. Употребљава се као сватовско дрво или девојка носи лист дуње намазан медом, како би се допала момку. У обреду, дуња се носи болесницима као понуда и користи у обичају вађења „живе ватре“ (Чајкановић). Од дуња се прави сок, ракија или слатко, а народна медицина је користи као лек.
.
Постојбина дивље дуње је Каспијско језеро, али и Крит (старокрићани су били Пелазги или антички Срби, који су под именом Сарбати живели и на Каспијском језеру).

–извод из текста „Хвалила се жута дуња“извор- Васељенска,

Фото- нет страница Свет садница

–приредила Верица Стојиљковић-

Посади мисао своју
То дрво живота
И то баш онако како би дрво засадио
Па је његуј са свим што јој помаже да расте
Храни и брани мисао своју
Да буде јака и стабилна
Када буду вјетрови дували
Да јој ништа не могу
Да буде корјеном дубоко за срце
као за мајку своју везана.
Нека расте високо
Разграната и разнобојна
И ка небу усмјерена
Па нека служи и небу и земљи
Јер што више служи , све је љепша и јача
Срећна и испуњена.

Фото: Перуново дрво – Храст у Тијању; Википедија