Сећам се жене
што ми рече
хоћу љубав да ти дам.
Даћу ти рањиве груди,
прамен косе,
читав мој свет ватри,
даћу ти своју песму,
љубав моја да те прати.

Даћу ти прошлост мога града,
даћу ти тргове наше и
божуре плаве росе,
улицу и башту моју,
траве мога детињства и
све моје кораке босе.

Даћу ти мирис цвећа
и читаву ливаду росе.
Даћу ти руже
што твоје име носе.

Даћу ти бунар и
увек свежу воду.
Даћу ти љубав
као самоме Богу.

Даћу ти усне
да их носиш
кроз све светове твоје.

Даћу ти руке да
нас увек загрљајем споје.

Даћу ти срце
да га имаш
у све векове моје,
да пронађеш ритам и
укуцаш у срце твоје.

Даћу ти сва моја лица,
нежна и мека,
која знају да воле
без имало греха,
где има поноса и
за тебе смеха.

Даћу ти Месец,
нека ти из њега ноћ капље.
Даћу ти ноћ себе,
да имаш нешто
за твоје вене,
реку нежних ћутања
и све моје тајне,
да не носиш никакво бреме.

Даћу ти грудву снега
са нашега плавог брега,
белу брезу босу,
најстаријег вина.
Даћу ти и своју седу косу.

Фото: Жена са седом косом; Википедија