Сутона једног сненог
под мојим ногама
шушти лишће ове јесени…
златна ме боја подсећа на Дом…
Како је све дивно у овом трену!
И прича ветра у крошњама,
и трепет лишћа
у одсјају залазећег Сунца,
милина у души
и Земља под ногама
што кораке осећа…
и Срећа што Љубав је само
родити уме.

Фото: Фототека Србског Журнала

Жено,
споменик ти дижем од живих речи.
Теби, која искораком можеш залудети свет.
Теби, која сузом најтврђе ланце кидаш.
Теби, која у утроби носиш сва времена.
.
Ти, узданице и издајнице…
Ти, која дајеш и просиш…
Ти, у чијим грудима тече вечност живота.
Ти, што снујеш, ткаш и плод носиш.
Лепотом засењујеш и будиш ноћ.
.
Теби, жено, родиљо, кућанице, блуднице..
Дарујем стих и клањам Ти се
док без круне на престолу седиш.
Краљице, чобанице, дароватељице и отимачице..
Истинољупкињо и лажљивце!
.
Теби, жено, мајко, сестро..
Теби што постојано носиш покољења и небо,
потомство и сунце.
Теби, која одржаваш свет!
.
Целовита и поцепана, која пукотином
поплаве усисаваш..
Једном руком бол, другом радост делиш.
Ти, која си космос и црна рупа..
.
Што оком љубав и мржњу сејеш.
Споменик ти дижем!
Теби, бесмртној и величанственој,
која никад не умиреш..
Теби, која тајну живота носиш.

*.

25. Mрчајевачки песнички сусрети
Удружење књижевника Србије
Шумадија пева лепотом, шумама,
брежуљцима и бојом. Морава тихо
тече и грли.Песници песмом дарују
и одају почаст животу.
Неизмерна је радост бити међу
стотињак песника,чије речи везују
душу са природом и Богом и буде
онај осећај захвалности што си међу њима.

Фото: Песникиња Мира Саичић; Википедија

За хладне дане, топли снови.
О вечном лету, тропском крају.
Па, запловимо, бар, лађом маште,
Јужним морима. Задњем рају.
Земааљском.
.
Допловићемо до Бора, Боре.
Брати кокосе на Мореи.
Слушати песме Тахитија,
сећати се ПјераЛотија.
Гогена.
.
Бацимо сидру лагуни.
Укрцамо се на пироге.
Звуци гитара, венци цвећа.
Пламтећа младост, љубав, срећа,
Хула – хула.
.
.Како су дивне тропске ноћи!
Уљуљкаше нас топле риме.
Само нам, брзо окрете једра,
сивило јутра хладне зиме.
Венци леда.

Фото: Снови; Википедија

Све краће ми руке
Дани се лелеком вуку
Ни како ни зашто не знам
Нешто ми очи оте
Већ дуго слеп тумарам
Јануар-лупеж однео те
.
Није ли знао да нећу моћи
Пронаћи друго небо
Да нећу знати никада више
Волети рано пролеће
Без твога зеленог гласа
И косе што на брескве мирише
.
Све више беспућем мрем
И волим те кроз очну таму
Око душе змије се свиле
И све бешње се коте
Једнако у мени трајеш
Јануар-лупеж те оте

Фото: Фб страница – Fractal Multiverse

Сањали смо исти сан.
Заједно га стварали.
Нашли се нисмо.

Као да је свако сањао сан свој.

Како да од једног сна
буду два,
а да свако има свој?

Испод крошње, лето 2010.

Фото: Сањање; Д. Томка

Тражио сам божанску светлост
У очима људи;
И тражио сам љубав у срцу
Оних које сам на путу сретао;
И тражио сам Душу Велике Мајке
У свим мајкама које сам
У свету препознао;
И тражио сам Бога живога
У свеколикој творевини Божјој;
И био сам очаран и задивљен
Лепотом свих бића и ствари
У Васељени и иним световима!

Фото: Божанска светлост; Википедија

Не умем те од прашине састављати,
болне су ми руке, а очи се сиве.
Оне ме још једино нису издале,
али хоће са годинама, мајко.
.
Не умем те од празнине грлити,
нежно ти се узбити уз груди и продисати,
продисати, и од чежње те осмислити.
Осмишени само за живот моле,
продиши, пред звездом се смести
и послужи се мојим животом.
.
Не умем те од смрти раставити,
нежно те привући ка души и загрлити.
Па кад смрт пред олтаром сине,
и узвикне име твоје, слагати,
слагати, како се другим именом зовеш.
.
Не умем ти живот подарити,
зажмурити и уместо тебе упловити,
упловити у сан без свитања,
тамо срећни не залазе.
.
Не умем те са другима заменити,
твоје очи, моје бисерне луке покрећу.
У теби свемир застане,
и тихим те гласом дозива,
дозива, и моли да се мени вратиш.
.
Не умем те лагати,
тај свемир што ти песму казује,
мојом душом говори.
Заспиш ли и јако затвориш очи,
осетићеш мирисе моје смрти,
смрти, која те поново рађа.

Фото: Фототека Србског Журнала

Преко пута куће је кућа,
између та два свијета
луна шкропи мисли
да не сузе по софри.
.
Преко пута стабла је стабло,
између та два ока
мјесечина лаванду дуби
фатаморганичним смиљем,
погане шутње криволови.
.
Да не прерасте себе,
а да не руши дан
и не прекида дан,
и да се напосљетку
двије ноћи рукама свежу
мамцима зачараних праменова
у ноћ, из које буђења нема.

Фото: Фототека Србског Журнала

Кад вид помути покорност цару
па се голотиња одеждом општи.
Призивамо тад лековитост стару
кроз Андерсенов наук бајковити.
.
Све у нади да стварност је бајка
којој епилог је увек сладуњав
одбацујемо могућност нестанка
света који својисмо за човеков.
.
„Нова нормалност“ – ненормална
машту Дантеа је оваплотила.
Укида се баријера морална.
Васкрсло све зло култа кабала.
.
Уместо крстом и тројством светим
нови су поздрав рогови шаком.
Загрљај са тапкањем леђним
замена постаје љубљењу братском.
.
Правоверне традиције света
све које се једном Богу моле
ујединиле се за спас адета
које бришу демони кабале.
.
Ортодоксом се у сноп сабрали:
православље ислам и будизам.
Против авети зла заратовали
бранећи истински хуманизам.

Фото: Фб страница – Flawers und Nature

Све тече и мења се
Река сам од извора ка ушћу
Све богатија и све различитија
Нека траје док светлост обасјава
Нека нешто остане скривено
Знано само мени
Нека тече и разлива се
Увек се нешто ново улива
Живот, лепота постојања
Лепота трајања
Мостове за срећу гради
Чистотом пријатељства прави
С миром у себи и око себе
Свемир песму пева!

Фото:Песникиња Миомирка Саичић; Википедија