Прашина месечева У језеру свој лик гледи Лако чамац клизи Из уског међустења винут Четири му виле једра праве А добра срећа Сребром виле боји . Он огртачем скривен Да бљеском јутро не збуни По мирној води Веслом звезде разлива Уз бок му леви Вук сиви мирује И скоком ужарене зенице Страшила разгони . Високо над десним раменом Свевиди орао криком Воду са копном спаја На врху стрме стене Где једног пут води Бели чека храм . Прастари портал Кругом отворен Свој печат дочекује Тајни кључ капију Којих светова отвара?
Самоћа не одолијева мразним замкама и блатњавима говорима умишљених и раскалашених људи. . Самоћа је зрела и јасна. . Самоћа је награда и круна смирења. . Самоћа је молитвена.
Са стене на једној стеновитој планини У Чарној Гори – некад од неког названој Црна Посматрам Сунце са жељом да в и д и м Свет Недалеко испред мене врви град у равнини Около стене међеди тигрови змије покоја срна Тешко је видети суштину кроз мисли-авет!
Говорим себи и теби и свима у себи Усредсреди мисли путниче у Вечност Сакупи та зрнца у најмоћну идеју и делуј!
Хоћу могу и умем и знам – и још ближе: У жижу жижа нек жиже све моје жиже!
Говорим себи и теби и свима у теби Стваралачка сфера је Душа-Чистост Усредсреди се по линијама Знања и веруј!
Расчвори се потко грлилице-стезалице душе! Освести се и оравнај хридино суштине мене-ратника! Мењам стваралачке слике и да стварам светове жудим И нова пространства која границе руше Самооткрива се дубоки смисао и Извор биитка Са Присуством и Лепотом и Виднином се будим!
Ноћас ћемо брати биље што све ране лечи Негде цветак, негде лист, корен, негде плод, Сви помиловани, душом упитани у корпу месечином плетену, ће стати! . Понећемо и камење зрело и потока искре Мало песме зрикаваца, ноћних птица, Вилин коло са врха женске планине, И мед са кора, коловођа дрвећа! . И пред јутро, кад већ сунце буде будно Дому ћемо поћи, где, ватре радосне и Жеље благосне већ пламте и На њима ћемо силу љубоносних Срцалека направити – то прозори су душама Ка пољима белим, ка пољима златним!
Заборавимо слике прошлих дана, Кад нисмо знали да смо племе исто, Кад је у руци љут јатаган блистô Попрскан крвљу братовљевих рана. . Заборавимо да смо бојем дугим Огњишта своја поткопали сами, Са своје мржње остали у тами И своје главе спустили пред другим. . Заборавимо! Једна нам је мати – Једно смо стабло а са једне груде, Па нек нам једна и мисао буде Што ће нам срцу нове снаге дати. . Уз тврда рала нек са њива наши’ Одјекне пјесма јака кô вал брзи, Пјесма мирења коју туђин мрзи И као сова сунца ње се плаши. . Посијмо сјеме, а да здраво буде, И Бог ће свога благослова дати, И једног дана свијех ће нас звати Да златном жетвом награди нам труде. . Гле, свако стабло гранама се брани Кад дође вјетар да му трга жиле, Па буд’мо и ми обрана и силе Земљи отаца што нас хљебом храни. . У њој су дивне шуме и захлађа, Њене су ријеке као небо плаве, Њена су поља пуна сваке траве, А здрава лоза слатким плодом рађа. . Живимо за њу! Бог нас њојзи даде, Па, ако нам је своја мајка драга, Будимо браћа да будемо снага И своме добру сазидамо зграде. . Што да нас вјере на злу мржњу гоне Кад наша срца једном ватром бију? Кад наше мајке покрај чеда бдију Зар једну пјесму не пјевају оне? . Једног смо стабла огранци и грана, Па не питајмо ко је вјере које; Ми ћемо учит јеванђеље своје, А ви се свога држите корана. . Заборавимо! Једна нам је мати – Једна нас земља једним хљебом храни, Па нека брата брат рођени брани, И Бог и Алах добра ће нам дати.
Црна Бара покрај Богатића дала српству силног задужбинара. Изњедрила светлог Црна Бара паметара и јуначког тића. . Србољупче и истинољупца свештеничка семја васпитала. Велик наук Русија му дала. Школовала моћног књиготворца. . За рођину српску крварио. Увек испред својих устаника. К’о див јунак на челу јунака устанике моћно предводио.
У Громаде бројна су одличја: -Пет степени „Таковскога крста“ -Споменице два Балканска рата -Медаље му од сребра и злата и за храброст и за часну службу.
-Освешта га орден Светог Саве. -Доби потом Савину медаљу. -„Црвен крст“ му окачи медаљу. -„Румун крстом“ Румуни га славе.
Свој је народ с прапочетком свез’о доказима који се не споре. Немоћни да доказе оборе клеветали да је обмањив’о.
Предњачили српски језуити а из рода што Црног посече у завету кумовске погаче. Не дадоше истину општити.
Јутрос је моја душа чистуница поносница Изашла на реку која се дообро оштипала Обасјавам свесност где сам на своме Путу Осећам кроз себе моћно живљење живота . Срдито је и тврдо ово место идем на Извор Гледаћу у њега помно да му угледам Срце Високо изнад планине кроз плаветно небо Сто орлова клизи по силницама невидним . Из неутро вертикале нечворујем осећања Рашчињујем прошлост и правим збирове Миран сам одавно немам згуснуте болове Збирови су исправни а болови разређени . Ослушкујем – меки ритам је пришао мени Осећам Присуство и осећам Његову снагу Правим многе изборе и одлуке бирам путеве Живот је безброј начина наших испољавања . Долазимо на овај свет изнова много пута Долазимо да прођемо све Сциле и Харибде Да прозремо кроз демоне богиње и богове Враћамо се да досањавамо недосањани сан И кроз Истину дођемо до коначног буђења
Желим песак индијског океана на свом лицу Лековито блато амазонских шума Спокој усамљеног бора Индијанки колац да шатор чува. Мекани песак под стопалима И додир џиновског адама. Утрљани мелем црвени у кожу, Сок змајеве крви, И хитрост јагуара из божиковиног жбуња. Из шуме трчи помози фламингу Да понесе птића јату да се врате. Да задовољно гледаш лет изнад плићака, Хоризонт, дубину и океан бескраја
Фото: Безкрај, љубичасте зоре у Енглеској; Википедија
СРБСКИ ЖУРНАЛ 