ЛАЖИ И ВИДЕО-ТРАКЕ

01.10.2012.
ФБР, Маја Тешић

Више не смем да укључим телевизор, ни радио. Сама себи бирам музику. И теме. Не смем да кажем шта мислим, срамота ме је да кажем да више и не мислим. Као робот.

Тема је наметнута. О њој се прича недељама. Свуда гостују противници и потенцијални актери Параде. Срђан је направио филм Парада, уме човек да осети тренутак. Када ту реч чујемо помислимо на њих. Присећам се, да, остали су неки трагови у сећању. Испред Савезне скупштине – парада Југословенске Народне Армије. Лепи и насмејани. Армија стражу чува. Захваљујући њима мирно спавамо.

9. маја сваке године на Црвеном тргу одржава се парада руске војске. Највише волим Суворовце. Када на почетку параде приме честитање за Дан победе и сви учесници викну УРА, утисак је да се кожа одваја од тела. Сила. Имам старе видео-траке, параде Совјетске Армије. Не разликују се нешто нарочито од садашњих парада.

Намећу ми неку „параду“ смешних људи, који као да се труде да изгледају наказно. Намећу ми да мислим о њима. Имам закон. Не. Имамо Закон. Ти људи су Законом заштићени. У том Закону пише и да је у мојој земљи забрањен апартхејд. Доказ да је преписан, јер када ће то у Србији белачка мањина тлачити црначку већину… Насмејала бих се да могу. Оно у шта сам сигурна јесте: они не „парадирају“ да би скренули пажњу на себе. Не боре се шетњом за своја права. Права већ имају. Јер нема закончића који би штитио права обичног човека. Желим да имам законско право. Право на гађење. Право на муку и на отпор. Не према њима, него према онима који су их организовали.

Треба да преживимо после суше, дванаест година пљачке и иживљавања над овом земљом, а мисли нам усмеравају ка шачици „другачијих“ који мисле да су важни. Не схватају да су инструмент за окретање точка свести свих нас. Један од њих је случајно рекао да њихова парада треба да се „одради“. Значи, инструкција? Ако мени данас постане нормално да се они шетају и држе за руке, мом унуку ће бити нормално да се венчавају. Ако мени постане нормално да када чујем реч Парада помислим на њих, мој унук више никада и неће помислити на оно силно Ура, са праве параде.

Неко опет прави јаз. Опет се спремају наши и њихови. Процена ситуације. Ситуација је катастрофална. Треба да радимо, треба да се смејемо, треба децу да рађамо и гајимо, а да при томе и преживимо, а ми се бавимо парадом. Наказама. Не због тога шта раде и како живе. Наказама физичким. На њихов ментални склоп не смем ни да помислим. Они се труде, ваљда да би били другачији, да нам буду одвратни. Или ми се то само чини. Помиње се некаква изложба фотографија. Ето теме. Када ће се завршити радови на Народном музеју? Да гледамо слике… Али то, изгледа није тема.

Није тема ни датум. Кукали су што после петог није дошао шести. Никада нико није смео да каже шта су тачно планирали за тај шести. Зато сада шестог октобра праве своју параду, отпор, побуну против ње, ужас у најави. Одавно не верујем у случајности.

Кршим ли Закон зато што ово пишем? Кршим ли закон зато што желим да ми се кћерке удају а син ожени? Зато што сам мама, не женски родитељ? Зато што желим да могу да гледам телевизију и слушам радио, а да они не буду тема?

Кршим ли закон што сам сигурна да су и они инструмент у рукама неке изопачене организације која би радо наопако окренула све у шта сам веровала целог живота? Неких наказа белосветских које славе све што је лажно.

Срећом, имам видео-траке. Прву реч у наслову изоставила сам намерно. Зато што асоцира на нормално.