Благо ономе ко се
као анђео добри роди
и још ко зна
да пева о љубави,
срећи, животу, о слободи…
.
О своему што нас
Људима чини и зна
да каже, опрости, извини.
.
Ко научи најважнију лекцију
и савлада умеће живота,
Љубави и схвати да
у томе је Лепота!
.
Сачува душу и остане
то што заиста ЈЕСТЕ!
И не мора више
да се враћа и
путарину поново плаћа
и пролази прашњаве цесте…
.
Бог, Божија воља ЈЕСТЕ!
О томе се не спори!
Благо ономе, ко чује
шта душа му говори!
.
Ко Живот, Љубав твори!
Ко увек у своје
име, из срца говори
и вером живи, дише!
Добио је од Живота
НАЈВИШЕ!

Фото: Анђео; Википедија

(Владици Атанасију)

Ево ме, смрти, животе вечни!

Сада о себи, јашта, све знам,
а у мени још гори жизни плам;
.
Ходим, ходим, уз лестве, горе,
ал’ вуку ме лавре, ветар и море…
Коме хитам, а кога остављам,
чији ме то озго сазива глед?
– Дођи, чедо, на те је сад ред!
.
У тај ма’, ко зденац из чемпреса
раскрилише се врата свих Небеса,
на њим’ стоји Отац, подно славолука
и Његова пружена бесамртна рука.
Ходим, ходим, да се опет родим!

Фото: Владика Атанасије; Википедија

Иду године, живим у мраку…
Зaлуд данимa, светлост штo дају,
Сећања тешка, налик су страху,
Ходам мртвожив вечном бескрају.

Знате све добро… гoне нас дуго,
Љагу бацају пo Вучjoj части,
Зашто ћутитe, народе туго…
Зар и у вама српство се гаси?

Време пролази, грли мe сузoм…
Сенке из рата, снове ми гоне!
Mучнa тишинa траје предуго,
Несан ме прати и ноћи ове.

Ратник, рођен за витешка дела,
Вoђeн зaклeтвoм с чeтири слoвa,
Душа joш сиja, oд бeлoг беља,
Нa нeбу видим Двoглaвoг орла.

Kидам се, Мајко Србијо драга…
Из пламених груди, Вук се роди!
Kрећем нечујно са кућног прага,
Српски мe корак… у борбу води.

Из колевке наше, чује сe плач,
Зa њу устajeм… у свако доба,
Срцe бoли мe… у руци je мач,
Зa вас, сaмo смо потрошна роба!

Док ми се боримo, потражи спас…
Буди се Србине, пoдигни глас!

Фото: Вук; Википедија

Да л’ то птицом
ил’ влаталим житом
бивам
сред плаве дубине
у мир обручена,
док сневам
како шушти у свануће
мелодија са вретена
А свуд наоколо
у пени облака
беле ноћи
цветним концем извежене.
Под небом
страсним се
гост љубавник
отвара.
У крилу месечине
бди.
И дух се духом вине.
И птице из пламена полете.
Из гнезда од звезда
разасуте,
док слутим неко страсно лето.
А бели се мриси роје.
Роје,
у те тајне вечне
које мним.
Где душа девојачка и момачка
скитница је замршене косе,
што се вије иза међа мрака.
И задрхти,
у те страсне јаде
јер им младост краде
мелодија са вретена.

Из двокњижја:“Псалми у свили душе“

Фото: Преслица и вретено; Википедија

Песма посвећена Великом Умјетнику Урошу
Тошковићу

Тежак је то пут…
Онај који то знаа,
зна да не може његовијем путем…
то је пут којим се ређе
и најређе иде,
то је пут Богова…

То је пут на који се
не можеш зауставити,
јер нема назад.
То је пут на коме мораш вид‌јети чијо пут.
Пут који нама личи
на жртву,
а њему на љубав.

Када би знали колико Он љуби Бога,

плакали би зашто и ми немамо својега Бога…
Када би знали колику вјееру носи
и како добро зна,
да је од Бога проси.
Кад би знали
колико неба
мораш да имаш,
да би знао
шта од Бога примаш…

Он је давно виђео,
не своју муку,
већ је виђео
Божију руку…
Он није бјежао од искушења.
За њега је благослов љубав једна једина
и кад му је Бог у руке даде, и мука му тада
стаде…

Чијо живот је радио
за кап неба, јел је то

то њему треба.
Пред Бога је чврсто стао.
Молитвом га упитао.
Могу ли твојијем путем даље ?
Бог му поверење одмах даде,
јер вид‌је шта његове руке раде.

Радио је. Није знао кад је сутон пао,
нити када зора руди.
Он никад није стао.
До судњега дана
је тачно знао
што је
Богу љубав дао.

Кора хљеба
и парче неба,
кап чисте љубави
умјесто воде,
пољубац онај што
бистра нуди душа,
то је једино што
утроби мојој треба.
.
Ти си данас
само мој стих
и срца празник.
У залогају неба
је све оно што
човјеку сваком треба.
Зато љуби Бога
и тебе он љубиће,
јер нема пута љепшег
од онога праведнога
пута небескога.
.
Док човјек с вјером
у небо гледа,
душу своју грешну
највећој љубави даје,
јер тамо све звиједе
златном искром сјаје,
и залогај тај вјечно
у устима гладним остаје
и снагу даје.
.
Све што сам имала
Богу у аманет
давно сам предала.

Фото: Парче неба …; Википедија

Постоје чудесни тренуци
када се из погледа склоне
сва значења…
Када Стварност стоји гола
без покушаја тумачења.
.
Недодирнута намером
сећањем, жељом и страхом…
Без ума који застире поглед
маглом амбиција за постигнућем
променом, добитком…
Када све јесте управо
онако како јесте:
празно и дивно у свој празнини,
једноставности, чистоти…
без амбиција да буде било шта
осим онога што јесте
у својој суштини,
у својој изворној лепоти…
.
Постоје чудесни тренуци
недодирнути временом
сами, без прошлости и будућности,
тренуци лакоће са збаченим бременом
у бескрајном простору свих могућности…
.
Дођи и напој се
на том месту ускрснућа,
на Извору Светлости која јеси…
на светом Извору Тебе – пре посрнућа…
.
Дођи и пиј:
тад знаћеш ко си.
Дођи и пиј:
То што пијеш – То си.

Фото: Колибри пије цветни сок; Википедија

Борак борили Серберичани
Кољедо мој
Божоле мој
Божићу мој
Сварожићу ој!
У тој земљи Серберији
У Инђији проклијетој.
Борак борили млого дуго
Сто тисућа дугих љета
Двјеста тисућ кратких љета,
Борак борили зло чинили.
Борић боре разљути се
Тартарима земљу даде
А Србима туђег станка
Туђег станка туђег данка
На Србицу и Јак-цара
На тог Чуја вељу ријеку.
Борили се храбрили се
Боје своје погубили
Земље србске оставили
И Инђију и Дунава.
Хиндуш за њим насрнуо
Дуга борба дуга рата
И Крајине злопамтиле.
Кољед земљу оставио
Над Босну се надмашио.
Босном трјесну Србу свану
Босна србска и одавна
Од Србије постанула.
Кољед био прјеминуо
Божића нам оставио,
А Божића Сварожића.
Сварог браду погладио
Млого добро починио
Сваком нами добро дао
Домаћину понајвјеће.
А домаћин кољеђаном
Свашта доста подарио:
Коме злато, коме благо
Цар Кољеду милу шћјерцу
Кољеђаном синовине.

Песме Срба из Индије

Фото: Бог Сварог; Википедија

Да ли можда
нама снове чине,
сећања на приче из давнине,
ил их сада такве мисли граде
као што је градила Јерина.
.
Било каква
сећања су наша
и на лоше, и боемске дане.
Не могу се разбити ко чаша,
ко љубави прве, и кафане.
Успомене на боемске дане,
у боемској песми испеване.
Сетни звуци виолине старе,
покидане жице са гитаре.
Цвркутави звуци тамбурица,
иструлело коло воденица.
.
Понос села.
Куће и вајати.
Отежале лозе и шљивици,
Уз чашицу проведени сати,
пространи су боемски видици.
.
Одувек су живели за ноћи,
за чекања да зоре освану.
Када ваља на починак поћи.
За даире и лепу Коштану.

Фото: Боеми; Википедија

Ноћ – звезде трепере на својим путевима
Кум распростро сламу по васцелом небу
Седим у лотосу на многомоћном месту
Зрикавци малени неуморни а гласногрли
Идеалан пев за дубоки мир и созерцање
Ни до Лире не стигох суштина ме тргла
У трену ме свест – пребрза и за вајтмане
Врати у родну Тијанију лепотом васкрслу

Месец срцаст – око њега вишебојни круг
Миришу цветови које ноћна сила отвара
Нарастају биљке у врту и трава око дома
Стидљиво се отвара и првоцвет бегоније
Сова са хуком прелеће кров – јури сеницу
Удаљени лавеж љутог гонича брзог зекана
Веверице орашарке развукле звучну мрежу
Шушкају по лишћу пауци и ситни инсекти

Зашто си ме Душо моја вратила са Пута?
Оностранство је наша завичајница права!
Поново зурим ка небу пратећи вековни зов
Напупила земља – испод себе осећам језеро
Његове воде напајају изворе и реке и људе
Преко хоризонта прелеће неорганско биће
Врви многолико Живот у свем Постојању
Како свеобујно Господе и танано трепериш!!!

Збирка – Света Тијанија

Фото: Црква у Тијању