Човек се некако невешто смањио и почео очаран да злоупотребљава лице и нежност . Првобитно лице већ дочарано у црној светлости – у првобитну нежност отету из прегаженог пакла живота . Било је лепо време и требало је неколико пута да се смркне Да би се јасно назрело срце старога света ако се није смањило у срце човека
Тајни кључ капију Којих светова отвара? * Прашина месечева У језеру свој лик гледи Лако чамац клизи Из уског међустења винут Четири му виле једра праве А добра срећа Сребром виле боји
.Он огртачем скривен Да бљеском јутро не збуни По мирној води Веслом звезде разлива Уз бок му леви Вук сиви мирује И скоком ужарене зенице Страшила разгони
.Високо над десним раменом Свевиди орао криком Воду са копном спаја На врху стрме стене Где једног пут води Бели чека храм .
Прастари портал Кругом отворен Свој печат дочекује Тајни кључ капију Којих светова отвара?
Опет тишина, али овог пута и љубав ту је – у мојим маштањима, ноћима, у сну, у венама, у крви. Више те нисам гладна – иако у свему си био први, сличан по сновима, . топле крви што љубав зове. Залогај по залогај узимам те, а хоћеш ме цијелу, јер љубав је срце у најљепшем одијелу. . Хоћу најљепшу стварност, не пуке исписане судбине људске и њихове мале снове. Све се данас љубав зове, а шта је први корак к њеној срећи – ко ће то сада рећи? . Залогај по залогај узимам те, а хоћеш ме цијелу, јер љубав је срећа у најљепшем одијелу. . Шта је љубав – ко ће то сада рећи? Залогај први, други, ил’ обећања, љубави, радовања… Све као да нема очи више – само сјећање романе пише. . Залогај по залогај узимам те, а хоћеш ме цијелу, јер љубав је будућност у најљепшем одијелу. . А шта то има од љубави веће – исте истине, исте туге, а среће оне су само друге. Путују риме, чекам писама – не знам гдје, ни с које адресе. Није ни важно. . Залогај по залогај узимам те, а хоћеш ме цијелу, јер љубав је вјечност у најљепшем одијелу. . Чекам љубав. У залогају задржаћу је снажно. Воли ме, али онако да ти буде важно. Не варај људе, јер исте судбине по залогајима ће да нам суде. . Опрости што љубав у очима мојим спава, а шта је то сан, а шта јава – залогај ће рећи: волим те. Више нема суза – љубав је једина слатка вода коју ћу вјечно пити. Ако не умијеш да волиш – онда продужи, само ме тишином не растужи. . Залогај по залогај узимам те, а хоћеш ме цијелу, јер љубав је истина у најљепшем одијелу. . Залогај по залогај узимам те, а хоћеш ме цијелу, јер љубав је нада у најљепшем одијелу. . Залогај по залогај узимам те, а хоћеш ме цијелу, јер љубав је снага у најљепшем одијелу. . Залогај по залогај узимам те, а хоћеш ме цијелу, јер љубав је љепота у најљепшем одијелу.
Држи ме тачно тако Како ме држиш сада Ни преблизу ни предалеко Намоташ ли уже ближе Изгорећу Размоташ ли га У прах ћу се расути . Кажеш – проблем ти је давање И кажеш – давање ти је жеља . Зашто ми онда крадеш дан? Зашто ми крадеш сан? Зашто ми корак бежиш? Зашто ми косу мрсиш? Зашто ми прсте ломиш? Зашто ми очи вежеш? . И зашто ме тако лепом чиниш?
Сутона једног сненог под мојим ногама шушти лишће ове јесени… златна ме боја подсећа на Дом… Како је све дивно у овом трену! И прича ветра у крошњама, и трепет лишћа у одсјају залазећег Сунца, милина у души и Земља под ногама што кораке осећа… и Срећа што Љубав је само родити уме.
Жено, споменик ти дижем од живих речи. Теби, која искораком можеш залудети свет. Теби, која сузом најтврђе ланце кидаш. Теби, која у утроби носиш сва времена. . Ти, узданице и издајнице… Ти, која дајеш и просиш… Ти, у чијим грудима тече вечност живота. Ти, што снујеш, ткаш и плод носиш. Лепотом засењујеш и будиш ноћ. . Теби, жено, родиљо, кућанице, блуднице.. Дарујем стих и клањам Ти се док без круне на престолу седиш. Краљице, чобанице, дароватељице и отимачице.. Истинољупкињо и лажљивце! . Теби, жено, мајко, сестро.. Теби што постојано носиш покољења и небо, потомство и сунце. Теби, која одржаваш свет! . Целовита и поцепана, која пукотином поплаве усисаваш.. Једном руком бол, другом радост делиш. Ти, која си космос и црна рупа.. . Што оком љубав и мржњу сејеш. Споменик ти дижем! Теби, бесмртној и величанственој, која никад не умиреш.. Теби, која тајну живота носиш.
*.
25. Mрчајевачки песнички сусрети Удружење књижевника Србије Шумадија пева лепотом, шумама, брежуљцима и бојом. Морава тихо тече и грли.Песници песмом дарују и одају почаст животу. Неизмерна је радост бити међу стотињак песника,чије речи везују душу са природом и Богом и буде онај осећај захвалности што си међу њима.
За хладне дане, топли снови. О вечном лету, тропском крају. Па, запловимо, бар, лађом маште, Јужним морима. Задњем рају. Земааљском. . Допловићемо до Бора, Боре. Брати кокосе на Мореи. Слушати песме Тахитија, сећати се ПјераЛотија. Гогена. . Бацимо сидру лагуни. Укрцамо се на пироге. Звуци гитара, венци цвећа. Пламтећа младост, љубав, срећа, Хула – хула. . .Како су дивне тропске ноћи! Уљуљкаше нас топле риме. Само нам, брзо окрете једра, сивило јутра хладне зиме. Венци леда.