Никада ме нећеш видети да клечим. Никада у мојим очима нећеш видети жељу да побегнем. Вековима ћутим твоје име. У мојој соби топло је од жеља. Посматрао ме је његовим тешким очима. Ко их једном угледа, заувек их памти. За сањање нису потребне постеље. Лутаћу на овом путу од дуњице до мртвачког сандука. Дођи. Можда се пред тобом нећу осећати као туђа.
Сећаш ли се…рано моја била си тужна као позна јесен кад испраћа птице и кад лишће у кишним сузама умире на тротоарима уз јецаје тужних ветрова. . Те вечери побегли смо у сенке липара у којима је дисала тишина први пут сам те пољубио сећаш ли се… са неба је пала једна звезда а били смо пријатељи звезда говорила си… да не волиш кад оне беже са неба ћутао сам… и као гладна пчела тражио жеђ на твојим уснама треперила си као бреза и дрхтала као уплашена срна на нишану ловца љубави …били смо само другови за немире неспремни без храбрости и бола рано моја… . Још чувам дивље кестење твојих очију И покошене године прве снопове пољубаца и птице које су отварале јутра и летње лахоре који су ти разгртали косу и сећања на звезду падалицу која нас је оставила са угашеним чежњама. . Данас… после много година са бисерјем у коси желимо други свет онај који нисмо имали у доба цветања без грехова са прегршт кајања …позваћу те опет да дођеш на водопаде уснулих чекања који разбијају стене у мојим песмама. . Знаш ли… да се понекад завучем у сенке Месеца и слушам летњи хор зрикаваца који за нас певају на обали оне исте реке и буде сећања на задоцнелу љубав рано моја…
Ево још једног у низу ведрог јутра у мом животу Јутра кога сам лако осмехом широм оивичио Ох! уранио сам да стваралачки замесим живот Да ми неко друго јутро не би освануло крезубо
Најближи комшија са ћерком – сиромашан узор Она – трком изронила из зоре и забацила ранац Подочњачки богато плаво подпетнички високо Потрчала низ камени пут послу који верно чека
Њен отац пресамићен од врелог жезла живота Вири у буљаво око распуклог источног прозора Према тамноцрвеним и жутим ветрима истока Истичући живот му је виорио као ланена завеса
Други комшија мрав у зони промрзлог погледа Обучен у уско сиво и непрегледно кривудање И не обазирући се иде кроз свој живот мрава Продужава у даљ пут танких ставки и опстанка
Желите ли хоћете ли тако понављајуће живети? То није живот дугих и широких видика слободе Устанимо из свете ноћи поскочимо будни свесни Изнутра знањем богати испеглајмо изгужвани свет
Да ли то беше тек шапат кише, Топлих капи са талогом снова, Капи од којих мај ми замирише Устрепталим лишћем с јабланова? Ил’ си ми дошла с нескромне жеље На измаку још једне сиве недеље?
Да ли то ветар упетља прсте Под чијим јагодицама љубав зре, Од чијих се додира слепо укрсте Потоње душе с онима пре? Ил’ си ми дошла с неписане туге У ноћне часе вечношћу дуге?
Знам да ми не дође са свога хтења, Најлепши сну што се давно снио, И да су одвећ пуста моја бдења Па сам ти очи у сан тајно скрио. Знам, није ни ветар ни капи кише, Нема те, а сан си – сан све више.
Ја волим твој лет Јер видим, како високо раширио си крила, И оком љубави пуним, осматраш свет а Сваки планине врх, станица ти, већ много пута била! Видим како сјаји ти лице док родину гледаш! И видим како сваком храсту и јасену и брези Љубослов Рода шаљеш! . Видим како ветру дајеш да те носи До сваког гаја и извора у њему скривеног; Како пером милујеш потоке и реке и мора Воде што океану душе доноси! . И видим како роса огледа се у лику твоме, Како сунце озарује се, гледајући ти кораке, И смешим се, Љубави радосна, У тишини, док чекам те, На ливаду сањиву, да слетиш!
Сећам се жене што ми рече хоћу љубав да ти дам. Даћу ти рањиве груди, прамен косе, читав мој свет ватри, даћу ти своју песму, љубав моја да те прати.
Даћу ти прошлост мога града, даћу ти тргове наше и божуре плаве росе, улицу и башту моју, траве мога детињства и све моје кораке босе.
Даћу ти мирис цвећа и читаву ливаду росе. Даћу ти руже што твоје име носе.
Даћу ти бунар и увек свежу воду. Даћу ти љубав као самоме Богу.
Даћу ти усне да их носиш кроз све светове твоје.
Даћу ти руке да нас увек загрљајем споје.
Даћу ти срце да га имаш у све векове моје, да пронађеш ритам и укуцаш у срце твоје.
Даћу ти сва моја лица, нежна и мека, која знају да воле без имало греха, где има поноса и за тебе смеха.
Даћу ти Месец, нека ти из њега ноћ капље. Даћу ти ноћ себе, да имаш нешто за твоје вене, реку нежних ћутања и све моје тајне, да не носиш никакво бреме.
Даћу ти грудву снега са нашега плавог брега, белу брезу босу, најстаријег вина. Даћу ти и своју седу косу.
Шта је то, што у лет нас поново диже?! Да Богу смо и Небу бескрајном ближе. Да ли бол оштрином наш кристал бруси до сјаја?! Колико патње нас још дели од Тишине бескраја?! Колико суза још да река од бола саздана потече?! Колико дуго мора рана да крвари и пече, док не зацели њено ткиво?! Да ли су сви Одговори у нама?! Сећање је увек живо!
Пиши перо, ноћас пиши и за моју, земљу диши, оштре речи нек се поје, домовина моја то је! . Руши туђа ти начела, срамне песме, стања, дела, врати, оно старо – славно, пиши перо, непрестано. . Свом силином, врх наоштри, Светог Саве, слави мошти, цркву брани и колевку, Христа Бога, Свету Петку. . Раји нашој, да се прену, Јунацима, да нам крену, да се штити, чува, брани, праг од куће – освештани. . Стихе, риме, строфе, слова, да остану за векова, као ратник, у сред боја, удри, тучи све до бола. . Нек заигра, душа српска, целом свету, туђем мрска, та карика, непокорна, пиши руко, ратоборна. . Прсти, нек ти скроз утрну, спречи лажи, судбу црну, нек у зглобу, крв протече, дан, ноћ, јутро, подне, вече. . Да никада, не застане, мегдан који води лане, књиге нека буде људе, па шта буде, нека буде. . Што суђено, нек се згоди, пером стреми ка слободи, за Србију, Понос, Име, буди песник отаџбине. . Славу крсну, Kрстом спаси, небу клечи, чисто да си, поштовање, даруј части, пред моћнима, немој пасти. . Добошару, свитак предај, прeм нечасном, вaздa jeдaк, Јунацима, свако слово, пиши перо, Србиново.
Милони светлосних зрака од Творца Сваки зрак је Мудрост од Мудрости Сада созерцавам зрак Пут благослова И повезујем са Свешћу Духом Душом . Пут благослова је кичма – вертикала Којом тече чисто дејство врховне правде Пут благослова је мирни пулс – гласник Што увек истинито говори о стању Духа . Тајим стваралачку незаинтересованост Посматрам вредне и разнолике духове Свака травка и свако дрво има свог чувара И свако место планина река језеро водеан . Врати се снени човече својој суштини! Љуби људе птице цвеће делфине соколе Љуби пустињу прашуму камен и вихор Љуби духове виле волхове свеце богове Љуби Природу себе Творца и благосиљај! Не буди странственик на овој планети!!!